Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Čokić, Živadin T.
Naslov Život jednog srpskog vojnika : memoari Živadina T. Čokića
Vrsta građe dokumentar.lit.
Jezik srpski
Godina 1999
Ima posvetu
Izdavanje i proizvodnja Beograd : BMG, 1999 (Beograd : BMG)
Fizički opis 309 str., [VIII] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm
Drugi autori - osoba Ilić, Miodrag
Čokić, Vladan P.
Katić, Velibor
(karton s omotom)
Napomene Autorove slike
Titan iz Kovačevca / Miodrag Ilić: str. 5-7
Biografija Živadina T. Čokića: str. 301-302
Pogovor / Vladan P. Čokić: str. 303-307
[Pogovor] / Velibor Katić: str. 308-309.
Genealoško stablo / Vladan P. Čokić: str. 233-269
Predmetne odrednice Čokić, Živadin P., 1894-1988 -- Memoari
Čokić (porodica) -- Genealogije
Prvi svetski rat 1914-1918 -- U uspomenama

Titan iz Kovačevca
Među 707.343 mobilisana srpska vojnika 1914. našao se i redov Živadin T. Čokić iz Kovačevca. Imao je sreću u velikoj nesreći srpskog naroda da bude u onoj polovini vojske koja je – posle svih stradanja i nedaća, posle albanske golgote i bezbrojnih bitaka – izišla iz krvi i ratnog užasa, sa ranama i ožiljcima u duši, sa mučnim i uzvišenim sećanjima.
Živadinova kazivanja unuku i praunuku, a još više njegovi nevičnom rukom napisani ratnički memoari, dragocen su doprinos onoj zvaničnoj, naučno fundiranoj istoriografiji, kao ilustracija, kao niz ubedljivih primera i autentičnih doživljaja. Zasluga za uobličenu, sređenu, dodatnim faktima obogaćenu knjigu, pripada mladom lekaru, dr Vladanu Čokiću, praunuku Titana iz Kovačevca, koji je prionuo da ispuni zavet pradede. Nije li to ipak mnogo više od pukog duga savesti? Nije li to iskra samosvesti u mladoj generaciji, koja se u ovo sumorno doba pretnji i nasilja, vraća svojim korenima, svojoj slobodarskoj i duboko humanoj tradiciji?
Kako bilo, srpska kulturna baština dobija još jedno svedočanstvo o svojoj suštini. Iskren, spontan, neopterećen sholastičkim zahtevima, a bistrog uma i životne mudrosti, iskovane velikim iskustvom, ugledni domaćin iz Kovačevca priča svoju priču, slikovito i sugestivno, priču koja odjekuje kao sudbinska povest jedne žrtvovane gene- racije i jednog izmučenog i ponosnog naroda.
Opservacije, uhvaćene u hodu, kao snimci jednog stanja, predstavlja- ju nam ispovednika Čokića i kao svojevrsnog majstora spisateljskog zanata. „Vatrište se delilo na dva dela: pročelje se zvala strana na koju su okretani deblji krajevi drva, a zavala je kraj na koji su okretani tanji krajevi drva. Na pročelju su sedeli ljudi i gosti, ako dođu, a žene su sedele sa decom u zavali. Na pročelje može sesti i žena koja je nova prija pa je došla kod ćerke u goste, ali i ona je morala da ustane kad čovek naiđe...“ Ili: „Pada sneg sa kišom, duva vetar pa samo ledi. Mi goli i bosi, neki bez pantalona, u košulji i gaćama imalo nas je i sa šeširima. Stižemo istoga dana u Izvor. Tu smo noćili u nekom blatu, bez vatre. Preko noći se izvedri i zaledi. Ono blato hladno a noć zimska, velika...“ Ili: „Sretnem artiljerijske konje begaju sa sve amovima. Jedan ranjen u butinu, odvaljen mu komad mesa. Za za njim trče dva vojnika iz poljske baterije. Pronose ranjenike, vidim da su neki usput i umrli...“
Pred nama je knjiga neobične strukture i smelog zahvata, koja – zabeleženim uspomenama, svojim i tuđim – vezuje dalju i bližu prošlost, recidive turskog porobljavanja i uzrastanje slobodne Srbije, običaje i shvatanja dva veka, dve dinastije. Kroz mobilizacije, pokrete trupa, prekomandovanja, okršaje, duga putovanja i pešačenja, u dokolici između dramatičnih zbivanja, promiče bezbrojna kolona stvarnih ličnoti – seljaka, vojnika, mučenika, oficira, činovnika, lekara, „finih gospođa“ i manje finih, ali čestitih srpskih žena. Odnos našeg Živadina prema svima njima obeležen je jasno definisanom kulturom ophođenja, svešću o sebi i svom mestu u vremenu dovitljivošću i sveobuhvatnom pameti, skromnošću, saosećanjem i dobrotom. A zar sve to nisu odlike nacionalnog mentaliteta?
Zadivljujuća je potreba neukog čoveka da nadvlada vreme, da iza svog neumitnog završetka trajanja ostavi trag proživljenog, da izrekne i ovekoveči ono što nosi u duši i pamćenju. Redak je primer takvog unutarnjeg podsticaja, ali retki su i oni koji su prošli kroz tolike strahote i iskušenja budnim okom i probuđenom savešću. I malo je naroda u svetu koji imaju svoje Živadine i nakupljenu gorčinu istorijskog pamćenja.
Dirljivi su i trajno ulaze u memoriju mnogi detalji, realistička opažanja koja ukazuju na odnose i emotivne relacije u još neraslojenoj patrijarhalnoj Srbiji, u porodicama, među ljudima, koja ističu moralne principe naroda, sviklog na žrtvu i pogibiju, na odbranu dostojanstva i časti, pravde i svoje vere. Živadin Čokić se može posmatrati kao tipičan slučaj, arhetipska figura, kao jedinka u sudbinski povezanom nizu istovetnih iskustava, na je njegov pogled događaje u prelomnom istorijskom trenutku otuda značajniji. To je pogled srpskog seljaka, onog što „hrani i brani“, pogled naroda, „pogled odozdo“, kojim se upotpunjavaju stručne analize i naučna istraživanja.
Jednostavna i čista, jezički svedena na elementarnost, nepretenciozna i kao dokument i kao literarni pokušaj, ali upravo zbog toga potresna, zanimljiva i neodoljivo dopadljiva, ratnička ispovest Živadina Čokića je vredan prilog podizanju patriotskog duha, čije očigledno kolebanje u novim naraštajima traži uporišta za ponovni uzlet.
Miodrag Ilić