ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2022
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Никола Јовић: СВЕДОК РУСКОГ ПРОЛЕЋА

Издавач: Виогор, Београд, 2022
Број страна: 236
Мек повез, ћирилица
Књига је нова

Владимир Коларић
МИРЕЋИ НАС СА КРСТОВИМА, АЛИ НЕ И СА ЗЛОМ – ПРОЗА НИКОЛЕ ЈОВИЋА

Николу Јовића упознао сам када ме је позвао да гостујем у једној емисији коју је тада водио. Морам признати да ми је тај позив, нарочито од тако младог човека, деловао изненађујуће и интригантно, и да сам га већ при првом сусрету прихватио благонаклоно. Био је то уредан младић, врло васпитан и дисциплинован, донекле типичан млади конзервативац, који држи до спољашњег изгледа, укључујући и физичку спремност, али не запушта интелектуални и духовни развој. Имао је нешто стамено у себи, можда помало недорађено и круто, али у основи озбиљно и усредсређено, што га је одмах издвајало од многих које сам упознао, не само међу људима његових година.
После сам открио да нипошто није реч о типичном младићу, па ни типичном конзервативцу, како сам у први мах помислио, схвативши да се ради о некоме ко на редак начин спаја речи и дела, односно ко је спреман да делом стане иза онога што говори, ко брине за заједницу којој припада, чије га „ране боле“ не само на речима, и који је спреман да помогне, непрестано се ангажујући у хуманитарним акцијама, давању крви, конкретној помоћи конкретним људима. Иза његове углађене и контролисане спољашњости уочавао сам некакву тиху ватру, напрегнутост ка превазилажењу свакодневичке нужности и известан романтични – не сентименталан, него истински романтични – занос, који као такав и јесте усмерен превазилажењу свих граница и бризи не само о својој удобности и интересу, него и о другим људима и извесним идејама, или пре реалностима, које превазилазе наше животе, не укидајући их него осмишљавајући.
Али о њему још нисам знао оно најважније, оно што на неки начин објашњава његову тајну, коју ми дуго није откривао. Свако од нас се најдубље открива у својим делима, чиновима, одлукама, посебно када су они радикални и несвакидашњи, а опет не производ пуких околности, произвољности, хира и лудила, већ који изражавају наше најдубље пориве, који су, могло би се рећи, жртвени, и који на овај или онај начин обележавају и усмеравају читав наш живот. Који су производ једне „више“ одговорности спремне да жртвује све што је „од овога света“, у име нечег што сматра смисленијим и трајнијим.
До руку ми је, наиме, дошао српски превод књиге Смрт Едуарда Лимонова, у којој овај писац описује свој боравак у Хрватској и Босни ратних деведесетих. Ту књигу сам већ био прочитао на руском, али сам прочитао и овај превод и одмах, још током читања, помислио да треба да је поклоним Николи. Знао сам да је, иако рођен у Суботици, пореклом из Босанске Крајине, али то ми није био мотив, већ неки дух пограничног слободарства, отпора и жртвености који је постојао у тој књизи, а који сам назирао у том младићу. Помислио сам да би, да је старији, да је био пунолетан почетком деведесетих (а он тад још није био ни рођен), неко као он лако могао да буде добровољац сличан онима које описује Лимонов. А онда, пре него што сам стигао да му дам књигу, без да сам му то на било који начин најавио, Никола је на једној друштвеној мрежи поставио своју фотографију у униформи, са донбаског ратишта, објаснивши да је тамо био као добровољац. То је било невероватно с обзиром на његове године, био сам, између осталог и као отац два мушка детета, потресен, гледајући његово дечачко лице у униформи, у једној далекој и страној земљи, у неком рату који је већини овде деловао као туђи. Мени није био туђи, јер сам боравио на Криму и Донбасу, не из разлога из којих је био Никола, али довољно да осетим људе, атмосферу, тло, мирис барута и сенку смрти, али и светлост и полет тог културним наслагама богатог тла о коме сам већ годинама пре тога писао као о веснику једног новог и другачијег почетка за нашу, православну и словенску, цивилизацију, која би се коначно ослободила од вишевековног „вавилонског ропства“.
Кад смо се видели, мало смо попричали о том искуству, али више сам причао ја, о својој потресености и антиципаторском повезивању Лимоновљеве књиге са мени тада непознатом епизодом из Николиног живота, док он није желео много да говори, рекавши, чак помало дрско, да не жели томе да придаје значај и истиче себе. На питање да ли је размишљао да напише нешто о томе, с обзиром да је већ имао објављену књигу поезије и да је писао политичке чланке, рекао је нешто као „можда, али не обавезно и када дође време“. Нисам инсистирао, допустивши му да сам одлучује о чему жели или не жели да говори, и да сам тражи начин да се суочава са својим свакако несвакидашњим искуством, разумевши да је сада заиста најважније да се посвети актуелном тренутку свог живота, пре свега студијама. Свакако нисам могао да му судим или га поучавам, тим пре што му нисам био ни отац, ни брат, ни вршњак, нити сам проживео искуство које је имао он: за мене је рат остала тутњава и ватре које сам са прозора свог стана посматрао с оне стране границе; и остао је литаратура, коју сам читао и писао, привучен ратним сижеима у којима ликове стављате у граничне ситуације.
После позива у емисију и откривања његове добровољачке прошлости, Никола је успео и трећи пут да ме изненади када је прво најавио а касније ми и послао рукопис романа у ком описује своје ратно искуство. Посебно ми је било значајно кад је рекао да је за писање добио импулс прочитавши управо Смрт Едуарда Лимонова, књигу коју сам му поклонио. Њему је посветио и своју до сада можда најбољу песму, с којом верујем да је почео да проналази свој истински песнички стил.
Био сам благо скептичан, морам да признам, пред могућно-шћу да тако млад човек и писац почетник о таквом искуству напише читав роман, а који би превазилазио чисто документарну вредност и значај. Обрадовао сам се кад сам схватио да је на основу сведочења и прецизних чињеница и искустава, Никола успео да напише књигу која је стилски и структурално заиста роман, најближи ономе што би англосаксонци назвали non-fiction novel (нефикционални, документарни роман), а Руси литература свидетельства (књижевност сведочења, роман-сведочанство). Ради се о књижевној, по правилу прозној форми која је заснована на документарном материјалу, али има пре свега књижевно-уметнички облик и функцију. Зачудила ме је зрелост и одмереност којом Никола описује своје искуство, као и умеће да описивање доживљеног искуства вешто повеже са друштвено-политичким и историјским контекстом, али и промишљањем широког скупа идеја и нескривеним активизмом, а да притом не оптерети литерарну природу текста, чинећи га уверљивим и занимљивим за читање. Иако говори о радикалном, несвакидашњем искуству, овај роман је лишен позирања и јефтиних ефеката, са мирним и јасним излагањем, у ком приповедач непрестано рефлектује сопствену позицију, али примат увек препуштајући радњи.
Сведок Руског пролећа – Успомене из Донбаса тако спаја лични план, сведочењем спољашњих и унутрашњих околности једног упечатљивог искуства, докумантарни план, из прве руке сведочећи о код нас мало познатим догађајима и пределима, често искривљених медијским и пропагандним пројекцијама, предрасудама и незнањем, али и шири идејни план, који се тиче и наших овдашњих историјских и идентитетских избора, наше истинске културне и цивилизацијске припадности. Најзад, овај роман поседује и духовни план, где аутор на ненаметљив начин своје искуство и његов контекст одмерава односом са духовном реалношћу. Ово је светао, оптимистичан роман, у ком људи заиста јесу људи, и то људи свог времена, који имају вољу и усмереност, а нису пуке идеолошке пројекције, често обележене искушењем дефетизма и апатије, као код нас готово устаљеним душевним и духовним стањем. У том смислу, овај роман има и активистички, па и културно-стратешки потенцијал, који не треба занемарити, а који назначава неке нове путеве налажења смисла и „долажења самима себи“.
А о чему заправо говори Никола Јовић у свом роману, где је он заправо и због чега био? И овде ћу почети из личне перспективе, јер апстраховани интелектуални говор не би имао смисла у приступу оваквом тексту и личности која стоји иза њега.
Кад пролазите Донбасом, прво што приметите јесу рудокопи и масовне гробнице: први сведоче о огромном богатству овог дела света, које житом и рудама може да прехрани целу Русију и шире, а друго о сталним ратовима, и то врло суровим и окрутним, који готово у правилним размацима захватају ову иначе лепу земљу, виталних и светлих људи. Гробнице праћене споменичким обележјима распоређене су тако да се готово у правилном ритму и у непосредној близини смењују стратишта из Другог светског и актуелног рата започетог 2014. године.
Донбас је мета освајача због својих богатих ресурса, али и због географске позиције, која га чини својеврсном браном освајачима, који би онда имали отворен пут ка Кавказу и Сибиру, чиме би преузели контролу над целим простором Евроазије. Наравно, говорим у првом реду о освајачима са Запада, мада су ову земљу газили разни, са све четири стране света. Ипак, упади за Запада су били систематски, континуирани и почивали су на трајним империјалним интересима, делимично независним од идеологије или водеће силе Запада у одређеном историјском тренутку. Ти упади су били окрутни како због одлучности да се приграбе ресурси и овлада кључним стратешким тачкама Евроазије, тако и цивилизацијске нетрпељивости политичког (романо-германског) Запада пре-ма конкурентској цивилизацији која баштини заједничке основе у античкој култури, руском праву и хришћанству. Ова нетрпељивост има корене старије од званичног датума црквеног раскола, а једном заувек као да је обзнањена уништавањем и обесвећивањем Константинопоља од стране крсташа. Од папства, преко европских империјалистичких пројеката до нацизма и либералног планетаризма, Русија, као стожер ове цивилизацијске целине по паду Византије, увек се налазила под ударом Запада, не само са намером економског и политичког, него и својеврсног духовног потчињавања, потребе да се не призна аутономност и вредност источно-хришћанског и словенског цивилизацијског модела, већ да се он потчини идејно-вредносном типу који политички Запад сматра синонимом за цивилизацију као такву.
Као део духовног рата, западне силе су континуирано стварале конвертитске заједнице унутар словенског и руског цивилизацијског простора, које су по потреби инспирисаној западњачким интересима, често биле усмераване против Русије и Руса, при чему су показивали нихилистичку окрутност, карактеристичну за однос конвертита према носиоцима идентитетског модела од ког су се одвојили.
На конкретном примеру данашње Украјине, украјински идентитет је грађен у дужем временском периоду, као до извесне мере културно особен, али у основи руски заснован идентитетски избор, који, као малоруски, заједно за белоруским и великоруским чини тролист јединственог културно-цивилизацијсог, историјски генерисаног модела са руским обележјем. Сама реч Украјина је била географски појам, са значењем Крајине, пограничне области, чији становници обезбеђују границе руске државе. Малоруски идентитет је кроз историју стекао легитимне културне специфичности, а временом бива све више одређен утицајем западног дела данашње Украјине, који никад није припадао Руском царству и развијао се доминатно под политичким и културним утицајем Аустрије (Аустроугарске) и Пољске. Најважније идентитетско обележје и рекло би се најдубљи узрок идентитетског издвајања украјинског идентитета из заједничког руског, било је унијаћење великог дела становништва западног дела земље, односно њихово потчињавање папској јерархији и католичком моделу апостолског прејемства и архијерејске власти, уз задржавање источног обреда.
Украјина под тим именом, као посебна република унутар федерације, бива основана тек са Совјетским Савезом, када су јој припојене и неспорно идентитетски руске области Новорусије, да би јој педесетих година прошлог века био припојен и Крим, место крштења Русије и главна стратешка тачка за контролу над Црним морем.
Простор Украјине је био поприште многих страдања током година грађанског рата, није био поштеђен ни масовне стаљинистичке репресије над сеоским становништвом, а страдање посебно великих размера било је повезано са Другим светским ратом, када је на овом тлу извршен неспоран геноцид над становништвом руског, јеврејског, ромског, али и пољског и мађарског порекла. Ти злочини су били масовни, систематски и веома сурови, и чињени су мање од немачких окупационих снага, колико од локалних колаборациониста, који су себе видели као градитеље украјинске нације, чији су корени битно различити од руских. Срби, који су преживели искуство НДХ, могу одлично да разумеју динамику и размере догађаја у Украјини за време Другог светског рата: злочини се чине масовно, систематски и плански, главне жртве су мирни грађани групације која је носилац идентитета од ког су се злочинци одвојили, на чему су засновали свој нови идентитет; квинслиншке власти су биле неспорно нацистичке, али не толико у служби интереса окупатора, колико посвећене остварењу сопствених циљева, односно заоскруживању и утемељивању сопствене новокомпоноване државности.
Да би се разумели актуални догађаји, треба имати на уму и црквене поделе и расколе унутар православне заједнице и никада превазиђене идентитетске поделе у постсовјетској Украјини, обележеној сиромаштвом и корупцијом. Носиоци ексклузивног украјинског идентитета зазирали су од моћи Русије и руске флоте на Криму, чије присуство им је наспорно ограничавало државни суверенитет, док је становништво руског идентитета зазирало од мржње која је према њима постојала од делова становништва за запада земље, уз претњу да се понови геноцид из светског рата.
Обојена револуција названа по тргу Мајдан у Кијеву, где је демонстрацијама започета 2014. године, представљена је као револуција против корумпираних власти и у име приближавања Европској Унији, што је представљено као тежња већине украјинског становништва. Међутим, та револуција је, користећи неспорно незадовољство лошим економским стањем и корумпираношћу елита, изазвана уз значајну подршку САД и ЕУ, била запањујуће окрутна и изродила је политичку атмосферу у којој је било могуће доношење дискриминаторских закона против рускојезичког становнитва, које је чинило значајан проценат становништва и неспорни идентитетски баланс који је ово крхко друштво држао у каквој-таквој равнотежи. У основи, подршком овом државном преврату, политички Запад је прекршио прећутни договор са Русијом о неширењу НАТО на исток, и одржавања Украјине, као стратешки виталне земље за руске безбедносне интересе, у лимитрофној, цивилизацијски пограничној и политички неутралној позицији. Многи руски политичари и аналитичари понављали су како би превођење Украјине само на један идентитетски тас, на линији Исток-Запад (Русија-ЕУ), неминовно довео до распада земље.
Друга ствар је посебно важна: постмајдански режим у Кијеву не само да уводи дискриминаторске законе против значајног дела сопствених грађана, не уважавајући предлоге за мирним и демократским, институционалним решењем спорова, за шта је и те како било простора, већ то чини по узору на квислиншку власт из последњег светског рата. Изградња украјинског националног идентитетета и државе од стране елита које су добиле примат у Украјини, бива виђена као условљена елиминацијом руског идентитетског вектора, што је с обзиром на његов културно-историјски значај и демографски удео, било једнако отвореном позиву на рат.
Протести становништва руског идентитета, ком је значајно ограничена употреба сопственог језика и изражавање културне самосвести, бивају гушени уз примену насиља, укључујући и спаљивање људи у Дому синдиката у Одеси, за које нико није одговарао, а које је запањило психопатском окрутношћу извршилаца и равнодушношћу великог дела украјинске јавности, а о западној и да не говоримо. После оружане реакције становништва Донбаса на насиље, ревизионистичке тенденције се само појачавају. Нацистички злочинци добијају улице у градовима, споменике, а рођендан Степана Бандере, украјинског Павелића, бива проглашен државним празником, док поворке са неспорним нацистичким обележјима и сликама доказаних злочинаца слободно ходају улицама; оружане формације јасно нацистичке идентификације, попут „Азова“, „Ајдара“ и „Десног сектора“ бивају интегрисане у безбедносни систем земље.
Иако прећутани од стране западњачких медија, мере које је украјински режим, укључујући и регуларну војску а не само екстремистичке јединице, применио над побуњеним руско-језичким становништвом Донбаса, дакле својим грађанима, биле су масовне и окрутне и у борбеним дејствима нису ште-ђени цивили и цивилне мете, са посебним нагласком на уништавању културних споменика и музеја, као чувара културног памћења, што је очигледно био корак у преобликовању и потискивању руског идентитета великог дела Украјине. По престанку интензивних ратних дејстава током 2014. и 2015. године, наредних осам година украјинска војска је без прекида артиљеријским и стрељачким наоружањем гађала подручје Донбаса под контролом тада самопороглашене Доњецке и Луганске Народне Републике, убивши више од 10.000 грађана, међу њима и више од стотину деце. Русија се све до фебруара 2022. године није директно укључивала у рат, непосредно пре ког је признала две донбаске републике, али је економски и војно релативно издашно помагала устанике, а пре свега обнову уништене инфраструктуре тог некадашњег дела Украјине, укључујући и ону која се тиче културног наслеђа.
Тло Новорусије за нас је важно из још једног разлога, као место насељавања српских граничара током 18. века, који су заправо и утемељили не само војну него и цивилну инфраструктуру тог дела руских земаља. Ове насељенике чинили су махом граничари из аустријских пограничних области, који су као искусни војници били врбовани од руске државе да бране њене територије, али и тежећи животу у духовно блиској средини, где неће бити подвргнути духовној асимилацаији, односно покатоличењу или поунијаћењу. Истина, то становништво се у етничком смислу асимиловало, дајући многа значајна имена руској војсци, култури и администрацији. Њихова аси-милација, односно губљење српског етничког и националног идентитета, можда не треба да нас радује, али показује да је њихово одсељење на исток, описано у Другој књизи Сеоба Милоша Црњанског, у основи била тежња за духовном слободом, која је имала примат над етничким самоодређењем. Иза њих је ипак остало доста трагова у презименима, топонимима, почев од града Славјаносербска и области Славјаносербије, до свести тамошњег становништва, попут свештеника и верника цркве Светог Стефана у Славјаносербску, изграђене од стране Срба, који су српске посетиоце, међу којима сам био и ја, дочекале речима да су сада у својој кући.
И путовање, радикална авантура или подвиг, како ко хоће да види, Николе Јовића, описан у Сведоку Руског пролећа, најпре сведоче о потрази за духовном слободом, о потрази за собом и истинским идентитетом своје земље и народа не у бегу и одрицању од ње, него у њеном истинском огледалу, њеном цивилизацијском продужетку, који не само историјски узгредно него и на дубљем плану представља Новорусија. Новорусија, као сан о земљи слободних и светлих људи, који се не потчињавају и не подражавају никоме, и којима је далеко клањање Златном телету у било ком облику, земља где се скитска слобода и ромејско-кијевска духовна вертикала спајају као ни на једном месту на свету, осим, можда, и то пре у перспективи него делатно, у Србији. Оној косовској и слободарској, чији лик се помаља иза овог одличног и уистину пролећног, свежег и отрежњујућег текста, не толико као лик њеног аутора, колико оног коме и сам аутор својим речима и делима тежи, и на шта позива све нас, не да следимо њега, него онај образац за који верујемо да нас у најдубљем смислу чини људима какви желимо да будемо.
Највећа вредност ове књиге, дакле, није индивидуално сведочанство, један можда занимљив, па и поучан и инспиративан куриозитет, него њена припадност традицији темељних текстова српског језика, који се упуштају у опасну и неизвесну потрагу за истинским српским идентитетом, тајном нашег места у историји и међу народима и њеним делатним одсјајем у језику, култури и друштвеном животу, који ћемо доживети као одсјај истинске слободе. Ако кажем да књига Николе Јовића припада традицији Његоша, Станковића, Божовића или Црњанског, ја не говорим о њеном квалитету и дометима, јер овај писац ће се још градити као уметник и као личност, већ о смелости да на себе преузме одговорност постављену највећим људима нашег народа, одговорност говорења не у име своје заједнице, већ пред њом, пред свим живим, умрлима и још нерођенима, расплићући им смисао њиховог страховитог страдања у историји, а да се притом избегне сиренски зов лицемерја, (само)обмањивања или личног и колективног било самовеличања било самоумањивања, гордости колико и самомржње. И смелост да се укаже на неко светло, бљесак, прозор у тами, који ће бар мало дати смисао једном заветном страдању, мирећи нас са крстовима који су нам дати, али никада нас не мирећи са злом.