Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

NADREALIZAM, SOCIJALNA UMETNOST 1929-1950.
Miodrag Protić

Jugoslovenska umetnost XX veka, 1929-1950
Nadrealizam, postnadrealizam, socijalna umetnost, umetnost NOR-a, socijalistički realizam.

MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI, Beograd,1969.
Bogato ilustrovana, odlicno očuvana

tvrdi povez, stranica 291, dim. 30,5 x 23,5 cm.

Миодраг Б. Протић (Врњачка Бања, 10. мај 1922) је српски сликар, ликовни критичар, теоретичар и историчар уметности 20. века у Србији и Југославији.

Основну школу завршио је у Врњачкој Бањи, а гимназију у Крушевцу. Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1950. Учио је сликарство у Сликарској школи Младена Јосића 1943 — 1944. године код Јована Бијелића и Зоре Петровић. Даље образовање стицао је у Паризу 1953 — 1954, Италији (у више наврата) и САД 1963.

Од 1950. до 1959. године ради у Министарству просвете, науке и културе када иницира оснивање Модерне галерије. Откупљује уметничке радове са изложби и атељеа уметника. Постављен је за управника Модерне галерије 1959. Музеј савремене уметности у Београду отвара 1965. године и на његовом челу је до пензионисања 1980.

Излаже од 1946. године на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Први пут је самостално излагао 1956. Члан је УЛУС-а од 1948. Био је члан групе „Самостални“ (1951 — 1955) и „Децембарске групе“ (1955 — 1960).

Написао је велики број књига, студија, есеја и критика о српској и југословенској ликовној уметности које објављује од 1952. године. Редовни критичар „НИН“-а је између 1952. и 1958. Сарађивао у бројним дневним листовима и часописима: „Глас“, „Рад“, „Политика“, „Борба“, „Данас“, „Дело“, „Савременик“, „Књижевност“, „Летопис Матице српске“, „Књижевне новине“, „Уметност“ и др.

Био је члан Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу од 1966. до 1991. године.

Миодраг Б. Протић је уз велико ангажовање на оснивању Модерне галерије и писању ликовних критика у којима је свакодневно пратио текући уметнички живот раних педесетих година, највише био посвећен својој основној делатности - сликарству. Припадао је онај генерација која је прва после раскида са догматском естетиком социјалистичког реализма повела нашу уметност према слободном изразу и осамвремењивању њеног језика које ће је довести у ред актуелних естетичких токова тог времена. Протић, веома образован и информисан био је на самом врху српских и југословенских уметника који је као истакнути актер властитим сликарством снажно усмеравао према модернизму овај покрет наше уметничке обнове после Другог светског рата. Сматрао је да нова уметност поседује сопствену традицију и аутономију за коју се у новим условима треба изборити самом сликарском праксом. Већ раним делима је обезбеђивао легитимност апстрактној уметности до чијег је чистог израза дошао у неколико етапа. Три су сликарска елемента којима је Протић изградио свој сликарски стил - линија, боја и предмет. Током шесте деценије његове слике су указале на тај истрајни пут редукције пластиче форме од реализма предметних елемената до облика који је попримио елементе знака и симбола током шездесетих година. Прочишћавање његове слике до чисте апстрактне парадигме било приведено коначном изразу током седме деценије када је у неколико значајних циклуса заокружио опус доводећи га до најрепрезентативнијих примера срспке и југословенске уметности друге половине прошлог века.

Препород српске ликовне уметности после 1950. године пратила је, а каткада и предводила, и ликовна критика. Будући да је био свестан значаја ове дисциплине у нашем уметничком животу, а посебно у времену обнове, Миодраг Б. Протић је велики допринос дао неуморно пишући о текућим ликовним збивањима, највише током шесте деценије. Његово чисто критичарско ангажовање било је значајно смањено крајем те деценије када је био именован за управника Модерне галерије сматрајући да са те позиције има мање права да непосредно арбитрира критичким оценама о појавама и личностима на актуелној сцени, Протић се окреће писању већих есеја и студија које су на синтетички начин обједињавале стилске и естетичке периоде настанка и развоја понајпре, српског модернизма двадесетог века. У том погледу посебно су биле значајне изложбе и циклуса „Југословенска уметност ХХ века“ који је иницирао у Музеју савремен уметности а у којем је са тимом најистакутијих стручњака дао јасну слику њеног развоја и достигнућа. Несумњиво је да је Протић веома много допринео новом унапређивању ликовне критике као активне дисциплине тумачења дела уметности и њених протагониста после година бучне идеолошке пропаганде непосредно после другог рата. Тиме је он начинио својеврсни прикључак са најзначајнијим уметничким критичарима између два светска рата и начинио јасан континуитет и са том значајном традицијом у новијем српском стваралаштву.