Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

odlično stanje


Jaroslav Sajfert - Izabrane pesme Jaroslav Sajfert - Izabrana poezija, SKZ 1984. 139 str.



Јарослав Сајферт – ПЕСМА О СМЕЋУ



Шта остаде од лепих тренутака?
Бљесак ока, кап мириса,
Уздаси на реверу, дах на стаклу,
Трунка сузе. И туга под ноктом.

А онда, верујте ми, скоро ништа.
Длан дима цигарете,
Понеки хитри осмех
И неколико речи
Усковитланих у кутак
Као смеће терано ветром…
И још да не заборавим,
Три снежне пахуљице
То је све...




Jaroslav Sajfert (češ. Jaroslav Seifert; Žižkov, 23. septembar 1901 — Prag, 10. januar 1986), bio je češki[1][2][3] pisac, pesnik i novinar, rođen u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost.

Rođen je u Žiškovu, predgrađu Praga koje je tada bilo u sastavu Austrougarske. Prvu zbirku pesama je objavio 1921. godine. Bio je član Komunističke partije, radnik u komunističkoj izdavačkoj kući i urednik brojnih komunističkih novina i magazina — Rovnost, Srsatec i Reflektor.

Tokom 1920-ih smatran je vodećim predstavnikom čehoslovačke avangarde. Bio je jedan od osnivača časopisa Devětsil.

U martu 1929. godine, zajedno sa šestoricom drugih značajnih komunističkih pisaca, izbačen je iz Komunističke partije, jer je bio protiv boljševičkih tendencija u novom vođstvu Čehoslovačke komunističke partije.

Tokom 1930-ih i 1940-ih radio je kao novinar u jednom socijaldemokratskom listu.

Sajfert je 1949. godine napustio novinarstvo i potpuno se posvetio književnosti. Njegova poezija je nagrađivana značajnim državnim nagradama. Nekoliko godina je bio na čelu Čehoslovačkog udruženja pisaca.

Godine 1977. bio je jedan od potpisnika Ugovora 77 u kojem je izražen otpor prema represivnom režimu toga vremena.

Sajfert je 1984. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Zbog lošeg zdravlja nije bio u mogućnosti da prisustvuje ceremoniji dodele nagrade, pa je u njegovo ime Nobelovu nagradu primila njegova kćerka (neki izvori kažu da mu vlada nije dozvolila da primi nagradu). Iako je to bilo od izuzetne važnosti, nagrada je u državnim medijima kratko prokomentarisana. Umro je 1986. godine i sahranjen je na opštinskom groblju u Karlupu na Vltavi. Na njegovoj sahrani je bilo veliko prisustvo tajne policije, koja je nastojala da suzbije bilo kakav nagoveštaj odstupanja od komunističke ideologije među ožalošćenima.


češki pesnik Jaroslav Sajfert poživeo je 85 godina (1901-1986)… Posle Prvog svetskog rata počeo je da piše poeziju u duhu revolucije, a takva je zbirka “Grad u suzama”, da bi onda počeo pisati čistu liriku, a takve su knjige “Na talasima TSF”, “Slavuj loše peva”… Njegovu poeziju karakteriše jednostavan stih i emocije, što se vidi u knjigama “Ugasite svetla” i “Svetlom zaodenuta”…

Od ostalih dela vredna su pomena: “Mocart u Pragu”, “Suknje anđela”, “Dok ne padne kiša na naš mrtvački kovčeg”, “Viktorka”, “Koncert na ostrvu”, “Halejeva kometa, “Livenje zvona”, “Kišobrani sa Pikadilija”, “Biti pesnik”… Godine 1984 dobio je Nobelovu nagradu za književnost…

U pesmi pod nazivom ”Moj životopis” Sajfert veli: “Majka je pričala: moj život je bio tužan i tih, išla sam na vrhovima prstiju. Ali kad bih se naljutila i malo udarala nogama tiho su na polici zvonile majčine šolje i ja sam morala da se osmehnem. U času u kojem sam se rodio, kroz poroz je – kažu – uleteo leptir… ali je u istom času u dvorištu zaurlao pas. Majka je u tome videla rđav znak. Moj život doduše nije bio tako spokojan kao njen. Ali i kad posmatram današnjicu teskobno u praznim okvirima… moj život bio je prekrasan. Ne mogu da zaboravim mnoge trenutke koji su bleštali kao cveće… Strasno sam čitao stihove voleo muziku i lutao, stalno iznenađen, od lepote do lepote… Moj život je brzo pobegao. Bio je suviše kratak za moje duge čežnje beskrajne. Pre nego što sam se nadao, približio se kraj mog života. Smrt će ubrzo šutnuti moja vrata i ući. Jeza i strah u tom trenutku zaustaviće moj dah da udahnem zaboraviću”…

U pesmi “Cilinder gospodina Kresinga” peva: “To je bilo u vreme kada je grad Prag… bio siromašan do suza. Šta je imao osim Hradčana? Jato golubova… vidikovac i kisele grozdove… A Pariz je ludovao. Prag… bio je tih i mio kao cvet šipkove ruže… cilinder gospodina Kresinga pevača Nacionalnog teatra. Bio je nekako neobičan i čini mi se u Pragu jedini… Cilinder je odjendom iščezao… Prag je izvirivao sa svih prozora i srećno se smešio sebi… Laku noć! To je bilo davno, moj mili”…

U pesmi “Glava device Marije” veli: “Došla je jesen… sva od svile, s kapima krvi i lakim dodirima tuge. To je trenutak u kojem ljudske rane odjednom više bole. Pođoh kod Vladimira Holana. Bio je bolestan… tek što sam ušao a Holan je naglo sklopio korice knjige i upitao me nekako gnevno da li i ja verujem u zagrobni život, ili u nešto još gore. Nisam ga čuo… ugledah odlivak ženske glave… nju poznajem! Ležala je… kao ispod giljotine… glava device Marije… Srušili su je hodočasnici kad su se pre šezdeset leta vraćali sa Bele gore. Srušili su stub… Neka im bude oprošteno. Stajao je tamo kao znak poraza i sramote češkog naroda a hodočasnici su bili opijeni prvim gutljajima slobode. I ja sam bio tamo kraj njih… njene pobožne oči gledale su u moje prašnjave cipele… između ta dva trenutka protekao je gotovo sav ljudski život moj život… A sad molim Te, reci mi još jednom, šta si me pitao kad uđoh. I oprosti”…

U “Pesmi o smeću” kazaće: “Šta ostade od lepih trenutaka? Blesak oka… uzdasi na reveru… trunka suze i tuga pod noktom… Dlan dima cigarete, poneki hitri osmeh i nekoliko reči uskovitlanih u kutu kao smeće terano vetrom… tri snežne pahuljice. To je sve”…

U “Kriku strašila” pevaće: “Uzalud hvatamo paučinu u letu i bodljikavu žicu. Uzalud se oslanjamo petom o grudu, da nas ne uvuku tako naglo u tamu, mračniju od najcrnje noći bez krune zvezda. Svakog dana srećemo nekog ko nas nemoćno pita ne otvarajući usta: Kada? Kako? I šta posle? Još časak igre i plesa udahnuti mirisni vazduh makar i sa omčom oko grla!… Stara strašila su mrtva, ali rađaju se uvek nova”…

U pesmi “Kišobran sa Pikadilija” peva: “Ko ne zna šta bi s ljubavlju nek zaljubi se, na primer, u englesku kraljicu… Njen lik je na svim poštanskim markama drevne kraljevine… ako joj zakaže sastanak u Hajd Parku, neka se slobodno kladi da će uzalud čekati… kupio mi sin na londonskom Pikadiliju kišobran za šetnju… imam nad glavom sopstveno malo nebo… crno… kroz njegove zategnute žice može da struji milost Božja kao električna energija. Otvaram kišobran i kad nema kiše, kao baldahin nad knjigom Šekspirovih soneta, koju nosim u džepu… prestravi (me) usijana rascvetalost svemira… preti nam svojim beskrajem… Preti prazninom i mrazom… Venera naprosto, je strašna… Pitamo se stalno gde je pakao. Tamo je! A šta može krhki kišobran naspram svemira!… ne nosim ga. Ruke su mi zauzete da bih mogao kročiti… Celog života tražio sam raj… a našao sam mu tragove samo na usnama žene… Celoga sam života čeznuo za slobodom. Najzad sam otkrio vrata kroz koja se može do nje. To je smrt!.. javi mi se milo žensko lice… Plašljivo se za njim osvrnem i setim se engleske kraljice”…

U jednoj pesmi bez naslova pevaće: “Kiše spiraju sa krovova mesečinu… rđa napreduje, kroz pukotinu u zidu nešto žmiri i posmatra svoju propast. I bunar se suši, nisu ga molili za vodu; na njegovom rubu možeš da razmišljaš o žalosnoj zaludnosti svega na tom svetu. Prag je poslednji od tih starih gradova što ljubazno još nude kutak gde vreme ne kreće se i satovi su stali… skazaljke njihove ne mogu nikada da pokažu više od buduće prošlosti… barem je tu i pred nama pakao izvestan, premda i pakao izmislio je čovek… on i smrt je izmislio, a ona ipak jeste! Šta li sve nisu ljudi smislili samo da svoju prevaziđu smrt. Ali vreme slepih miševa sve ruši opnama krila. Da se čovek samo može da sakrije barem u one jame… ili da oko ruke omota zrak i spusti se u ambis koji je nad nama!”…

U “Koralnim minđušama” veli: “Sve što nam izmiče i u prošlost propada gubi uz put mnoge odlike svoje. Zlo bledi, greh se zaboravlja… Kad bih tvoj zagrljaj poželeo, smišljao sam stihove… govorio ih u prazninu… Ne behu baš mudri, al beše… strasnih reči u njima… Na tvom sam srcu spavao i nezajažljivo miris udisao vrele puti. Snovi… imali su boju tvojih očiju. Bili su plavi… Kad danas u dlanove položim ostarelo lice, pod prstom jasno napipavam obrise svoje lobanje… A strašna čežnja da se bude, makar bez radosti, bez nade, stalno prišiva crna krila strahu od nepostojanja. Ali kad zaista umrem, iz tišine će gline još da u susret koracima tvojim zajeca moja ljubav”…

“Sve lepote svet” očima pesnika Sajferta izgledaju ovako: “Kako su divne bile balerine na plakatama između crnih slova… nisko, sivi avioni lete poput golubova, a pesnik sam usred cveća omamljen zasta. Pesniče, umri sa zvezdama, sa cvetom uveni, nema tog ko za tobom danas zažaliće, tvoja umetnost, tvoja slava zanavek su pogubljeni jer na cveće na grob položeno liče. Letelice… za tebe pevaju pesmu koja gvozdeno zvuči… Neka se mesec, tinjavo ostrvo pustih snova, ugasi! Nek umuknu violine, sirena auta nek se gasi, neka na raskrsnici počnemo sanjati snove… nek ugasi se sunce – reflektori će s kula obasjati ulice danom, novim plamenovima… najlepše sanjamo kada ekran nam motri oko, inženjer mostove gradi sred široke ruske ravnice, a vozovi mogu da jure nad vodama, visoko… mi se po krovovima oblakodera šetamo, bez misli o strahovima… lift se sto puta dnevno penje od sprata do sprata, a ti odozgo gledaš na sve lepote sveta. To što još juče beše umetnost, ona sveta, pretvori se u stvari proste i svakidašnje… još niko slikao nije, najlepše slike današnje, lete ka zvezdama avioni, nad gradom, viskoko gore… zbogom; pustite nas, izmišljene lepote… raspletite, muze, tužno duge kose svoje, umetnost je mrtva, svet i bez nje živi. Jer veća istina je taj mali leptir, koji… ka suncu uzleti, od stihova pesnika koji knjigu napisao je. I to je činjenica što neosporno stoji”…

STUB KUGE - Jaroslav Sajfert
češka avangarda