ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 140
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Život i delo Remona Rusela toliko su neobični da se dugo verovalo da je on izmišljeni lik.

„Moja slava će zaseniti Igoovu i Napoleonovu.” – Remon Rusel

„Stvari, reči, vizija i smrt, sunce i jezik čine jedinstvenu formu... Rusel je na neki način odredio geometriju te forme.” – Mišel Fuko

*Locus Solus* je francuski roman Remona Rusela iz 1914. godine.
Sažetak radnje

Džon Ešberi u svom predgovoru knjizi Mišela Fukoa *Smrt i lavirint* (Death and the Labyrinth) ovako sažima radnju romana *Locus Solus*:

„Istaknuti naučnik i pronalazač, Maršal Kanterel, pozvao je grupu kolega da posete park njegovog seoskog imanja, *Locus Solus*. Dok grupa obilazi imanje, Kanterel im pokazuje izume sve veće složenosti i neobičnosti. I ovde, izlaganju neizbežno sledi objašnjenje, pri čemu hladna histerija prvog ustupa mesto bezbrojnim razgranavanjima drugog. Nakon vazdušnog uređaja za zabijanje šipova koji slaže mozaik od zuba i ogromnog staklenog dijamanta ispunjenog vodom u kojoj plutaju igračica, mačka bez dlake po imenu Kong-dek-len (Khóng-dek-lèn) i konzervirana Dantonova glava, dolazimo do centralnog i najdužeg dela: opisa osam neobičnih živih slika (*tableaux vivants*) koje se odvijaju unutar ogromnog staklenog kaveza. Saznajemo da su glumci zapravo mrtvi ljudi koje je Kanterel oživeo pomoću ’resurektina’ (resurrectine), tečnosti sopstvenog izuma koja, ako se ubrizga u svež leš, navodi ga da neprestano izvodi najvažniji događaj iz svog života.”

Delo je prevedeno na engleski jezik (prevodilac Rupert Kouplend Kaningam), kao i na češki, holandski, italijanski, poljski, turski, ruski, španski i druge[1] jezike.
Pominjanje u drugim medijima

Naziv *Locus Solus* izabran je – u znak sećanja na Ruselov roman – za kratkotrajni književni časopis (izlazio 1961–1962) koji su uređivali i izdavali američki pisci Hari Metjuz, Džon Ešberi, Džejms Skajler i Kenet Koh. Takođe se kratko pominje u Metjuzovom romanu *Cigarete* (Cigarettes), kao i u delu *Potonuće stadiona Odradek* (The Sinking of Odradek Stadium). U jesen 2014. godine, vizuelni umetnik i romanopisac Mark Amerika objavio je delo *Locus Solus: An Inappropriate Translation Composed in a 21st Century Manner* (izdavačka kuća „Counterpath Press”) kako bi obeležio stogodišnjicu prvobitnog objavljivanja Ruselovog dela u Francuskoj. Amerikin književni remiks zamišljen je kao delo performans-umetnosti u kojem umetnik koristi niz onlajn programa za prevođenje kako bi eksperimentisao sa proceduralnim metodama koje podsećaju na sam Ruselov stil pisanja.
Glavni antagonista u animiranom filmu *Ghost in the Shell 2: Innocence* (Duh u oklopu 2: Nevinost) nosi ime preuzeto iz ove knjige. Takođe, u filmu, članovi Sekcije 9, Batu i Togusa, odlaze na sever kako bi ispitali plaćenog hakera po imenu Kim, koji živi u raskošnoj vili ispunjenoj neobičnim mehaničkim i senzornim umetničkim delima – baš kao što je opisano u knjizi. Togusa gleda kroz špijunku na maketi vile. Gledajući u nju, on vidi „žive slike” (tableau vivant) sebe i Batua, te neprestano posmatra različita moguća sećanja i budućnosti koji su posledica ulaska u vilu. Motiv špijunke takođe je preuzet iz osam „živih slika” opisanih u romanu.
U video-igri *Wild Arms 5* za konzolu PlayStation 2, *Locus Solus* je naziv matičnog broda koji su pripadnici rase Veruni koristili za bekstvo sa planete Filgaja (Zemlja). Nakon što se srušio na Filgaju 12.000 godina kasnije, taj brod je za Verunije postao sveto mesto.
Muzičar Džon Zorn je po delu *Locus Solus* nazvao bend i album, stvarajući improvizovani avangardni džez-rok.
U svom projektu groblja Brion (Brion Cemetery) u mestu San Vito d`Altivole, arhitekta Karlo Skarpa često se poziva na *Locus Solus*, budući da mu je Rusel bio jedan od omiljenih pisaca.
*Locus Solus* je naziv godišnjeg muzičkog festivala u centru „Le Lieu Unique” u Nantu (Francuska), posvećenog izradi eksperimentalnih muzičkih instrumenata.
Muzičar elektronske muzike Ričard Not nazvao je jednu svoju pesmu „Locus Solus”; ona je postala njegov probojni hit 2012. godine, nakon što ju je objavila izdavačka kuća „Pryda Friends”, čiji je vlasnik Erik Pridz.
Di-džej Harvi je snimao muziku pod imenom Locussolus. Savremeni vizuelni umetnik Pjer Ig (Pierre Huyghe) naveo je ovaj roman kao presudan uticaj na svoj rad.[2]

Izdanja na engleskom jeziku

Locus Solus, prevod: Rupert Kopland Kaningem (London: Calder and Boyar; Berkli: University of California, 1970).
Ponovna izdanja kuće Calder iz 1983. i 2003. godine.
London: Alma Books, 2008. Revidirano izdanje. Ponovna izdanja iz 2012. i 2017. godine.
New Directions, 2017.

Remon Rusel (franc. [ʁɛmɔ̃ ʁusɛl]; 20. januar 1877 – 14. jul 1933) bio je francuski pesnik, romanopisac, dramski pisac, muzičar i ljubitelj šaha. Svojim romanima, pesmama i dramama izvršio je snažan uticaj na određene grupe u okviru francuske književnosti 20. veka, uključujući nadrealiste, grupu Ulipo (Oulipo) i autore „novog romana” (nouveau roman).
Biografija

Rusel je rođen u Parizu kao treće i najmlađe dete u porodici; imao je brata Žorža i sestru Žermen. Godine 1893, sa 15 godina, upisao je studije klavira na Pariskom konzervatorijumu. Godinu dana kasnije, nasledio je znatno bogatstvo od pokojnog oca i počeo da piše poeziju koja bi pratila njegove......muzičke kompozicije. Sa 17 godina napisao je *Mon Âme* („Moja duša“), dužu poemu koja je tri godine kasnije objavljena u listu *Le Gaulois*. Do 1896. godine već je počeo da priređuje svoju dužu poemu *La Doublure* („Postava“), kada je doživeo psihičku krizu. Nakon što je poema objavljena 10. juna 1897. i doživela potpuni neuspeh, Rusel je počeo da odlazi kod psihijatra Pjera Žanea. U godinama koje su usledile, nasleđeno bogatstvo omogućilo mu je da sam objavljuje svoja dela i postavlja raskošne produkcije svojih pozorišnih komada. Neka od svojih najvažnijih dela napisao je i objavio između 1900. i 1914. godine, a zatim je, od 1920. do 1921. godine, putovao oko sveta. Nastavio je da piše i tokom naredne decenije, ali kada je njegovo bogatstvo konačno presušilo, otišao je u jedan hotel u Palermu, gde je 1933. godine, u 56. godini života, preminuo od prekomerne doze barbiturata. Sahranjen je na pariskom groblju Per Lašez.

Ruselova najpoznatija dela su *Novi utisci iz Afrike* (*Nouvelles Impressions d`Afrique*) i *Locus Solus*; oba su napisana u skladu sa formalnim ograničenjima zasnovanim na igrama reči pomoću homonima. Rusel je ovaj metod komponovanja čuvao u tajnosti sve do objavljivanja svog posthumnog teksta *Kako sam napisao neka od svojih dela* (*Comment j`ai écrit certains de mes livres*), u kojem ga opisuje na sledeći način: „Birao sam dve slične reči. Na primer, *billard* (bilijar) i *pillard* (pljačkaš). Zatim sam im dodavao reči koje su slične, ali usmerene u dva različita pravca, i tako dobijao dve gotovo identične rečenice. Kada bih pronašao te dve rečenice, preostalo je još samo da napišem priču koja počinje prvom, a završava se drugom. Proširujući taj postupak, tražio sam nove reči povezane sa rečju *billard*, uvek ih usmeravajući u pravcu drugačijem od onog koji je prvobitno predstavljen; to mi je svaki put pružalo novu kreaciju.” Proces se razvijao i naveo me je da uzmem jednu neodređenu rečenicu, iz koje sam izvlačio slike izmeštajući njene delove – pomalo kao kada se elementi izdvajaju iz crteža u rebusu. Na primer, *Les lettres du blanc sur les bandes du vieux billard* (bela slova na ivicama starog bilijarskog stola)... moraju nekako dovesti do fraze *les lettres du blanc sur les bandes du vieux pillard* (slova koja je napisao belac o hordama starog pljačkaša). Iako Rusel u svojoj posthumno objavljenoj knjizi *Kako sam napisao neke od svojih romana* navodi: „Podrazumeva se da ovaj metod nigde nije primenjen u mojim drugim delima: *La Doublure*, *La Vue* i *Nouvelles Impressions d’Afrique*” – čemu bi se ovde mogle dodati i dve drame, *L’étoile au front* i *La Poussière de soleil*.

Džon Ešberi je u svom predgovoru za knjigu Mišela Fukoa *Smrt i lavirint* ovako sažeo sadržaj dela *Locus Solus*: „Istaknuti naučnik i pronalazač, Maršal Kanterel, pozvao je grupu kolega da posete park njegovog seoskog imanja, *Locus Solus*. Dok grupa obilazi imanje, Kanterel im pokazuje izume sve veće složenosti i neobičnosti. I ovde, izlaganje uvek prati objašnjenje, pri čemu hladna histerija onog prvog ustupa mesto bezbrojnim ograncima ovog drugog. Nakon vazdušnog malja koji slaže mozaik od zuba i ogromnog staklenog dijamanta ispunjenog vodom u kojoj plutaju igračica, mačka bez dlake i konzervirana Dantonova glava, dolazimo do centralnog i najdužeg odlomka: opisa osam neobičnih živih slika koje se odvijaju unutar ogromnog staklenog kaveza. Saznajemo da su glumci zapravo mrtvaci koje je Kanterel oživeo pomoću ’resurektina’ – tečnosti koju je sam izumeo i koja, ako se ubrizga u svež leš, navodi ga da neprestano izvodi najvažniji događaj iz svog života.”

*Novi utisci o Africi* (New Impressions of Africa) jeste poema od 1.274 stiha, sastavljena od četiri duga pevanja u rimovanim aleksandrincima; svako pevanje čini jedna jedina rečenica sa umetnutim delovima koji dostižu dubinu i do pet nivoa zagrada. Povremeno, fusnota upućuje na dodatnu poemu koja takođe sadrži slojeve zagrada. Ovaj impresivni niz zagrada krije tvrdnju — ili možda preporuku? — koju je Rusl umetnuo u pesmu od 644 aleksandrinca. U delu *Studija o Rejmondu Ruslu* (A study on Raymond Roussel)[1], Žan Feri je izneo pretpostavku o postojanju skrivene poruke i preveo niz zagrada iz drugog pevanja (Canto II) u azbuku koju je osmislio slikar Semjuel Mors, tretirajući svaku zagradu kao tačku, a tekst unutar nje kao crtu. Međutim, zbog izostanka razmaka koji razdvajaju slova, taj skup tačaka i crta — kao i sama skrivena poruka — ostali su samo na nivou hipoteze... sve dok ih nije dešifrovao Žan-Maks Alber (takođe slikar), otkrivši (bar delimično) Ruslovu formulu, koja nikako ne može biti slučajna: „Ponovo proživi svoje snove dok si budan” (Revis tes rêves en éveil).[2][3]
Kritički prijem i zaostavština

Možda i ne čudi što Rusl tokom života nije uživao popularnost, a kritike njegovih dela bile su gotovo jednoglasno negativne. Ipak, divili su mu se pripadnici nadrealističke grupe i drugi avangardni pisci, naročito Mišel Leris, Andre Breton i Marsel Dišan.

Ponovo je otkriven krajem pedesetih godina 20. veka, zahvaljujući grupi Ulipo (Oulipo) i Alenu Rob-Grijeu. Njegov najneposredniji uticaj u......na „Njujoršku školu” pesnika u anglofonom svetu; Džon Ešberi, Hari Metjuz, Džejms Skajler i Kenet Koh su kratko vreme uređivali časopis pod nazivom *Locus Solus*, nazvan prema njegovom romanu. Jedino delo književne kritike francuskog teoretičara Mišela Fukoa koje je obima knjige posvećeno je upravo Ruselu.

Francuski filozof Žil Delez koristi dela Remona Rusela kao jedan od brojnih primera ponavljanja u svom delu *Razlika i ponavljanje* iz 1968. godine.

Sveobuhvatna izložba Ruselovih ostvarenja pod nazivom *Locus Solus* priređena je u Fondaciji Seralves (Fundação de Serralves) u Portu, a otvorena je 24. marta 2012. godine. Posebna pažnja posvećena je njegovim ličnim vezama sa Manom Rejem, Salvadorom Dalijem i Marselom Dišanom; Dišan je za Rusela rekao da je on bio taj „koji je pokazao put”. Štaviše, Dišan u svojim zapisima *The Trouble with Great Art* tvrdi da je „u suštini Rusel bio zaslužan za moje delo *Veliko staklo* (poznato i kao *Nevesta koju su njeni neženje svlačili, čak*).”

Reference na delo *Novi utisci iz Afrike* (New Impressions of Africa) zauzimaju centralno mesto u naučnofantastičnom romanu *The Embedding* Ijana Votsona (dobitnika nagrade „Prix Apollo” 1975. godine). Rusel (ili njegova verzija) jedan je od glavnih likova u romanu *The Vorrh* B. Ketlinga.

Društvo „Remon Rusel” (The Raymond Roussel Society) osnovali su 2016. godine u Njujorku Džon Ešberi, Mišel Bitor, Đoan ​​Bofilj-Amargos, Mikel Barselo, Tor Halvorsen i Hermes Salseda. Izabrana dela

1897 *Mon âme* (Moja duša), pesma – objavljena 12. jula 1897. u listu *Le Gaulois* (prerada dela iz 1894)
1897 *La Doublure*, roman u stihu
1900 *La Seine*, roman u stihu
1900 *Chiquenaude*, roman
1904 *La vue*, *Le concert* i *La source*, pesme
1910 *Impressions d`Afrique* (Utisci iz Afrike), roman, kasnije pretvoren u pozorišni komad
1914 *Locus Solus*, roman
1925 *L`étoile au front*, pozorišni komad
1926 *La Poussière de soleil*, pozorišni komad
1932 *Nouvelles Impressions d`Afrique* (Novi utisci iz Afrike), poema od četiri pevanja sa 59 crteža
1935 *Comment j`ai écrit certains de mes livres* (Kako sam napisao neke od svojih knjiga, 1995, ISBN 1-878972-14-6), prevod Trevora Vinkfilda; sadrži presek njegovih glavnih dela, uključujući Ruselov esej o tome kako je komponovao svoje knjige, prva poglavlja romana *Utisci iz Afrike* i *Locus Solus*, peti čin jednog pozorišnog komada, treće pevanje *Novih utisaka iz Afrike* sa svih 59 crteža, kao i nacrt za roman koji Rusel, po svemu sudeći, nikada nije napisao.
1935 *Parmi les noirs* (Među crncima), priča prvi put objavljena u knjizi *Comment j`ai écrit certains de mes livres*; ponovo objavljena u izdanju *Among the Blacks: Two Works* (1988, ISBN 0-939691-02-7) uz esej Rona Padžeta.

nadrealizam, nadrealisti, fantastika, dada, dadaizam, dadaisti...