ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 755
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mali deo coska nulte stranice odsecen, i precrtan potpis, sve ostalo uredno!

Polubraći Mišelu i Brunu samo je jedno zajedničko: majka. Mimo toga, teško da imaju dodirnih tačaka. Mišel je molekularni biolog, mislilac i idealista, čovek bez pravog ljubavnog života, uvek pomalo izmešten iz uobičajenih tokova ljudskog sveta. Bruno je pak čovek slobodouman i raskalašan, istina više u teoriji nego u praksi. Obojica su, međutim, tipični primerci našeg atomizovanog društva, u kome je religija ustuknula pred plitkim new age filozofijama, a ljubav pred površnim seksualnim vezama.

Elementarne čestice priča je o dvojici braće, ali prava tema ovog romana zapravo je razobličavanje savremenog društva i pretpostavki na kojima ono počiva, i to politički krajnje nekorektno, uz mnogo jetkih i prodornih opaski o svemu i svačemu, od antropologije do sadržaja ženskih magazina. Štivo čas zabavno, čas oporo, štivo razgnevljujuće, potresno i duboko, koje se doživljava stomakom.


„Vrlo dirljivo, blistavo, izvanredno prljavo, i veoma zabavno.“
TheIndependent

Mišel Uelbek (fr. Michel Houellebecq; Sen Pjer, 26. februar 1956)[1] francuski je pesnik, romanopisac i esejista.[2] Jedan je od najpopularnijih i najkontroverznijih francuskih pisaca današnjice, dobitnik brojnih književnih priznanja. Za roman Karta i teritorija, 2010. godine dobio je prestižnu Gonkurovu nagradu.[3]

Biografija
Mišel Uelbek rođen je 1956. godine kao Mišel Tomas[4] u Sen Pjeru, gradu na francuskom ostrvu Reinion nadomak Madagaskara. Njegovi roditelji, otac Rene Tomas, planinski vodič, i majka Lusi Sekaldi,[5] lekar anesteziolog, su ubrzo izgubili interesovanje za njegovo odgajanje, i već ga sa pet meseci šalju kod majčinih roditelja u Alžir, gde je živeo do svoje šeste godine. Nakon toga živi u Francuskoj, kod očevih roditelja.[6] Kasnije će uzeti devojačko prezime majke svog oca, i kao Mišel Uelbek ući u istoriju francuske književnosti.[3]

Završio je srednju školu u Mou, a pripremnu na Liceju Šaptal (Lycée Chaptal) u Parizu. Od 1975. godine studira na Nacionalnom institutu za agronomiju (Institut National Agronomoique Paris-Grignon). Već tada je pisao pesme, i nekoliko objavio u književnom časopisu Karamazov.[7] Diplomirao je agronomiju 1980. godine. Iste godine se i oženio, a sledeće dobio sina Etjena.[8] Brak je potrajao samo pet godina. Nakon razvoda se borio sa depresijom, čak je boravio u psihijatrijskim ustanovama.[6] Usledio je dug period bez zaposlenja. Jedno vreme je radio u francuskom parlamentu kao poslovni sekretar.[8]

U književni svet ulazi 1985. pesmama objavljenim u magazinu La Nouvelle Revue. Prvu zbirku poezije Potraga za srećom je objavio 1991. Iste godine objavljuje i biografiju pisca H. F. Lavkrafta: protiv sveta, protiv života i esej Ostati živ: metoda.

Da bi se izdržavao radio je kao kompjuterski programer, posao koji je inspirisao njegov prvi roman Proširenje područja borbe. Ova knjiga donela mu je širu publiku.[9] Zatim je objavio još jednu knjigu poezije Značenje borbe. Za poeziju je dobio nagrade Tristan Cara 1992. i Nagradu Flore 1996.[8]

Slede romani Elementarne čestice (1998), Platforma (2001) i Mogućnost ostrva (2005). Iako je roman Elementarne čestice kritičarka Njujork Tajmsa Mišhiko Kakutani ocenila kao `duboko odbojno štivo`, doneo mu je Nagradu Novembar i Internacionalnu IMPAK Dablin nagradu i proglašen je nihilističkim klasikom.[9][3]

Karta i teritorija, roman objavljen 2010. godine, osvojio je prestižnu Gonkurovu nagradu. Godine 2011. objavljena je njegova imejl prepiska s Bernar-Anrijem Levijem pod naslovom Državni neprijatelj.[3]

Početkom 2015. godine objavljuje roman Pokoravanje kojim potvrđuje svoju reputaciju najkontroverznijeg svetskog autora. Pokoravanje pred čitaoce stavlja jednu od mogućih budućnosti, onu u u kojem je Francuska postala islamska država. Roman je objavljen na dan napada na parisku kancelariju satiričnog časopisa Šarli Ebdo, koji je te nedelje objavio izdanje sa karikaturom Uelbeka na naslovnoj stranici.[9]

Roman Serotonin izašao je početkom 2019. godine.[10]

Kritika je njegova dela često karakterisala kao vulgarna, opscena, rasistička i islamofobična, a zbog stavova koje je iznosio u njima i svojim intervjuima optuživali su ga da je rasista, ženomrzac i islamofob. Zbog antiislamskih stavova, izjavio je da je `islam najgluplja religija`, i optužbi za izazivanje rasne i verske mržnje, 2005. godine dospeo je na sud. Oslobođen je optužbi, ali nakon toga na neko vreme napustio Francusku i živeo u Irskoj, a potom u Španiji.[3]

Godine 2019. odlikovan je Nacionalnim ordenom Legije časti, kao jedan od najvećih savremenih francuskih književnika.[11]

Muzika i film
Uelbek je objavio i tri CD-a na kojima peva svoju poeziju.[3]

Američki rok pevač Igi Pop je 2009. godine objavio album Preliminaries, inspirisan romanom Mogućnost ostrva. Holandski režiser Erik Lieshout je 2016. snimio dokumentarac Ostati živ, metoda, po istoimenom Uelbekovom eseju. U filmu se pojavljuje i Uelbek, dok Igi Pop čita esej.[12]

Po romanu Mogućnost ostrva , Uelbek je 2008. režirao istoimeni film, koji je dobio loše kritike. [13]

U igrano dokumentarnom filmu iz 2014. Otmica Mišela Uelbeka, francuskog reditelja Gijoma Niklua, glumi samog sebe.