ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

i kritike
BIOGRAFIJA
GRAFOCARD Beograd 2001.
meke korice 340 str.
nova, nekorišćena


Za vreme Uzicke republike 1941. godine bio sam, i to veoma dugo, u Uzicu. Neposredno sam saradjivao sa Slobodanom Penezicem Krcunom. Bio sam zamenik komandira straze koja je cuvala zatvor i obezbedjivala Vrhovni stab. Ratko Drcelic je bio komandir. Sve poslove oko zatvora, kao i citavu borbu protiv pete kolone vodio je Krcun.
Iz tog perioda secam se kako je uhvacen Zika Zdrebe. Ako je to taj Zivojin Pavlovic, onda je sve to ovako izgledalo. Dodje jedno vece Krcun i naredi: »Pripremi dobru grupu za veceras. Imamo veliki posao da obavimo. Lovicemo krupnu zverku«. Posli smo nekim vecim vozilom, oko desetak ljudi. Krcun nam je rekao: »Moramo ga uhvatiti zivog, zapamtite zivog. Niposto ne pucati. U krajnjoj nuzdi u noge«. I rece nam da ja od Kragujevca. Tako su nam rekli, a sigurno smo ga uhvatili u Kremnima. (Tu tvrdnju nije napustio do kraja razgovora – prim. S. G.) Opkolili smo jednu stalu sa svih strana, kod Celikovica kuca. Krcun je ranije dobio detaljna obavestenja gde se krije ta zverka, pa ga je to vece licno pozvao na predaju: »Ziko, Zdrebe, predaj se! Ne pokusavaj da pucas niti da bezis. Opkoljen si!« Da bi se uverio da je opkoljen, povicemo i mi sa svih strana: »Opkoljen si! Silazi mirno i predaj se, inace cemo stalu da zapalimo!« On se javi: »Nemojte paliti, silazim«. Utom se javi neko i od kuce. Cuo se razgovor. Verovatno od onih koji su nekoliko dana ranije motrili na kucu i njegovo kretanje, kao i na posete koje mu dolaze. Tu ga svezasmo i oterasmo u Uzice.

Dok je bio u zatvoru saslusavali su ga: Slobodan Penezic Krcun, Vladimir Dedijer i Pera Stambolic najcesce, povremeno Colakovic i Rankovic. Ponekad je bilo i vise njih odjednom.
Ja sam ga najcesce sa Krcunom dovodio u podrum gde smo ga saslusavali, a kada je bilo mracno drzao sam karbitnu lampu. Tada sam prvi put video kako to dobro oni rade. Dva-tri dana ga saslusavaju primenjujuci torturu da bi saznali neke stvari od njega, a on samo cuti. Bogami, biju svi dobro, ali ne pomaze. A on je radio u Parizu za Partiju, pa je tamo izdao neke drugove. Dedijer je pricao kako je on lukavo radio. Nije dozvoljavao da uhapse drugove kod njega, vec kad odu, on javi policiji. Tako da je stradalo dosta drugova zbog njega. Mnoga zla je ucinio. Radio je tamo u nekoj knjizari. Dedijer, secam se odlicno, nosio je neki slamnati sesir, a krupan. Muski ga, sto se kaze, tuce. Prebija na mrtvo ime, ali on nista. Prica samo neke nevazne stvari, a Dedijer ce: »Sta mi dajes saragu (saraga ti je vrsta sitne ribe, tek sam kasnije shvatio sta to znaci) daj mi somove!« Navodi mu neke telefonske brojeve, cini mi se da je bilo osam cifara. Osmocifren broj! Taj broj nije bio u notesu. Dedijer ga je rekao iz glave: »Ovo ti je broj kuci, a ovo ti je broj koji je vezan za policiju«. Onda je napisao na papir, pokazao mu. Nije imao kud. Navodi mu i neke sifre koje je video kod njega u Parizu. Pita ga za te brojeve. Trazi da prizna kako je radio za policiju i za koga sada radi. Ne vredi. On nista ne priznaje. Onda ce Stambolic: »Valjda smo i mi nesto naucili od Vujkovica«. I tada poce da ga siba volujskom zilom po tabanima. Prvo su bili veliki plikovi, a kasnije je i koza pukla. Tako da smo ga vodili ili nosili natrag do sobe, sve uz stepenice. Kad se i on zamori, onda pridje Krcun. I on tuce sto bolje moze. Ja stojim kraj vrata, naslonio se na stranu i mislim: »Pa ljudi, pobogu, sta to radite? Da bilo sta zna priznao bi posle takvih batina. Priznao bi da je majku za sisu ujeo«. Ali, tu sam i shvatio kako veliki spijuni ne priznaju lako...