Godina izdanja: 1995
ISBN: 86-363-0346-X
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Kopicl, Vladimir
Naslov Prikaze : nove i izabrane kratke pesme / Vladimir Kopicl
Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1995
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1995 (Rakovac : Partner druk)
Fizički opis 54 str. ; 21 cm
Sadržaj S a d r ž a j: Prikaze (5-15): Nova klasa (7); Jasno (8); Prikaze (9); Kipovi (10); Umesto komentara (11); Cement (12-13); Polivena vatra: dosadno (14-15). - Molitva našem nameštaju (17-32): Bogartov dlan (19-20); Prvo lice (21-22); Gering u Karibima (23-24); Iz vatre, santi (25); Cimet: nestvarno (26); Black light (27); Azija (28); Molitva našem nameštaju (29); Pitanje poze (30); Narcis sluša rege (31); Mala božićna poruka (32). - Ponavljanje (33-45): Zdravica (35); Murter (36); After midnight (37); Sex angels (38); Zvezde (39); Ponavljanje (40); Kenija (41-42); Sinarhično (43-44); Demoni (45). - Nesvršeno (47-51). Beleška o piscu (53).
(Broš.)
Napomene Beleška o piscu: str. 53.

Vladimir Kopicl (1949, Đeneral Janković), završio je studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je knjige poezije: Aer (1978), Parafraze puta (1980), Gladni lavovi (1985), Vapaji & konstrukcije (1986), Pitanje poze (1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (1995), Klisurine (2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (2002), Smernice (2006), Promašaji (2008), Sovin izbor – nove i izabrane pesme (2008), 27 pesama: tenkovi & lune (2011), Nesvršeno (dvojezično izdanje, 2011), Tufne – izabrane pesme (2013), H&Q (2013), Format zveri (2015) i Szurdukok (2019), kao i knjige eseja: Mehanički patak, digitalna patka (2003), Prizori iz nevidljivog (2006) i Umetnost i propast – transkulturalna naklapanja (2018). Priredio je i preveo više zbornika i antologija: Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (1972, sa Anom Raković), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (1983, sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (2001, sa Dubravkom Đurić), Vrata panike – telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (2005), Milenijumski citati (2005), Tehnoskepticizam (2007) itd. Dobio je Brankovu nagradu (1979), Sterijinu nagradu za pozorišnu kritiku (1989), Nagradu DKV za knjigu godine (2003), Nagradu „Stevan Pešić“ (2003), Nagradu ISTOK–ZAPAD (2006), Disovu nagradu (2008), Nagradu „Desanka Maksimović“ (2012) i Nagradu „Ramonda Serbica“ (2017). Prevođen, zastupljen itd. Živi u Novom Sadu.

Nenad Šaponja: POEZIJA OPIPLJIVOG I NEOPIPLJIVOG
(Vladimir Kopicl: PRIKAZE, Matica srpska, Novi Sad, 1995)
Kako da čitamo nove i izabrane kratke pesme Vladimira Kopicla (1949), uostalom, kako iščitati dijalog koji pesnik vodi unutar precizno ranijim pesničkim knjigama definisanog vlastitog koncepta jezika i značenja, odnosno, kako mrežom tumačenja zahvatiti brojne repere tog konkretno vidljivog i nevidljivog nam sveta. Jedna od varijanti, saobrazna duhu vremena, jeste ona koja podrazumeva konkretnog čitaoca, čitaoca koji detektuje i prepisuje zadati mu fizički i metafizički svet u kodovima teksta.
Takav čitalac vidi jezički i značenjski prohodnu i višestruko koherentnu pesničku knjigu, organizovanu u četiri celine koje zapremaju praktično podjednak lumen onoga što 6i se moglo zvati i poetska supstanca. Prvu celinu, ciklus „Prikaze“, čini sedam najava, prikaza, konkretnih manifestacija sveta koji se pesnika, hteo ovaj to ili ne, i te kako tiče. To mogu biti i vlastita pesnička poetika, stvarnost, jezik, spoznajanost, politika, te momenti eshatološkog ili ludičkog. To su mogućnosti u kojima pesnik pliva, a istovremeno, to je i sažetak iz koga emanira, modelski se izvodi i značenjska i sadržinska celina Kopiclovog pevanja, kako u ovoj knjizi, tako i u njegovom ukupnom pesničkom delu.
Već u prvoj pesmi, „Nova klasa“, veoma eksplicitno se pojavljuju temeljna pitanja koja čitaoca uvode u ovu poetiku. Ona se odnose na smisao i mogućnost, kako pisanja (ukrštenog u putanjama gmaza i orla, u večnom danu sablasti pisma, u pesnikovom statusu derišta očaja), tako i čitanja, odnosno, pripadnosti novoj klasi, svetu čitača u koji se pokušava istovremeno ukodirati i rasuti autor. Sledeća pesma, „Jasno“, vraća čitaoca na pitanje ispred, ono o svetu i o stvarnosti, odnosno o spektru njenih relativosti. U obilju slika koje ga prizivaju, prikazuje se, apokaliptičkim tonom, običan dolazak u kuću, pri čemu pesnik izlaže svoju temeljnu sumnju i spram mesa i spram načina. Čitaocu preostaje da se pita, koja kuća – kuća seksa, kuća smisla ili kuća koju pesnik gradi ne bi li stigao u ličnu hiperstvarnost, u kojoj je valjda jasno.
Činjenice sveta pitaju se i u opoziciji pesme „Prikaze“, tamo gde zaboraviti zvuči dobro skoro „k`o slovo nemogućeg oko koga se moguće skuplja da stvori reči“. A činjenice spoznaje i njenih mogućnosti u gradnji egzistentnog jesu kipovi iz istoimene pesme. Oni se mogu i pretvoriti u prazninu komunikacionog prostora ideološko-političkih mitologema koje izlaže politička skaska, u kojoj čitaoci, zajedno sa pesnikom, i nehoteći, učestvuju tokom poslednjih nekoliko godina vlastite aktuelnosti. A kao istinski jezički gest, kao stvarni zavet, ove mitologeme obitavaju u pesmi „Bez komentara“.
Pesma „Cement“ pokušava simulirati međuprostor, vezu između ideje, znanja i samog čina, odnosno biti jezičkom mogućnošću da se uđe ili izađe u prostor sećanja, na isti način kao i u smrt. Relativnost egzistencijalne ivice je uvek moguća, jer pogled može da leti, uostalom, jednako kao i telo. U sećanje ili smrt, za jezički oklop u kome se transcendira poetsko, skoro da je svejedno. Ciklus zaključuje, komentariše u svojoj zapitanosti nad jasnošću i jestošću, nad kategorijalnošću svega što sadašnjost poetskog subjekta uopšte može raščlaniti, pesma „Polivena vatra: dosadno“. Svoj stav on jasno uobličava „u igru kao odsustvo igre“, „u prošlost kao pitanje izbora u onom čega nema“.
Čitalac, pak, lakonski primećuje da tu iz medijske studeni veje vatra, da se uz viski piju ikone, a u ledu ispiraju slike, da su oštrice veka zapravo prikaze sunčanih vagina Rija, dok prizori behu samo zaleđena seta.
Drugi ciklus, „Molitva našem nameštaju“, sabira pitanja i dileme koje se mogu videti i kao transparentne za dosadašnji pesnikov rad. U, za Kopicla karakterističnoj hipertoniji koncentrovanih pesničkih slika, bleskova jezičkih doživljaja i doživljaja realiteta, vidimo stalno prisutnu dilemu spram telesnog, opipljivog dakle, i onog stvarnog koje je neopipljivo. Biće poetskog subjekta, recimo, tek u snu onoga što bi se moglo nazva- ti komunikacionim entitetom, postaje vidljivo. Prisutnost u životu je, istovremeno, ili isključivo, mera bola. Dosada je, pak, smrt bez subjekta, lajt-motiv bez onoga koji govori. Telo je samo udaljen dodir što pita. Pitanje poze je i pitanje prepoznavanja forme privida, s obzirom da u zanosima stvarnog prepoznajemo varljive zaklone sklada, koji su to, valjda, samo još u diskontinuitetu, samo onda kada postanu poetski materija.
U trećem ciklusu, „Ponavljanje“, sabrane su pesme u kojima se autor ponajviše poigrava jezikom i njegovim kodovima vezanim za emotivno, čulno, za erotiziranost u najširem smislu. U simulaciji toplog zagrljaja zaborava, dopinga noći, u naglašeno podrazumevajućem ironijskom ključu koji otvara brave meta i intertekstualnosti, u neodoljivoj zvučnosti, pred čitaocem se poigravaju demoni koji mu i dojavljuju vlastite susrete bića i ne-bića. Mešajući karte erotskog i saznajnog, pesnik precizno označava repere sveta do koga mu je stalo. Već antologijske, pesme „Sex angels“ i „Zvezde“, neskriveno simuliraju i analogizuju sobom istovremenu koegzistenciju metafora sveta, vremena, jezika i koitusa, odnosno metafora epidermalne tame dodira, kako bi to rekao pesnik.
U poslednjoj celini, u devedeset stihova „Nesvršenog“, pesnik, u svetu svojih već zadatih antinomija, rekapitulira egzistencijalni interes svoje poetike. Prisutno se u stvari zove prazno, kazano mrtvo je mišljeno stvarno, a mišljena čežnja jeste rečeni zanos. Hologrami pesnika, „odeveni u brigu“, traže razboritost u odmeravanju spram ovih.
(„Polja“, br. 401-402, 1996)


avangarda, postmoderna, Andrej Zivor, Slavko Matkovic, Branko Andric, Miroljub Todorovic, Ladik Katalin, Judita Salgo...
MG34