ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2013.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Samozvana Republika Kosovo, 2013.
179 strana.

Knjiga ima tragove ranijeg vlaženja u vidu žutih mrlja, najviše na koricama (videti slike), inače je očuvana.


Martinsen, koji je i autor knjige „Kosovo: Bunari smrti“, kaže da su tri elementa ključna za donošenje mira građanima u Srbij i na Kosovu – porodice žrtava rata, počinioci i svedoci ratnih zločina i mlade generacije.

Podsetivši da se Kosovu i Metohiji 1650 osoba vode kao nestali, Martinsen je ukazao da je za pomirenje veoma važno da svedoci ratnih zločina progovore o svemu što se dogodilo u periodu 1998/1999.

Mišljenje Martinsena je, naime, da mlade generacije imaju jedinstvenu priliku da izaberu novi put koji vodi napred, daleko od neprijateljstva koje je zasnovano na nekim starim mitovima.

„Mladi danas u Srbiji i na Kosovu pate zbog nestabilnih političkih uslova. Normalne mogućnosti kao što su sloboda izbora budućnosti i načina života, uslovi rada ili obrazovanja kući ili u inostranstvu su bile gotovo nepostojeće“, navodi Martinsen.

Podseća da su u bivšoj Jugoslaviji ljudi mogli slobodno da putuju, ponuda i potražnja poslovnih kadrova je dobro funkcionisala kao i mogućnost obrazovanja širom zapadne Evrope.

„Od kasnih osamdesetih, tačnije od 1989. godine ova mogućnost je nestala“, objašnjava.

Opširno govoreći o svemu što je prethodilo ratnoj 1999. na Kosovu, te raspadu bivše Jugoslavije, Martinsen je ukazao i na opštu atmosferu u kojoj su tokom 10 godina građani borili jedni protiv drugih, šo je, kako smatra, potpuno uništilo civilno društvo.

`Nakon petnaest godina provedenih radeći i živeći na Balkanu, većinu vremena na Kosovu i Srbiji, uvideo sam rezultate strahota kojima niko nije trebao biti izložen na pragu novog milenijuma. Nadam se da će mlađe generacije u Srbiji i na Kosovu videti jedinstvenu priliku koju imaju da utiču na svoje društvo i da ih odvrate od uobičajenog načina razmišljanja.

Kao osoba koja se penzionisala rano, odlučio sam da prihvatim zadatak od strane Norveške Crkvene Pomoći (NCA) i Visokog Komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR). Stigao sam na Kosovo u julu 1999. godine sa zadatkom da koordiniram uklanjanje ljudskih tela iz bunara. Pre mog dolaska nisam mnogo znao o Kosovu, samo osnovne činjenice, da je locirano na Balkanu, kao deo Jugoslavije. Za nas u Skandinaviji ljudi u ovoj oblasti su bili poznati jednostavno kao Jugosloveni, nikada nismo razlikovali narode i narodnosti koje žive ovde. Nakon smrti dugogodišnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita, novi lideri poput Slobodana Miloševića, Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića su se pojavili na političkoj sceni i uspeli su da razore veliku jugoslovensku državu. Sama država je počela davne 1918. godine kao Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a posle Drugog svetskog rata bila je poznata kao Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ).

Razlog zašto sam započeo inicijativu “Komisija za Istinu Srbija-Kosovo” je moja ljubav prema Balkanu i ljudima koji žive ovde. Mnogo godina sam proveo proučavajući i dokumentujući ratne zločine počinjene na Kosovu. Postoji četiri stotine masovnih grobnica prijavljenih i registrovanih u Savetu Bezbednosti UN u novembru 1999. godine od strane glavnog tužioca Karle del Ponte pred Međunarodnim Krivičnim Sudom za bivšu Jugoslaviju/Haškim tribunalom (MKSJ).

Ono što sam doživeo i lično video tokom mojih osam meseci rada za NCA i UNHCR (Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice), i u narednim godinama dokumentujući ratne zločine, bilo je zastrašujuće.

Mislio sam u sebi: Kako se nešto ovako moglo desiti 1998-99, uoči novog milenijuma u samom srcu Evrope?

Nakon što se moj zadatak sa UNHCR-om / NCA završio 2000. godine, počeo sam ličnu inicijativu 2006. godine sa ciljem da dokumentujem pozadinu tih četiri stotina masovnih grobnica sa hiljadama civila. Nijedna zvanična vlast, uključujući i Misiju Ujedinjenih Nacija na Kosovu (UNMIK) kao ni lokalne vlasti u to vreme, nisu preduzele nikakve inicijative da dokumentuju okolnosti odnosno događaje koji su doveli do onoga što se stvarno dogodilo tamo.`