ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: xxxx

DŽEJN OSTIN NORTENGERSKA OPATIJA
Meki povez
Džepni format

Џејн Остин рођена је у Стивентону од оца Џорџа Остина (који је био парохијски свештеник) и Касандре Остин (девојачко презиме Ли; 1739-1827). За Стивентон остаје везана читав живот, никада се не удавши. Имала је шесторо браће и старију сестру Касандру са којом је била јако блиска. Једини портрет по коме знамо како је Џејн Остин изгледала је лоше обојена скица коју је израдила њена сестра и која се данас налази у музеју у Лондону. Њена браћа Франсис и Чарлс приступили су морнарици где су обојица догурали до чина адмирала. Основно образовање добила је у школи за девојке 1783; прво у Оксфорду, па у Саутхемптон. Од 1785. до 1786. похађала је школу за девојке у Редингу. Џејн Остин је добила изнадпросечно образовање у односу на оно које су добијале девојке у њено време, па се већ рано посветила писању и прву причу је већ објавила 1789.


Породични грб Остинових
Џејнин живот је био релативно досадан, без неких посебних догађаја. Године 1801. њена породица се сели у Бат а живот у Бату видљиво је утицао на њена каснија дела. Године 1802. Џејн добија брачну понуду од богатог али и „крупног и незграпног“ човека под именом Харис Биг-Видер који је био шест година млађи од ње. Такав брак би јој осигурао будућност и ослободио је епитета „уседелице“ која се мора ослонити на своју породицу. Џејн је пристала али се ускоро предомислила пошто није волела свог будућег супруга. „Све се може издржати и истрпјети, али брак без љубави не“, написала је у писму нећаку. После смрти оца 1805. године, Џејн, њена мајка и сестра преселиле су се у Саутхемптон код брата Франсиса и његове породице где су живели четири године, док се нису 1809. преселили у Чотон где су једно време живели на имању њеног брата. Та кућа је данас музеј и отворена је за јавност.


Кућа у којој је Џејн Остин провела последњих осам година свога живота (данас је музеј)
У Чотону је Џејн мирно живела са својом породицом. Године 1816. њено здравље се нарушило. Данас се мисли да је имала Адисонову болест чији је узрок био непознат. Болест се повремено смиривала да би се коначно 1817. погоршала у тој мери да је Џејн морала отпутовати у Винчестер. Ту је и умрла два месеца касније (18. јула 1817) а покопана је у Винчестерској катедрали.

Дела
Џејн је своја дела објављивала анонимно. Њени романи су доживели велик успех, али је њена анонимност онемогућавала да се креће у етаблираним књижевним круговима. Иако су сва њена дела била љубавни романи, писани под утицајем романтизма у енглеској књижевности, Џејн није била романтичар. У њеним романима снажне емоције углавном доносе невоље при чему суздржана и чедна млада девојка пре налази срећу него она која бежи са вољеним. Њена дела била су сличнија делима Дејвида Хјума и Џона Лока неголи делима њених савременика као што су Лорд Бајрон и Вилијам Вордсворт. Имена која су најјаче утицала на њен литерарни проседе су Самјуел Џонсон, Вилијам Купер, Самјуел Ричардсон, Џорџ Краб и Фани Барни.

Њен посмртно објављен роман Нортангерска опатија је сатира на готичке романе Ен Радклиф, али је Џејн најпознатија по својим ранијим делима која су најчешће била у форми друштвено критичких комедија карактера. Та дела, а посебно Ема, често су цитирана због савршености форме, док данашњи критичари покушавају пронаћи нова значења у Џејниним оштроумним коментарима о безизлазном животу чедних неудатих жена са краја 18. и почетка 19. века. У време издавања, њена дела су наишла на прилично млак пријем, али је сер Волтер Скот ипак похвалио њене радове:

`Та млада дама има дара за описивање међуодноса осећања и ликова из обичног живота што је за мене нешто најлепше са чим сам се досада упознао.`
Џејн Остин је стекла и поштовање и дивљење Томаса Бабингтона Маколија (који је сматрао да нигде не постоји таква савршеност романескне композиције као код Остинове), Сиднија Смита, Самјуела Тејлора Колриџа, Роберта Саудија и Едварда Фицџералда. И данас, више од двеста година после смрти, Џејн Остин је изузетно цењена као романописац. Литерарни теоретичари 20. века уврстили су је на списак највећих литерарних стваралаца који су писали на енглеском језику, поредећи је чак са једним Шекспиром.

Трилинг је у есеју о Мансфилд парку написао:

`Управо је Џејн Остин била прва која је описала несвакидашњу нову особност и културу у којој та особност постоји. Никада пре морал није представљен на такав начин нити је ико раније на макар сличан начин разоткрио његову комплексност, замршеност и заморност. Хегел говори о „секуларизацији спиритуалног“ као главној карактеристици модерне епохе, а Џејн Остин је прва која нам говори шта се под тиме подразумева. Она је прва књижевница која сматра да друштво, односно општа култура, има значајну улогу у моралном животу, уводећи у оптицај појмове као што су „искреност“ и „грубост“ до чијег смисла ранија друштва никад нису у потпуности допрла и који су толико суптилни да се опиру дефинисању и толико моћни да нико не може одупрети њиховом упливу. Она је прва која је постала свесна Страха која управља нашим моралним светом, свеприсутног анонимног закона којем одговарамо, неодољиве потребе да прикажемо чистоту наше секуларизоване спиритуалности чија су непозната и неиспитана места бројнија и нејаснија од оних у религиозној спиритуалности, да би се запитала над нашим животима и поступцима. ..
Било је и негативних критика њеног рада, а њени критичари су у својој оштрини ишли чак дотле да су јој приговарали мањак узвишености и емоционалности, а Шарлота Бронте је ограничену тематику њених дела коментарисала овако:

`Ни топлина или ентузијазам, ни енергичност, ни снага ни искреност - нису потребни код приказа ових дела: такве епитете ауторка би примила са добро увежбаним подсмехом и благо би их одбацила као `outré` или екстравагантне. Она зачуђујуће добро оцртава живот префињених енглеских дама и то изузетно верно и прецизно. Она не узбуђује читаоце страственошћу и не узнемирава их дубокоумношћу. Страст јој је потпуно страна. Она одбија и да се упозна са тим плаховитим сестринством. Она врло радо описује све оно што изгледа живахно, што повлађује причом и што је подложно променама ... али све што надире снажно и пуном јачином, иако скривено, све што убрзава крвоток и пулс, све невидљиве делове животне позорнице и све осећајне мете смрти - све то не постоји за госпођицу Остин. Џејн Остин је била једна савршено сензибилна дама с једне стране, али несавршена и неосећајна (не безосећајна) жена са друге стране, и ако је ова тврдња јерес – ја сам ту беспомоћна!`.
Марк Твен је био још жешћи:

` Џејн Остин ? Ја ћу ићи толико далеко и рећи ћу да је свака библиотека која нема ниједну књигу Џејн Остин - добра библиотека, па макар била без иједне друге књиге!`
Литерална снага Џејн Остин лежи у њеној способности вештог оцртавања ликова, посебно жена, деликатним и нежним потезима којима се описују свакодневни догађаји из живота средње и више класе одакле углавном потичу њени јунаци. Њени ликови, наоко обични, осликани су прецизно и сигурним потезима и са таквим смислом за детаљ да њихове индивидуалности остају нетакнуте без обзира на даљи развој приче и заплета и у потпуности су поштеђени уплива пишчеве властите особности. Њен поглед на живот је управо генијалан уз снажан додатак нежне али оштроумне ироније.

Многи савремени читалац ће за њен литерарни универзум, у којем је примарни циљ његових јунака добро се удати или оженити, рећи да је неслободан и непријатан. У њено време могућности су биле ограничене тако да су и мушкарци и жене ступали у брак искључиво из финансијских разлога. Женски писци су се углавном задржавали на узаном пољу романтичарског жанра. Успех и популарност њених дела великим делом је последица њене способности да вешто инкорпорише своје опсервације о човековим психичким стањима у уверљиву љубавну причу. Напетост у њеним романима углавном се заснива на супротстављеним финансијским потребама њених јунака и неким другим циљевима: љубави, пријатељству и моралу.

Њени романи су читани војницима из Првог светског рата као део терапије против стреса.[1]

Библиографија
Романи
Разум и осећајност (1811)
Гордост и предрасуда (1813)
Мaнсфилд Парк (1814)
Ема (1815)
Нортeнгерска опатија (1818) п. м.
Под туђим утицајем (1818) п. м.
Краћа дела
Леди Сузан
Вотсонови (недовршен роман)
Сандитон (недовршен роман)
Рани радови
Три сестре
Љубав и пријатељство (у оригиналу: `Love and Freindship` - општепозната штампарска грешка у наслову!)
Историја Енглеске
Катарина, или будоар
Лепа Касандра
Џејн Остин данас
Данас се дела Џејн Остин сматрају важним деловима целокупног корпуса енглеске књижевности и чест су предмет научне и критичке обраде. Њени романи се врло често, забаве ради, читају и ван научних кругова.

После њене смрти објављени су неки недовршени романи и мање значајни радови, укључујући ту и њене „Ране радове“ (записане у три свешчице у периоду од 1787. до 1793).

Роман Разум и осећајност се сматра врло битни делом које научницима омогућава детаљно проучавање ондашњег друштва.

Данас постоје два музеја посвећена Џејн Остин. `The Jane Austen Centre` у Бату смештен је у `Georgian House` у улици Геј, неколико кућних бројева ниже од броја 25 на којем је Остинова живела 1805. године. `The Jane Austen`s House Museum` смештен је у Чотону (Хемпшир) где је Остинова живела од 1809. до 1817. године.

Филмографија
У популарној култури дела Џејн Остин често су екранизована као филмови и телевизијске серије, са различитим степеном верности оригиналном делу. Гордост и предрасуда је са шест филмских адаптација постало њено најчешће екранизовано дело, а последња верзија била је она из 2005. редитеља Џоа Рајта где су глумили Кира Најтли, Доналд Садерленд, Метју Мекфадјен и Џуди Денч, а позната је и боливудска адаптација са називом Bride and prejudice или у преводу „Невеста и предрасуда“ из 2004. Пре тога било је пет BBC-јевих телевизијских серија а најпознатија је била са Колином Фертом и Џенифер Или из 1995. Ликови у филму Дневник Бриџет Џонс из 2001. инспирисани су ликовима из романа.

Ема је преточена у филм пет пута: 1932. са Мари Дреслер и Џин Херсхолт, 1972. снима се телевизијска верзија, 1995. тинејџерски Clueless, 1996. филм са Гвинет Палтроу и Џеремијем Нортамом а постоји и телевизијски филм из 1996. са Кејт Бекинсејл.

`Разум и осећајност је екранизован четири пута укључујући и верзију Анга Лија из 1995. са Кејт Винслет и Емом Томпсон који је добио Оскара за најбоље адаптирани сценарио. Под туђим утицајем је адаптиран два пута за телевизију, али припрема се још један филм под истим насловом. Менсфилд Парк и Нортангерска опатија су такође екранизовани. Џејн Остин на Менхетну (1980) је филм коју говори о две ривалске филмске компаније које желе снимити филм по јединој довршеној драми Џејн Остин Унук сер Чарлса (насловљеној по истоименом роману Самјуела Ричардсона) која је откривена исте године када је снимљен и филм.