Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Momci iz kraja
Ana Rodić (autor)

Izdavač: Marso
2000; Broširani povez; latinica; 21 cm; 111 str.;

01.01.00
NIN
07.04.2000.
Povratak ljubavne priče
Na senzualan i erotičan način, Ana Rodić, beleži ljubavne priče beogradskih devojaka
Između Dadova, sa jedne, i SKC-a, sa druge strane, odrastala je Ana Rodić, mlada beogradska spisateljica, sa generacijom koja je devedesete dočekala u `starkama` i `petstokecu`, ušuškana u atmosferu prividnog blagostanja, okrenuta uživanju, sa svešću da je čitav svet njen, potpuno nespremna za sunovrat koji će uskoro promeniti njen život. Anina prva knjiga `Momci iz kraja` nosi tu atmosferu druge polovine osamdesetih kada je život na ulicama grada grcao od neobuzdane energije mladića, koji su, svaki na svoj način, bili `heroji za jedan dan`, i samosvesnih, strasnih, ponekad drskih devojčica koje su uzvraćale njihovim izazovima. Ljubavi koje su se rađale i umirale na svakom ćošku bile su centar u kome su se njihove sudbine spajale. Senzualnost i erotičnost koje bujaju u njenoj prvoj knjizi, mladalački poletnoj lirskoj hronici tih ranih ljubavi, razlivene su i u potonjim knjigama `Sebi samoj` i najnovijoj `Korenje`, iako se teme produbljuju i dobijaju ozbiljnije tonove, dotičući širi društveni kontekst.
Ljubavna priča ostaje jezgro oko koga Ana Rodić plete sudbine svojih junaka. `Sve što hoću da kažem, ljubavna priča oplemeni. Svako od nas ima neku svoju ljubavnu priču i, kazujući je, može da ispriča mnogo o sebi samom, a i o svemu što nam se dešava`, za NIN govori Ana.
Priču o ženama u novoj knjizi Ana je ispričala iz ugla muškarca-naratora i njegove ljubavne veze sa Mašom, `običnom` beogradskom devojkom rastrzanom između neuzvraćene ljubavi prema bivšem dečku narkomanu i starijem oženjenom muškarcu, koji u njoj vidi predmet fascinacije, otelotvorenje srednjovekovnih dama sa dvora Nemanjića o kojima piše priče. Tako se uspostavlja veza između sudbina urbanih, savremenih devojaka i srednjovekovnih vladarki, `čija je krv dodavala ukus spoljnjeg sveta srednjovekovnoj Srbiji`. Ta veza uspostavlja se i u jednostavnoj molitvi koju je Jefimija, prva srpska spisateljica, izvezla na pokrovu za ćivot sa moštima kneza Lazara: `Utišaj buru ljutu duše i tela mog`, a koju nesvesno izgovara i Maša. `Knjigu sam počela od Jefimije, pred čijom sam freskom u Gračanici sa iskopanim očima osetila ogromnu tugu i lepotu. Na tim srednjovekovnim pričama izgradila sam čitavu knjigu`, kaže Ana. U njihovim potresnim sudbinama ona izdvaja specifičan ženski pogled, svojstven i njenim savremeni junakinjama - nežniji, blaži, sa strepnjom od budućnosti... `Predstava o ženi koja čeka svog muškarca, ženi kao nosiocu emocija koja ostaje u senci, nije se kod nas mnogo promenila`, dodaje.
Bez obzira na izlete u prošlost i irealno, Ana piše o svetu koji `vidite kad pogledate kroz prozor`. `Mislim da je ono što se dešava sada i ovde mnogo interesantnije od svake fikcije i želela bih da moje priče ponesu duh ovog vremena.
Moderna, dinamična forma okvir je za više priča koje se istovremeno odvijaju, što stvara utisak `kratkih rezova`. `Pošto me interesuje film, uvek razmišljam o tome kako bi se ono što pišem vizuelno prikazalo, tako da težim formi scenarija.` Spajajući vizuelno i pisano, Ana je našla nekonvencionalan način da se obrati publici. `Svojevremeno sam radila spotove za svoje priče, a promocija moje prve knjige u Kinoteci bila je zamišljena kao video-čitanje mojih pesama u prozi sa muzičkom pozadinom. Htela sam da promenim najčešće jednoličan način na koji se pesničke večeri organizuju kod nas.` Sa dvadeset osam godina Ana se oprobala na televiziji, radiju, u novinama, ali je njeno glavno opredeljenje da piše knjige. `Čini mi se da mnogi mladi ljudi koji nešto stvaraju doživljavaju svoj rad kao neku poruku u boci, koju šaljemo u nadi da će je neko nekad pronaći. Vrednosti su ovde toliko poremećene da retko ko hoće da stane iza projekata mlađih, neafirmisanih ljudi, a da to nije neki kič koji se ovde dobro prodaje i medijski podržava. Teško je u takvoj situaciji izboriti se za svoje mesto.`

ANA OTAŠEVIĆ

01.01.00
Večernje novosti
14.12.2002.

?Lisice? u nama

KADA je u izdanju kuće ?Buk-Marso? 1995. Ana Rodić objavila svoj prvi roman ?Momci iz kraja?, Momo Kapor je u predgovoru za autorku upotrebio izraz ?džepna Venera?. Spisateljica sada ima 31 godinu i još dva romana za sobom, ?Sebi samoj? i ?Korenje?.
- Bilo mi je to super, slatko, ali sada se osećam malo matoro za taj epitet, ne generalno, ali se više ne osećam tako ? kaže Ana, čiji su se literarni junaci iz njene trilogije preselili u tv-seriju ?Lisice?, i od ove nedelje u udarni igrani program RTS...
Ana je napisala scenario za 15 epizoda ?Lisica? na poziv producenta ?Komune? Slobodana Terzića, a režiser je bio Gorčin Stojanović. Ovo nije prvo iskustvo beogradske književnice sa televizijom, radila je svojevremeno poetske video spotove i kasnije kao scenarist sarađivala sa režiserom Stankom Crnobrnjom, od koga je učila tv-zanat.
- ?Momci iz kraja? su bili iz mog kraja, sa Vračara, kada je postojao kult dobre ribe, najboljeg frajera, filmskih zvezda, omiljenih filmova i dobre muzike. Ta knjiga je bila jako lična! U njoj je i nekoliko pesama, koje sam tada napisala prvi i poslednji put, jer mislim da nisam dobar pesnik i jer čovek, da bi pisao poeziju, mora da bude jako čist da bi iz njega izašli stihovi neprerađenih emocija. Pre dve godine sam ?Momke? dopunila sa nekoliko priča o bombardovanju i jednom ljubavnom, i to je bio moj oproštaj od vračarskih momaka. Druga knjiga, ?Sebi samoj?, mi je u profesionalnom smislu do sada najviše značila...
To je roman u ispovednoj formi, i kako kaže Ana Rodić, neka vrsta spomenara na neke stvari, koje je volela o sazrevanju devojke iz srednjeg socijalnog staleža sredinom 90-tih.
- A ?Korenje?, objavljeno pre dve godine, mi je najdraže, najviše sam radila na toj knjizi, i njom sam zaokružila jednu tematsku celinu o beogradskom miljeu.
To je priča o generaciji koju situacija i prilike guraju da sreću potraže negde u dalekom svetu, ali je istovremeno za ovu zemlju veže žilavo i duboko korenje, o generaciji koja je razapeta između želja i mogućnosti, kaže recenzent Vojin Ančić. Ana Rodić je zadovoljna interesovanjem publike za njene romane. To je forma koju definitivno voli i koju će nastaviti da stvara. Ponosna je što se njeni romani dobro prodaju i bez velike reklame.
Da li su njene knjige, pa sada i tv-serija ?Lisice?, slika njene generacije? Jer, svi junaci serije su tridesetogodišnjaci.
- Ne obožavam ja nešto svoju generaciju, ali mi je bilo najlakše da pišem o stvarima iz sopstvene vizure, a serija ?Lisice?, koja se dešava godine 2002. baš sada i baš ovde u Beogradu je neki logični nastavak onog što pišem, u stvari tv-roman. Volim TV. Ima deo mene koji voli da smo sami moj kompjuter i ja, i ekstrovertni deo moje prirode, koji voli da budem deo velike ekipe. Zato sam im stalno dosađivala na snimanju, ali se nisam mešala u njihov posao. Jako sam zadovoljna tv ?Lisicama?, i još uvek sam u toj materiji, mada nastavka na televiziji neće biti! Ta stvar je završena...
Koliko su se na junake ?Lisica? odrazile minule godine?
- U svakom smislu, ali mi o tome ne govorimo direktno. Ko hoće, može da ?pročita? kroz detalje. Moje glavne junakinje, četiri devojke, bore se, svaka za sebe, za sreću i ljubav.

M. KODEMO
P.P.