ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2017
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Дејан Атанацковић: ЛУЗИТАНИЈА
Издавач: БЕСНА КОБИЛА, Београд, 2017.год.
Меки повез, 213 страна, латиница.
Некоришћено.
НИН-ова награда за 2017.год.
`Luzitanija je prvi roman Dejana Atanackovića, koga je ratni vihor devedesetih odveo u Italiju, gde danas na univerzitetima u Firenci i Sijeni predaje više predmeta iz oblasti vizualne umetnosti i kulture. Njegovo interesovanje za različite predstave tela u istoriji umetnosti našlo je svoj odraz i u njegovom književnom prvencu.
Dve godine pre objavljivanja romana Atanacković je realizovao istoimenu izložbu, multimedijalni rad koji čine tekst, predmeti, audio-video instalacije. Istovetni motivi vode, putničkog broda Luzitanije, čije su potapanje i stradanje više od hiljadu njegovih putnika bili i formalni povod za ulazak SAD u Prvi svetski rat, i sa druge strane motivi psihijatrijske klinike u Beogradu, koja u ratnim okolnostima dobija eksteritorijalni status i postaje jedina slobodna zona na okupiranoj teritoriju, čine tematsku okosnicu i Atanackovićevog proznog ostvarenja. Pred čitaocima je fantazmogorični svet romana o odrazima, ogledanjima, ukrštajima onoga što je gore i onoga što je dole, ispod i iznad, spolja i unutra; svet ispunjen kafkijanskim preobražajima na granici sna i jave, nadrealnog i stvarnog, u koji nas uvodi odlično izabran moto iz dela Petra Kočića. Uspostavljajući najpre intertekstualne veze sa Luisom Kerolom i njegovom Alisom u zemlji čuda, te sa Edgarom Alanom Poom, rodonačelnikom detektivske priče, Dejan Atanacković seže i dublje u književnu prošlost dozivajući ona ostvarenja u kojima su prisuni motivi lutanja i putovanja (najpre u smislu obrazovanja) te vođenja i vodiča. Problematizujući odnos ludosti, razuma i gluposti, pri čemu se razumu ne suprotstavlja ludost već ljudska glupost, Atanacković pokreće i pitanja verodostojnosti istorije, odnosno mogućnosti njenog falsifikovanja i manipulacije činjenicama.`
`Luzitanija, zamišljena kao utopijski roman, u osnovi je priča o beogradskoj psihijatrijskoj bolnici tokom Prvog svetskog rata koja se nalazila u zgradi poznatoj kao Doktorova kula. Dom za s uma sišavše je tokom okupacije zvanično bio van nadležnosti okupatora koji je tu eksteritorijalnost dodelio bolnici, po svoj prilici, ne bi li se lišio komplikovanih obaveza. U romanu ta minijaturna teritorija postaje parlamentarna republika zasnovana na ukidanju neravnopravnosti između lekara i pacijenta, a pre svega na ideji da razum i ludilo nisu dve suprotstavljene okolnosti, već da se i razumu i ludilu jednako suprotstavlja ljudska glupost. Dok se ludilo vekovima tamniči i kažnjava, glupost se oduvek veliča, slavi i ovlašćuje. Na ovim našim prostorima često je sva nesreća pripisivana nekakvom urođenom, gotovo poslovičnom ludilu, ali to je samo zato što razum i glupost ponekad prave dogovore.`