Tema: Film
Tip: Plakat

zenit i avangarda 20tih godina , beograd, narodni muzej 1983
96 x 68 cm
4 x presavijen
obostrano stampan (lice plakat, poledjina katalog izlozbe)
autor plakata RANKO NOVAK

Zenitizam je avangardni pokret dvadesetih godina dvadesetog veka čiji je nastanak i razvoj vezan za časopis Zenit. Manifest zenitizma napisali su LJubomir Micić, Ivan Gol i Boško Tokin. Pokrenut je u ime humanizma i u antiratnom duhu. „Na idejnom planu zenitizam je bio u znaku oštre kritike evropskog civilizacijskog kompleksa, kojem je u duhu inovativnih tendencija ponudio panbalkansku kulturnu koncepciju, izrađenu na principima neoprimitivizma.` (Vida Golubović i Irina Subotić)

Zenit je časopis koji je izlazio od 1921. do 1926. godine u Zagrebu i Beogradu kao međunarodna revija za umetnost i kulturu. Pokretač i njegov urednik bio je LJubomir Micić. Ukupno su objavljena 43 broja. Na početku rada, sa ovim časopisom sarađivali su Miloš Crnjanski, Dušan Matić, Stanislav Vinaver i drugi. Priloge su objavljivali i međunarodni saradnici Aleksandar Blok, Jaroslav Sajfert, Vasilij Kandinski, Anri Barbis... Zenit se od 1924. objavljuje u Beogradu, a 1926. godine je zabranjen zbog teksta „Zenitizam kroz prizmu marksizma“.

------------------------------------ --------------------------------------------------

Ranko Novak, hrvaško-slovenski oblikovalec, * 4. maj 1948, Zagreb.

Novak je po zaključeni gimnaziji v Zagrebu diplomiral na Fakulteti za arhitekturo, gradbeništvo in geodezijo v Ljubljani, na Oddelku za arhitekturo. Že med študijem se je usmeril v grafično oblikovanje. Leta 1980 je bil soustanovitelj Studia Znak (v njem so imeli vodilne vloge Novak, Miljenko Licul in fotograf Milan Pajk) in leta 1988 združenja Art Directors Club Ljubljana. Razvil se je v enega vodilnih grafičnih oblikovalcev Slovenije z izjemnim občutkom za skladnost tipografij, barvnih poudarkov drobnih iskrivosti v oblikovanju knjig (likovne in znanstvene monografije), časopisov, plakatov. Od leta 1991 je bil do upokojitve profesor na Oddelku za oblikovanje Akademije za likovno umetnost v Ljubljani, kjer je vzgojil številne tipografe. Sodeloval je na različnih razstavah in mednarodnih bienalih ter festivalih: BIO v Ljubljani, ZGRAF v Zagrebu, Mednarodni bienale plakatov v Varšavi; prejel je več pohval, npr. DOS - delo meseca.

Leta 1985 je za dosežke na področju grafičnega oblikovanja skupaj z Miljenkom Liculom prejel nagrado Prešernovega sklada.

--------------------------------------------------

Ljubomir Micić (Jastrebarsko, 16. novembar 1895 — Kačarevo kod Pančeva, 14. jun 1971) je bio srpski pesnik, prozni pisac, književni kritičar, glumac i osnivač srpskog avangardnog pokreta zenitizam.

Najznačajniji segment njegovog rada predstavlja pokretanje i uređivanje časopisa Zenit, mesečne internacionalne revije za umetnost i kulturu, koji je izlazio od februara 1921. do aprila 1924. u Zagrebu, potom od 1924. do decembra 1926. u Beogradu.

Objavljena su 43 broja ovog časopisa, koji je tokom godina donosio brojne manifeste, različita likovna rešenja, saradnike i tekstove.

U početku je Micić sledio ideje ekspresionizma, o čemu svedoči i programski tekst koji izlazi u prvom broju časopisa, Čovek i umetnost, kao i tekstovi Crnjanskog, Vinavera, Petrovića, Matića, koji su povremeno pisali za Zenit, sve do juna 1921, kada je Micić, zajedno sa Ivanom Golom i Boškom Tokinom, objavio Manifest zenitizma.

Micićev značajan saradnik postao je njegov brat Branislav Micić, poznatiji pod pseudonimom Branko Ve Poljanski, koji je u Ljubljani pokrenuo časopis Svetokret, nakon čijeg gašenja se priključio Zenitu. Ubrzo su došli u sukob i sa dadaistima, želeći da zenitizam odvoje od drugih avangardnih pokreta.

Zenit je bio časopis internacionalnog karaktera, u kome su mnogi istaknuti umetnici tog vremena objavljivali svoje radove na francuskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, esperantu... Posebno su značajne veze sa italijanskim futuristima, pre svega sa njihovim idejnim tvorcem Filipom Tomazom Marinetijem, što govori o afirmativnom odnosu zenitista prema novim tehničkim i tehnološkim dostignućima.

Zenitizam predstavlja izvorno srpski avangardni pokret, koji jedini uspeva da pređe granice tadašnje Jugoslavije i postane poznat i cenjen u Evropi.

S druge strane, nakon raskida sa ekspresionistima, Micić je počeo da zastupa drugačije ideje, koje postaju osnova poetike zenitizma: ideja Barbarogenija, zalaganje za balkanizaciju i varvarizaciju Evrope. Ovakve težnje ka primitivnom i izvornom javljaju se nakon Prvog svetskog rata, nastaju iz razočaranja u zapadnoevropske vrednosti i zasićenosti zapadnoevropskom kulturom.

Micić je smatrao da Balkan, kao još uvek neistraženo područje, nudi svežinu, neiskvarenost, sposobnost regenerizacije klonulog zapadnoevropskog čoveka.

Pored svih protivrečnosti, nacionalizma, s jedne, i saradnje s evropskim umetnicima, s druge strane, pored različitih saradnika, želje za raskidom sa ostalim avangardnim školama, Zenit sve vreme svog postojanja ostaje okrenut novinama, novijim medijima i granama umetnosti (radiju, filmu, džezu), zastupajući antitradicionalizam i antimilitarizam, sa čovekom u središtu pažnje.

Pokrenut idejama ruskih avangardnih umetnika, Micić je zastupao konstruktivistički pristup stvaralaštvu, koji ne priznaje nadahnuće i zanos, već svestan umetnički rad, s jasno određenim ciljem i namerom.

Na takvom pristupu zasnivali su se i likovni radovi na Međunarodnoj Zenitovoj izložbi nove umetnosti, održanoj 1924. godine u Beogradu.

Nakon 1926. godine Micić i Poljanski otišli su u Pariz i u tom postzenitističkom periodu njihova aktivnost se pre svega usmerila na likovnu umetnost i saradnju sa slovenačkim avangardistima, kao i sa slovenačkim avangardnim časopisom Tank. Micićev književni i publicistički rad možda na sadržinskom planu ne donosi bitne pomake i vrednosti, dok su oni izuzetno zastupljeni na planu forme, koja se približava likovnoj umetnosti, veštini izrade plakata, filmu, o čemu govori kasnija afirmacija ovih umetnosti.

Pored brojnih manifesta i programskih tekstova objavljenih mahom u Zenitu, ali i drugim časopisma, njegova značajna dela predstavljaju i zbirke pesama:

Ritmi mojih slutnja (1919.)
Ritmi bez sjaja (1919.)
Istočni greh (1920.)
Misterij za bezbožne ljude čiste savesti (1920.)
Spas duše (1920.)
Stotinu vam bogova (1922.), koja biva zabranjena iste godine, te se pojavljuje pod nazivom *Kola za spasavanje, takođe zabranjena,
Aeroplan bez motora (1925.)
Antievropa (1926.)

Njegovi radovi prevođeni su na nekoliko evropskih jezika i objavljivani u tadašnjim avangardnim časopisima. Takođe je objavio i nekoliko romana na francuskom jeziku.