Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Martin Ejmis je stekao ugled jednog od najinovativnijih i najuticajnijih predstavnika britanske književne scene. Zajedno sa Džulijanom Barnsom, Ijanom Mekjuanom, i još nekoliko pisaca srednje generacije, pripada grupi koju popularno nazivaju `oksfordske mudrice` (Oxford wits), zbog svog obrazovanja i uticaja koji imaju na književne tokove u Britaniji.

Rođen 1949. godine u Oksfordu, gde mu je otac, čuveni pisac i dobitnik Bukerove nagrade, Kingsli Ejmis, radio doktorat, detinjstvo provodi u Južnom Velsu, gde otac dobija mesto predavača. Kasnije se iz istih razloga porodica seli na godinu dana u Prinston, da bi se potom vratili u Englesku i skrasili u Kembridžu. Sa dvanaest godina roditelji mu se razvode, a on provodi sledeću godinu sa majkom, bratom i sestrom na Majorci u Španiji. Zbog prihvatanja uloge u filmu prekida školovanje. Bio je to film `Vetar sa Jamajke` (1965), sa Entonijem Kvinom i Džejmsom Kobnurnom, u kome je Ejmis igrao jednog iz grupe mališana čiji brod otimaju pirati...

Školovanje, potom, nastavlja sa privatnim učiteljima, od kojih ga jedan opisuje čak kao `retko neobećavajućeg`. Nakon što ga je maćeha, spisateljica Elizabet Džejn Hauard, upoznala sa delom Džejn Ostin, odlučuje da se sprema za Oksford, koji završava sa najboljim ocenama. Dugo godina radio je u novinarstvu, najpre kao kritičar za londonski `Observer`, a zatim i kao književni urednik mnogih novina, kao što su `Times Literary Supplement` i `New Statesman`. Iako je napustio posao urednika da bi se posvetio pisanju, i danas mu redovno izlaze članci u `Njujorkeru`.

Martin Ejmis do sada je napisao osamnaest romana. Za prvi roman `Rachel papers`, iz sedamdesetih, dobio je nagradu Somerset Mom, istu koju je dobio i njegov otac za svoj prvenac; osamdesetih slede Novac (Money), Ajnštajnova čudovišta (Einstein’s monsters), zbirka priča koja tretira temu atomskog rata, i Londonska polja (London fields). U romanu Vremenski putokaz (Time’s arrow, objavljenom i na srpskom, Clio, 2001), s početka devedesetih bavi se temom holokausta, tražeći rešenje u modernom, skoro fantastičnom ključu koji pretvara stradanje u ponovno stvaranje. Vidljiva tendencija Ejmisovih romana je da parodiraju određeni žanr. Tako se i najnoviji roman iz 2003. godine, Žuti pas (Yellow dog), u formi viktorijanskog romana bavi pitanjima monarhije, tabloida i veza preko interneta.

U svojim memoarima osvrće se između ostalog i na odnos sa slavnim ocem, koji mu nikad nije sasvim priznao vrednost. Dok je Kingsli Ejmis klasični realista, kod kog još postoji vera u smislenost i zakonitost koje upravljaju svetom, Martin Ejmis, kao pisac srodan postmodernizmu, u svojim delima odražava osećaj gubljenja čvrste veze između pojava i njihovog značenja. Suštinska prekretnica za postmoderno osećanje sveta je stvaranje atomske bombe, na šta se Ejmis osvrće u jednom od svojih romana, zaključujući da posle Hirošime više ne postoji bezbrižnost, koja je uprkos ranijim ratovima ipak postojala.

Stil njegove proze je veoma karakterističan, iako se u jednom trenutku pojavila čitava grupa mladih pisaca koji su pokušavali da pišu na sličan način. On je obeležen pre svega eksperimentisanjem sa jezikom i formom : `Imam odnos prema delima koje sam stvorio kao Bog prema svetu`, kaže Ejmis, parafrazirajući Džojsov `Portret umetnika u mladosti`.

Zbog prikazivanja ljudske mračne strane optuživan je za mizoginiju, mada poriče da je njegov stav prema ženama imalo gori od onog prema muškarcima.