Godina izdanja: 2022
ISBN: 978-86-80880-31-0
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Priređivači: Danica Popović i Zoran Jeremić
Izdavači: Udruženje `Kolektiv Užice`, Narodni muzej Užice, Narodna biblioteka Užice
Predgovor: Zoran Jeremić
Pogovor: Danica Popović
Meki povez, klapne, ilustrovano, ćirilica, 119 strana, 22x22cm

Nije uobičajeno da ljudi koji su život posvetili nauci odluče da „iskorače“ iz svoje uske specijalnosti i napišu tekst što izlazi iz formata njihove istraživačke discipline. Marko Popović (Užice, 1944 – Beograd, 2020) oduvek je u tom pogledu bio svojevrsni izuzetak. Po struci arheolog-medijevista, sa upečatljivim opusom i odgovarajućim autoritetom koji je iz njega proistekao, on je ponekad, vođen vazda nemirnim duhom i neutaživom radoznalošću, voleo da se upusti u razmatranje drugačijih tema i osvajanje novih prostora. Međutim, gotovo da nikada nije izlazio iz okvira istorijske nauke i njoj srodnih disciplina. Hronika jedne užičke porodice, koja izlazi posthumno, predstavlja u tom smislu veliki iskorak. Taj sastav, koji se može svrstati u žanr memoarske, ispovedne literature, ipak u mnogim pojedinostima otkriva istoričara „od zanata“ a kao celina – čoveka koji se sa strašću i dubokim razumevanjem bavi pitanjima prošlosti. Ta ocena, treba naglasiti, potiče od Markove životne saputnice i priređivača ove knjige, a onaj pravi, merodavni sud prepušta se njenim čitaocima.
Na ideju da u pisanoj formi zabeleži hroniku svoje užičke porodice Marko je došao u jednom vrlo posebnom trenutku, u leto 2000. godine. Atmosfera pred petooktobarski prevrat, sa mešavinom nataloženog beznađa i nade u mogućnost promena, podstakla ga je da se ponovo osvrne na prošlost Popovića, prema kojoj je gajio neobično snažan i empatičan odnos. Do tančina upoznat sa porodičnom istorijom – koja je često bivala uslovljena ratnim nedaćama ili političkim previranjima – uz to odličan poznavalac tokova srpske i evropske povesti, Marko je osetio potrebu da u svetlu aktuelnog trenutka obnovi sećanje na svoje užičke pretke, prateći njihovu sudbinu tokom jednog nemirnog i presudnim događajima ispunjenog stoleća.
Ambijent u kome je ostvaren ovaj naum nije mogao biti bolje odabran. Bila je to zlatiborska kuća Marisavljevića – Markovih bliskih užičkih rođaka – koja nam je tog leta data na raspolaganje. Sa mnogo sete ali i radosti prisećam se tih, vrlo uzbudljivih i kreativnih dana: stacionirani na Zlatiboru, odlazili smo na povremene istraživačke kampanje na lokalitete Polimlja, a zatim se vraćali, kako bi Marko radio na svojoj Hronici, uz obavezne odlaske u Užice, u čijem je Arhivu proveravao potrebne podatke.
`Hronika jedne užičke porodice` nastala je iz duboko ličnih razloga i pisana je bez ikakvih pretenzija da bude predstavljena široj javnosti. Naprotiv, taj rukopis bio je namenjen članovima porodice, naročito onim mlađim, koji su o prošlosti Popovića imali uglavnom šture i maglovite predstave. Događaji su, ipak, krenuli u drugačijem pravcu. Za Markov tekst zainteresovali su se neki ugledni Užičani, a na inicijativu novinara Zorana Jeremića, odličnog poznavaoca istorije Užica i jednog od priređivača ove knjige, rukopis je 2010. godine objavljen kao feljton u dvadeset nastavaka, u užičkom časopisu Vesti.
Posla oko priređivanja ove knjige poduhvatila sam se nepune dve godine nakon Markovog preranog odlaska, u okolnostima još sveprisutnih i bolnih uspomena. S druge strane – iako povremeno stresan, taj posao mi je pružio jedno vrlo osobeno zadovoljstvo, jer mi je oživeo sećanje na mnoge ličnosti i prošle događaje koji su, tokom decenija našeg zajedničkog života, postali i moja, vrlo životna i emocijama ispunjena stvarnost. Taj „višak razumevanja i uživljavanja“ proistekao je, takođe, iz vrlo slične sudbine naših porodica u toku i nakon Drugog svetskog rata kao i jednog, da tako kažem, opšteg sistema uverenja i građanskih vrednosti koje smo Marko i ja delili. U tom smislu, Markov sastav može i široj publici predstavljati zanimljivo i poučno štivo. Ono govori o životu, borbi i trajanju jedne srpske građanske porodice od ranih decenija XIX do sredine XX veka, tokom stoleća ispunjenog važnim, često dramatičnim istorijskim događajima, koji su ne samo odredili sudbine pojedinaca, već su u mnogo čemu presudno oblikovali kolektivno biće naroda, njegovu ideologiju i mentalitet. To je knjiga koja nosi poruke o važnosti čuvanja tradicije i porodične memorije, o usponima i padovima, neophodnosti uporne borbe za opstanak i napredak, ali i o diskontinuitetu i propasti uglednih porodica – kao svojevrsnoj zloj kobi tolikih ovdašnjih pokoljenja, kojima je sudbina odredila da opstaju na balkankoj vetrometini. Mislim da neću pogrešiti ako kažem da Markovo pripovedanje i razmišljanje ubedljivo potvrđuju činjenicu da saznanja o svom poreklu i razumevanje porodične istorije predstavljaju bitnu identitetsku odrednicu – ne samo pojedinca već i šire zajednice kojoj ona pripada. Stoga verujem da će Užičani – i ne samo oni – prepoznati ovu poentu u Markovim sećanjima na prošle događaje i davno iščezle ljude i ambijente, utoliko pre što ih je autor tako brižljivo dokumentovao, sa mnogo znanja, uživljavanja i emocija.
Na kraju, nekoliko reči o ovom izdanju. Ono je u celini zasnovano na Markovom tekstu iz 2000, odnosno, na feljtonu iz 2010. godine, a jedine izmene – osim lektorskih i korektorskih intervencija – tiču se podataka o aktuelnom mestu čuvanja predmeta iz porodične zaostavštine. Najveće promene u odnosu na pomenuti feljton sastoje se u obimu i sadržini ilustrativnog materijala. Učinilo mi se celishodnim da Markov izbor porodičnih fotografija značajno proširim, budući da one na jedan suštinski i sugestivan način dopunjuju pripovest autora. Iz sličnih razloga Zoran Jeremić i ja odlučili smo da priču „kontekstualizujemo“, dopunjujući je crtežima i fotografijama starog Užica. Novinu u odnosu na prvobitnu zamisao svakako predstavljaju fotografije predmeta, na žalost retkih, koji su voljom sudbine i sticajem okolnosti preostali iz užičke kuće Popovića. Te memorabilije sasvim su različite – od porodičnih ikona iz prve polovine XIX veka i kultnih predmeta, komada nameštaja i knjiga, do sitnica za svakodnevnu upotrebu, čija je vrednost isključivo emotivna. Oni su svedočanstavo o tome kako je izgledao ambijent jednog užičkog građanskog doma na prelazu iz XIX u XX vek – ambijent stvaran bez pretenzija na raskoš i visoki stil, ali nesporno udoban, topao i brižljivo odnegovan.
Rad na priređivanju ove knjige snažno su podstakli i ulepšali članovi porodice, bliži ili dalji potomci Popovića. Svi oni – Kavrani, Stratimirovići, Marisavljevići i Osipovi svojski su se potrudili da iz sopstvenih fondova obezbede dokumenta, fotografije ili pojedine predmete, nastavljajući na taj način tradiciju porodične solidarnosti, odvajkada tako svojstvenu Popovićima. Pouzdano znamo da je za našeg Marka to najveća moguća satisfakcija.

U Beogradu, avgusta 2022. Danica Popović