ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

У истраживању проблематике савременог социјализма сусрећемо велики број термина са изразито поливалентним и амбивалентним значењима. Поред тако елементарних појмова као што су социјализам, комунизам и раднички покрет, у ову категорију улазе и многи други не мање значајни изрази, од којих су неки изведени из наведена три основна појма. Навешћемо само неколико најважнијих: светски социјализам, социјалиситчки покрет, међународни социјализам, социјалистички "лагер", међународна социјалиситчка заједница, светски социјалиситчки систем, социјалистизам светски процес, комунистички покрет, међународни комунистички покрет, прелазни период, интернационализам, јединство радничког, социјалиситчког или комуниситчког покрета, монолитно јединство, револуција, социјалиситчка револуција, путеви социјализма, тактика и стратегија борбе за социјализам, општи закони прелазне епохе или борбе за социјализам, суштина и форма борбе за социјализам, диктатура пролетеријата, догматизам, ревизионизам, реформизам, сталјинизам, национализам, хегемонизам, опште и посебно, заједничко и појединачно у социјализму и сл.
Иако листа није мала, она сигурно не исцрпљује списак појмова који су неадекватно или недоволјно обрађени. Анализирајући употребу наведених појмова, уочавамо две врсте ситуација. На једној страни су изрази који су били предмет бројних покушаја да им се прецизира значење и садржај, али без већих резултата. На другој су термини где је изостао сваки иоле озбиљан покушај да им се утврди значај. Међутим, поменута разлика нема неки већи принципијелан значај. Наиме, појава неколико лоших дефиниција једног појма није много повољнија од оне где нема никаквих дефиниција. И у једном и другом случају широм су отворена врата субјективизму, произвољности и разним манипулацијама и злоупотребама.



Садржај бар неких од наведених појмова изгледа тако очигледан да се поставља питање да ли су тачне наведене констатације о њиховој неадекватној и незадоволјавајућој научној обради. Два примера ће показати да је овај утисак погрешан. На овим примерима показаћемо да и изрази чији је смисао "на први поглед" сасвим јасан скривају многое недоумице и неизвесности. Такви су изрази раднички покрет и диктатура проелтеријата.



Израз раднички покрет је сигурно један од најшире употребљаваних политичких термина: "На први поглед" његов садржај је евидентан: то је скуп радничких организација. Поставља се, међутим, питање којих, односно каквих радничких организација. Да ли све политичке и дргуе друштвене организације чије се чланство састоји у већој мери од припадника радничке класе чине раднички покрет? У пракси се сусрећемо са неким организацијама саставвљених претежно од радника, а које очигледно не могу да се третирају као раднички покрет. Најбољи пример су разни облици послодавачких или "жутих" синдиката које подстичу, а понекад и организују послодавци и капиталиситчка држава како би спречили продор самосталног, класног радничког синдиката и тако учврстили своју доминацију. Према томе, овде неизвесноти нема - такве организацијен ису део радничког покрета.



Праве дилеме се отварају када се анализира природа политичких и разних друштвених организација у појединим социјалиситчким земљама. Поставлја се питање да ли у овим земљама постоје раднички покрети. У стручној ,па и политичкој литератури најчешће се избегава овако одређивање њихових владајућих партија и других друштвено-политичких организација. Док је, на пример, за француску или италијанску комуниситчку (исто тако и социјалиситчку) партију јасно да је (битни) део француског или италијанског радничког покрета, такво одређење се не даје за бугарску, мађарску или пољску комуниситчку партију. Поставља се питање зашто је то тако? Зашто неке комунистичке партије имају а друге немају својство радничког покрета? Касније ћемо видети да владајућа или водећа комуниситчка партија у неким случајевима може да задржи својство покрета, што само још више компликује наш проблем. Проблем постаје још сложенији када се каже да су све комуниситчке партије део једног ширет комуниситчког или радничког покрета. Намеће се питање: како може политичка организација која сама неам својство покрета да буде део једне шире, међународне целине која се одређује као покрет?



Сличне дилеме изазива израз диктатура пролетеријата. За разлику од појма раднички покрет, који савремена научна мисао није ни покушала да детаљније разради, овај је био предмет многи радова. Написано је мношто тудија о садржају овог појма. Па, ипак, и поред свих напора, израз је веома поливалентан, чак и кад је реч о значењима која се дају овом изразу у оквиру комуниситчког покрета. У политичкој литератури која долази из ових средина диктетура пролетеријата се одређује као:



- пресудан утицај радничке класе на политички систем,



- власт радничке класе,



- власт комуниситчке партије,



- политички систем који онемогућава деловање противника социјализма,



- политички систем у коме се ограничавају нека полиитчка права и слободе и сл.



Иако су неке од ових одредби доста сличне, у неким случајевима оне се и доста разликују. Која је тачна, научно утемељена?



Наредна разматрањапружиће основе да се бар делимично одговори нека од оних питања. Као и у другим областима научних истраживања, први и неизбежан корак у рпоцесу научног осветљења и теоријске концептуализације предмета испитивања је утврђивање гранциа, структуре и садржаја најзначајнијих појмова, односно друштвено-политичких реалитета на које се ови појмови примењују.



Али, најпре су потребнен еке уводне и методолошке напомене. Првенствено треба истаћи да одредбе којима тежимо неће, и не могу, да имају карактер прецизних и строгих дефиниција. Наш је задатак свакако много скромијији. Треба да утврдимо главне елементе структуре и садржаја одређених појмова. Природа категорија које су предмет испитивања и степен развоја научне мисли упућују на овакву пријентацију. Потребне су знатно шире, апонекад и флексибилније одредбе да би се обухватило сво богаство појавних обила савременог соицјализма.



Наредна напомена односи се на ширину захвата, на број појмова чији се садржај бити разматран. Најпре треба истаћи да сви наведени појмови и изрази нису подједнако значајни за наша разматрања. Полазећи од главних карактериситка нашег предмета истраживања, закључујемо да три појма имају доиста кључни значај: социјализам, комунизам и раднички покрет. Ови појмови морају потпуније да се размотре већ у овој фази, тј. у уводном делу излагања проблематике савременог социјализма. На истом место ће се, мада знатно кондензованије, изложити и садржај и смисао једног броја појмова који су изведени из претходниа наведена три основна, као што су социјалиситчки покрет, комунистички покрет, међународни социјалиситчки покрет, међунаронди комуниситчки покрет и сл. О већини осталих појмова биће говора у одговарајућим поглављима овог рада, особито у завршним.



И, најзад, поставља се суштинско питање теоријских критеријума и методолошких поступака којих ћемо се придржавати у оцењивању, испитивању и вредновању појединих социјалистичких идеја, санга и елемената социјалиситчке праксе. Ово питање је веома значајно зато што социјалистичке праксе. Ово питање еј веома значајно зато што социјалиситчке снаге нису нкад биле јединствене у оценама шта јесте а шта није битно обележје социјализма, шта јесте а шта није социјалиситчко. Како се социјализам развијао, и ове рзалике су постајале све веће. Зашто је то тако? Најважнији је разлог што су се вреемном, са порастом утицаја и привлачносит социјалиситчких идеја, прошириле социјалне средине и повећао круг организовнаих политичких снага које на један или други начин усвајају и "присвајају" ове идеје. Продор ових идеја у веома различите социјалне средине захтевао је, између осталог, и извесно њихово прилагођавање различитим друштвеним ситуацијама и потребама. Поставлја се, међутим, питање: како утврдити шта је у овим променама неизбежно и стваралачко допуњавање, а шта манипулација и злоупотреба?



Указаћемо најпре на два подједнако неприхватљива и истовремено опречна прилаза. Прво, не може се прихватити било чији монополу у утврђивању шта јесте а шта није социјалиситчко, што се испољава у настојањима да се сва сложеност и богаство облика и саджаја савременог социјализма укалупи у прокрустову постељу одређеног шаблона, универзалног модела. На другој страни, подједнако је неприхватљиво потпуно релативизовање критеријума која се своди на признавање социјалиситчког карактера свакој идеји или покрету чији носиоци сам исеби приписују такво својство. Очигледно је да се прави одговор мора тражити изван ове две екстремне интерпретације. Савремена марксистичка мисао не само што мора да распознаје опште и посебно, да разликује суштину од појавних облика, већ и да омогући идентификовање социјалиситчких феномена у сплету других друштвениох тенденција.



Да би се избегле замке и искушења, с једне стране, монополизма и хегемонизма, а с друге непринципијелног реаливизирања, критеријума социјализма - задовољавајуће теоријско и методолошко решење може да прижи само најшира интеза између основних социјалиситчких принципа, вредности и циљева, с једне, и историјске праксе, с друге стране. Теоријско-методолошки критеријуми неопходни за испитивање и вредновање одређених типова социјалиситчке политике, доктрине и праксе могу се изградити само у овом споју. Наравно, овде се домах намеће питање шта се подразумева под основним вредностима и циљевима, као и о којој се пракси мисли. Кад је реч о првом, мора се полазити од оних циљева, вредности и принципа који су у најопштије и, истовремено, најдубљем смислу изражавају историјски процес ослобођења радничке класе, прелаз из класног у бескласно друштво. У ову се категорију никако не могу укључивати такозване инструменталне вредности - теоријски и политички ставови који се односе на пут, начин, облике, средства и ритам остваривања основних принципа и вредности социјализма. Када је реч о пракси, марксиситчка мисао мора да буде отворена према свим историјским искуствима револуционарних покрета и других снага које се боре за радикалан друштвени преображај, а особито према оној пракси која представља највише домашаје у развијању социјалсиитчких друштвених односа, тј. у оствариванју најбитнијих социјалситичких постулата и вредности. Односећи се критички према стечени мискуствима, она морала подједанко испитивати и оно што је подстицало и убрзавало процес социјилаизма и оно што га је успоравало. Јано је да у односу на ова питања нема, нити може да буде, сагласности између појединих праваца и сегмената савременог социјализма, укључујући и оне који су у мањој или већој мери марксистички засновани и предељени. С друге стране, задатак је свих соицјалиситчких снага да стално теже, да остваре што виши степен заједништва, сличносити или конвергентности у утврђивању основних вредносити и постулата социјализма.



Придржавајући се наведених начелних смерница, настојаћемо да утврдимо најважније одредбе основних појмова и категорија битних за научну концептуализацију проблематике савременог социјализма.
2. Социјализам
Израз социјализам ушао је у политички речник и живот између треће и четврте деценије прошлог века. Иако корени социјалиситчких идеја сежу много даље у прошлост, појам се, у свом савременом значењу и смислу, јавио приближно тих година. У то време овај термин се употребљавао као општа ознака за радикалну критику постојећег капиталистичког поретка, али и алтернатаиву новом поретку. У прво време у средишту ове критике налазио се буржоаски индивидиуализам и либерализам, самоувереност и самозадовољство нове владајуће класе и посебно теза да је буржоаски поредак последња степеница у развоју модерног друштва, да је то "и поред свих слабости и недостатака", најбољи, па чак и једини могући облик организације модерног друштва.



Многи су истраживачи покушали да утврде када је први пут употребљена реч социјализам у наведеном значењу. Најверодостојнијим се сматрају оцене оних аутора који тврде да је израз "социјалист" први пут употребљен 1827. године у часопису "Coperativ magazin" који је у то време издавао истакнути енглески социјалист - утопист Роберт Овен. Реч социјализам, по већини звора, први пут је употребљена 1832. године у француском политичком журналу "Le Globe".



У првим фазама развоја социјализма, у њиховом предмарксовском периоду, главне одреднице биле су хуманизам, веома наглашени али и доста наивни оптимизам, филозофски рационализам (са јаким метафизичким елементима), социјална солидарност, заједништво и колективизам. Особито значајна била је критика приватне својине као праизвора свих зала и недаћа човека и друштва. Већ средином прошлог века садржај појма је знатно проширен, али је био и много више дифузан. Појавиле су се веома различите интерпретације. Маркс и Енгелс су у "Манифесту комуниситчке партије" изнели прву систематску класификацију тадашњег социјализма. Поред научно заснованог револуционарног пролетерског социјализма, они су идентификовали још три велике подврсте: а) реакционарни социјализам - у који су укључили такозвани феудалистички или аристократски, ситнобуржоаски и немачки или "истински" социјализам; б) конзерватинвни или буржоаски социјализам; и в) критичкоутописки социјализам и комунизам.



Историјски процес раста и развоја социјализма донео је све дубља сазнања и увиде у суштину, претпоставке, облике и путеве социјализма, али су се истовремено шириле и интерпретације које су у појам уносиле небитно, па и такве које су у већој мери мењале и изопачавале његов смисао. Могло би се формулисати као општа тенденција следеће правило: што су идеје социјализма масовније прихватане, њихова привлачност расла, а утицај социјалистичких снага се ширио, то је било веће шаренило концепата и интерпретација социјализма, то су биле бројније манипулације овим идејама. Истовремено су раст и развој донели, штавише, и захтевали велики степен различитости у испољавању социјалистичког феномена у различитим друштвеним срединама. Задатак је научне мисли да објективно анализом открије шта је у поменутом силном размножавању интерпретација социјалистичких идеја, тенденција и остварења израз и потреба историјског процеса раста и прилагођавања, а шта средство манипулације.



Разлике се не односе само на поједине одредбе концепта већ и на основно поимање социјализма. Анализом савремене политчке литературе откривамо велики број веома различитих конотација које се дају изразу социјализам. Њиме се настоје означити различити делови и аспекти данашње политичке и друштвене стварности или теоријских система социјализма. Као најважнија значења израза социјализам могу се навести: 1) тип друштвеног уређења за који је карактериситично подруштвљавање средстава за производњу и власт радничке класе; 2) прва фаза прелаза из класног у бескласно друштво, односно облик друштва прелазног периода између капитализма и комунизма; 3) скуп или заједница социјалистичких земаља (земаља у којима је извршено радикално развлашћивање свих поседничких, раније владајућих класа); 4) скуп идеја, вредности, програмских циљева и учења у којима се изражава тежња, неизбежност, могућност, пожељност, тактика и стратегија успостављања новог друштвеног система; 5) поједине уже интерпретације социјалистичких циљева и кретања.



Много су бројније и дубље разлике између неких праваца, школа и појединачних инерпретација када је реч о утврђивању битних одређења, принципа или критеријума социјализма. Навешћемо само неке познатије тенденције и интерперетације.



Веома је распрострањено гледиште да је суштина социјализма друштвена једнакост. Оно гледиште провејава у социјалистичкој литератури, као и у литератури о социјализму, од његових првих мање или више самосталних корака, па све до наших дана. Тако један аутор из послератног периода каже:



"Социјализам и национализација имовине данас се обично поистовећују, али ово је исто тако крупна грешка као поистовећивање социјализма са повећаном улогом државе. У социјализму је реч о једнакости. Страсно залагање за једнакост је онош то повезује све социјалисте у свему осталом они су подељени..."



С оваквим гледиштем је још у своје време полемисао Енгелс. У једном писму Бебелу из 1875. године он упозорава да се традиционални социјалистички захтев за "укидање свих класних разлика" никако не сме поистовећивати и мешати са "уклањањем сваке социјалне и политичке неједнакости", и продужава:



"Представа социјалистичког друштва као царства једнакости једнострана је француска представа која се ослања на стару `слободу, једнакост, братство`, представа која је као етапа у развитку за своје време и за своје место била оправдана, али која би, као и све једностраности ранијих социјалиситчких школа, требало да сад буде превазиђена, јер само уноси збрку у главе и јер су нађени прецизнији начини излагања ствари."



Друга доста распрострањена интерпретација је она која своди социјализам на питање расподеле, тј. На борбу за праведнију расподелу и одговарајући побољшање животних и радних услова радничке класе и радних људи уопште. Маркс је одбацио ово гледиште означавајући га као "вулгарни социјализам". У "Критици Готског програма" он истиче да се овде расподела одваја од производње, да се "...стога социјализам показује као да се он углавном врти око дистрибуције".



Многи грађански теоретичари, али и неки представници социјалистичке мисли, редукују социјализам на одређене етичке постулате и истичу да је његова суштина у томе да се успостави нов морал, правда, људскост и сл. Историчар социјализма, Мекензи, истиче: "Свака социјалиситичка теорија представља моралну критику постојећег друштвеног поретка противстављајући му концепт друштва ослобођеног неправде и ограничењњ неједнакости."



С друге стране, многи аутори тврде суптотно - да је суштина социјализма у новој економској организацији друштва. Диркем је писао да се социјализам дефинише као систем "...који захтева повезивање свих економских функција, или наких од њих, које су у садашње време дисперзиране, са усмеравајућим и свесним центрима друштва... Социјализам сачињава повезивање економских функција са државом", или то је "...тежња да се преуреди друштвена структура мењањем положаја индустријске организације у тоталитету друштвеног организма". Историчар социјализма, Лихтхајн, истиче да је "једини разуман начин одређивања социјализма онај који полази од јавног и друштвеног власништва". Шупетер дефинише социјализам као "институционални поредак у коме је контрола на средствима за производњу и над производима поверена централној власти..." Социјал-демократи су деценијама поистовећивали социјализам са национализацијом свих или дела средстава за производњу.



У комуниситчком крилу радничког покрета тежиште се ставља на облик својине, економску организацију друштва и власт револуционарне партије. Познати пољски економист Оскар Ланге наглашавапретежно економске чиниоце. У његовој дефиницији социјализма истичу се три елемента: "а) државна контрола и и регулисање најважнијих друштвених процеса, б) централизовано питање, и в) друштвена својина на средствима за произвосњу". У свом последњем раду Стаљин је дефинисао социјализам као друштвени поредак са преовлађујућом државном својином на средствима за производњу, развијеним производним снагама и високим стандардим радних људи ("Економски проблеми социјализма"). У ранијим радовима он је много више истицао значај доминантне позиције комунистичке партија.



Наведене одредбе суштне социјализма неадекватне су било зато што су непотпуне и једностране, или зато што наглашавају небитне ствари. Економска компонента је значајна, али не и довољна за одређивање суштине социјализма. Посебно је неприхватљиво да се социјализам изједначава са материјалним благостањем, подизањем реалних доходака, масовном потрошњом и сл. Ово је важно истаћи зато што је последњих деценија било веома много управо таквих прилаза и интерпретација.



Исто тако је неопходан сваки прилаз који настоји да смисао и суштину социјализма изрази једним елементом или аспектом. Социјализам по својој природи није једнодимензионалан социјални феномен. Трагајући за његоовом суштином, у спектар анализе мора се укључити већи број релевантних чинилаца. Касније ће бити све више речи о поединим битним аспектима теорије социјализма као друштвеног система. На овом месту навешћемо само неке кључне елементе.



У "Програму СКЈ" дата је врло широка, али истовремено и добро заснована начелна одредба социјализма која може да послужи као солидна основа за даље теоријско извођење и дограђивање савременог концепта социјализма:



"Социјализам је друштвено уређење засновано на подруштвљеним средствима за производњу, у коме друштвеном производњом управљају удружени непосредни произвођачи, у коме се врши еасподела према принципу `сваком према раду` и у коме се, под руководством радничке класе, која се као класа и сама мења, сви односи постепено ослобађају класних противречности и свих елемената искоришћавања човека од стране човека."



Полазећи од најзначајних сазнања до којих је дошла савремена марксиситчка мисао, особито су њени делови који су се ослободили ранијих догматских наслага и недемократских стега, могу се навести следећи битни моменти за одређивање суштине социјализма као новог друштвеног система, тј. типа и облика организације друштва:



- Као тенденција друштвеног развоја, социјализам се рађа нужно и законито у крилу капиталистичког начина производње и друштва у целини; он је радикална алтернатива постојећем поретку и историјски расплет основних антагонистичких противречности иманентних капитализму.



- Друштвена закономерност социјалистичког кретања не остварује се спонтано, капитализам, не може постепено да ураста у нови поредак. Прелаз из класног у бесклансо друштво увек има карактер револуционарног преображаја (преврата), који се може остварити само класном борбом организоване радничке класе. Ослобођење радничке класе може бити само њено сопствено дело.



- Основни смисао и садржај социјалиситчког преображаја је промена начина производње. Укидање приватне својине на средствима за производњу само је претпоставка, никако не мера ове промене. Социјализам захтева такве промене у систему производних односа коеј омугућавају да удружени произвођачи све више постају стварни господари сопствене судбине, овладају условима проширене репродукције, што значи да задобију већу контролу над условима, процесом и резултатима сопственог рада. Најважнији појединачни критеријум ове промене је мућност удружених произвођача да овладају судбином вишка рада.



- Успостављање новог начина проиводње јњ пут и средство остваривања основних суштина и задатака социјализма, који се особито изражавају у процесу класног ослобођења раднике класае, а на тој основи постепоеног превазилажења разних облика човекове отуђености.



- Демократија и слобода ингерентно су својство социјализма. Претпоставка је и мера еманципације пролетеријата ослобођење свих припадника одређене друштвене заједнице од услова и односа експлоатације. Социјализам се може остварити до краја само у демократској слободи - као што су права демократија и стварне људске слободе могући само у социјализму.



- Социјализам је друштво прелазног типа у том смислу што представља епоху прелаза из класног у бескласно друштво, из капитализма у комунизам. Зато се и не може говорити о социјализму као посебној друштвено-економској формацији. С друге стране, треба истаћи да је социјализам специфичан и самосвојан тип друштвеног уређења који поседује свој историјски идентитет. Још је важније истаћи да социјализам не изаста из сопствене основе. Напротив, реални социјализам израста из економске, и не само економске основе капиталиситчког начина производње. То је најважнији разлог зашто се у социјализму веома дуго задржавају неки елементи друштвене организације и друштвених односа (на пример, тржиште, робна производња, подела рада, правне норме, посебно оне којима се регулишу односи у расподели) који имају своје корене у капитализму. Исто тако, овде су извори многих противречности социјалиситчког друштва. Социјализам није и не може да убде бесконфликтно друштво - њему су намењене бројне противречности.



- Основни мотив производне делатности у социјализму је задовољавање растућих људских потреба, а не профит појединца.



- У области расподеле, друштво се креће у оквирима принципа расподеле према раду. Неједнакости које такав принцип неизбежно репродукује морају се сузбијати и ограничавати развијањем разних институција и норми социјалистичке солидарности.



- Водећа и доминантна позиција радничке класе није само залог већ и најопштији збирни израз и показатељ доследности у реализацији новог друштвеног поретка.



- У социјалистичкој фази развоја пролетеријату је неопходна држава. Овај момент оспоравале су разне анархистичке и сличне струје у радничком покрету. Пролетеријату је, међутим, пторебна - као што је то Лењин често истицао - само таква држава која ће убрзо после преузимања власти од стране владајуће класе почети да одумире. Ову мисао снажно су афирмисали оснивачи научног социјализма.



- То је поредак који "преузима" и продубљује све најзначајније прогресивне тековине претходног друштвеног развоја и културног стваралаштва, демократска права и слободарске традиције.



Могло би се приметити да је ова одредбау толикој мери инспирисана једнин конкретним обликом и искуством социјалиситчке праксе (југословенским) да због тога не задовољава захтеве ширег, синтетичког теоријског прилаза. Овај приговор се не може прихватит зато што елементи социјалистичког самоуправљања, непосредне социјалиситчке демократијеи разотуђења сигурно нису нека југословенска специфичност. Уколико су ти елементи данас више присутни у пракси ове земље него у неки мдругим облицима праксе социјализма (као и теоријским концептима који уопштавају ту праксу), то је резултат одређених историјских околности, а не специфичности "јогословенског социјализма". И у југословенској пракси треба разликовати оно што преставља израз неких најдубљих социјалиситчких принципа и садржаја од конкретних облика њиховог испољавања. Данас је мало ко "у начелу" против наведених битних принципа и вредности, што не значи да не посотје и врло значајне разлике. Напротив, врло велики политички значај имају разилажења око тога да ли је овде реч о суштински мпретпоставкама и одредбама социјализма, или су то циљеви које треба реализовати тек у далекој будућности, "кад за то сазру потребни услови", на пример, у комунизму.



Када се залажемо за афирмацију оваквог прилаза социјализму, то није тежња да се на шири, међународни план пројектује једно специфично, уже искуство, већ борба за продубљивање и убрзавање историјског процеса социјализма. Важно је уочити разлику између покушаја да се међународном социјализму намећу конктетна иституционална решења која несумеиво одражавају специфичне услове и проблеме борбе за социјализам у одређеног земљи или групи земаља, и залагања за афирмацију неких најдубљих садржаја и суштине ослободилачког, демократског, хуманиситчког, слободарског и револуционарног карактера социјализма.



Изложена одредба никако се не може схватити и користити као механички узор, мера којом се оцењује револуционарна пракса у појединим деловима света. Било би погрешно да се, полазећи од ове одредбе, која означава концепт једног развијенег социјализма, рестриктивно интерпретира и оцењује пракса у појединим земљама. То би био, наравно, само један нов облик догматизма, који би захтевао да се признаје као социјалистичко само оно што задовољава (испуњава) све наведене елементе и критеријуме ове одредбе социјализма. Пракса социјалиситчког процеса је неизбежно веома разноврсна и неравномерна. За утврђивање суштине и карактера једне политике, друштвеног система или скупа теоријских концепата најважније је да се идентификује основни правац кретања, да се утврди да ли се једна политика или систем крећу у правцу који је овде скициран, а не да се механички пореде "модел" и пракса. Исто тако је важно да се утврди какав је стварни положај произвођача и човека уопште у датом систему друштвених односа. Укратко, наш задатак није да изграђујемо општи узор или калуп, већ поуздан аналитички инстументариј, систем критеријума који ће на момогућити да се боље сналазимо у свету веома различитих социјалиситчких идеја и остварења.



3. Комунизам


Разлике у научном прилазу и интерпретацији појма комунизам још су веће него кад је реч о социјализму. Док за навјвећи број различитих праваца и школа савремене науке није спорно да социјализам на један или други начин постоји, да су присутне социјалистичке идеје и покрети већ да се и у реалним друштвеним односима могу научно идентификовати елементи новое друштвене праксе - када је реч о комунизму врло често се оспорава и сама могућност и плаузибилност успостављања таквог типа друштвене заједнице. Грађанска наука у целини одбацује идеју комунизма као једну од последнјих великих социјалних утопија.



Настоји се доказати да је комунизам немогућ зато што су његови принципи неспојиви са "човековом природом". Многи теоретичари заступају гледиште да је идеја комунизма у основи одраз хришћанске есхатологије у савременим светским условима. Идеју комунизма одбацује не само грађанска наука већ и неке струје у радничком покрету (поменимо само социјалдемократију).



Други ниво тероријских контроверзи односи се на сам појам, на утврђивање идејног и друштвеног супстрата који сачинјава суштину комунизма као идеје и, још више, као могућег облика људске егзистенције. Ове контроверзе јављају се између теоретичара који прихватају могућност комунизма, али врло различито одговарају шта је његова суштина. Ови теоријски спорови нису ништа мање дубоки од оних који обележавају расправе о суштини појма социјализма. Док једни у комунизму виде нов тип економске организације, за друге је он превасходно питање морала и етике. Док га једни интерпретирају као поредак, други га посматрају као облик политичког организовања (покрет), или као метод политичке борбе. Док га једни везују искључиво за савремену епоху, други му налазе не само претече већ и готове елементе у античкој филозофији и тадашњим, па чак и неким ранијим облицима друштвене организације.
Израз комунизам је релативно новијег датума - јавио се током четврте деценије прошлог века у Француској. Његова је појава повезана са делатношћу разних радикалних завереничких и револуционарних група које су тих година биле веома бројне у Паризу и залагале се за дубоке и корените друштвене промене, углавном уз примену насилних метода, које су требало да доведу "до краја" прекинуту револуцију у Француској. Израз је први пут употребљаван као ознака за идеје које су у то време заступале преисталеце Кабеа. Друштво коме су тежиле ове комунистичке групе требало је да буде заснована на стварном "братству, једнакости и слободи". Претпоставку таквог друштва они су видели у укидању приватне својине, класа и свих облика насиља.



Највећи допринос научном утемељивању идеје комунизма налазимо у делу К. Маркса и Ф. Енглеса. Они су ослободили идеју комунизма неких наивно-утопијских примеса као и њеног ранијег поистовећивања са заверничким методом борбе.



Док се историјски момент појаве овог израза може доста поуздано утврдити, таква сигурност не постоји приликом трагања за почецима самог концепта. Елементи овог концепта могу се наћи у далекој прошлости. Тако се Платон у својој "Држави" залагао за боље друштво чија би основа вила заједничка совјина свих материјалних добара. Зеон је трвдио да су људи провобитно и изворно добри, али да постају лоши углавном под утицајем приватне својине, грамзивости и посесивности. Под његовим утицајем стоичка школа је проповедала друштво у коме неће бити приватне својине, враћање на "стара добра времена" када су људи били једнаки и слободни. У делика великих утописта - од Томаса Мора, Кампанеле и Еразма Ротердамског - ове идеје су добиле још већи замах. Сви они су разрађивали скице идеалних људских заједница у којима се основано могу налазити неки елементи комунистичких идеја. У овом смислу постоји веза између поменутих идеја и каснијег комунизма. С друге стране, важно је истаћи да ту не постоји директан континент, да се модерни комунизам не изводи из поменутих утописичких маштања и визија.



Поред многих битних разлика у самом концепту, о чему ће бити речи касније, треба истаћи и ове моменте. Идеје претеча комунизма биле су увелико окренуте давној прошлости, углавном измишљеном пробитном "природном стању" човека - идеје модерног комунизма стреме ка будућности. Модерни комунизам не верује у било какво враћање у "стара добра времена", већ у убрзани економски и научно-технички прогрес. За разлику од својих претеча, творци модерног комунизма не налазе инспирацију и подстицај у неком апстрактном идеалу правде и једнакости, у човековом "златном добу", већ у стваралачким, особито произвођачким моћима савременог човека. Док су претече веровали у снагу примера, савремени комунизам се ослања на снагу организације авангардне радне класе. Укратко, модерни комунизам је плод друштвеног прогреса који је донео са собом капиталистички начин производње. У свим својим битним елементима он се јавља као израз дубоких друштвених противречности капиталиситчког поретка. Зато је неприхватљиво свако тумачење комунизма које занемарује суштинске разлике између његовог данашњег смисла и значаја, и неких сличних идеја које се јављају у ранијим фазама развоја друштва.



У расправама о комунизму неизбежно се намеће питање између овог конепта и социјализма. Већ више од једног века трају полемике у којима се дају веома различити, а понекад и дијаметрално супротни одговори на ово питање. Кључно је питање да ли су социјализам и комунизам битно различити концепти, па стога и друштвени ентитети, или су то, у ствари, синоними, два различита израза за исти идејни садржај.И једно и друго становиште има своје бројне заговорнике. Грађанска наука (уколико не одбације a priori идеју комунизма) врло често, мада не увек, заступа гледиште о дубоким разликама. Често се чак тврди да ова два концепта немају ништа заједничко. Лоренц вон Штајн - први грађански теоретичар који је покушао да изврши упоредну анализу комунизма и социјализам (1842. објавио дело "Комунизам и социјализам у данашњој Француској") - заступао је гледиште о битној разлици ова два концепта. У познатој Диркемовој студији о Сен Симону и социјализму ово је централно питање. Диркем је заузео веома искључиво становиште. Он каже:



"...с које год стране посметрамо комунизам и социјализам, опажамо више контрасте него истоветности. Проблеми које они покрећу нису исти, реформе које они траже више су противречне него сличне... Комунизам покрећу разлози који су моралне природе и вечити, социјализам они економске природе... Они су удаљени један од другог као полови." И даље: "Битна је карактеристика комунизма што он економским функцијама додељује перферну улогу у социјалном животу, док их социјализам што је више могуће ставља у само средиште."



У историји социјализма ово су питање различито решавали. Између 1840. године и Пaриске комуне превладавало је гледиште да су ово доста различити концепти - како о визији будућег тако и о путевима и средсвима који треба да се користе у борби за ново друштво. У току наредне четири деценије, све до почетка двадесетих година овога века, израз комунизам се много мање употребљава него раније. Ако се и појављивао, врло често се користио као синоним за социјализам. После великог расцепа у међуноародном социјализму крајем првог светског рата, појам комунизам поново је ушао у ширу употребу. За протеклих пола века у оквиру комуниситчког покрета била је воема изражена тенденција да се истакне битна разлика између социјализма и комунизма. Када је реч о политичким покретима (социјалистичком и