ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1995
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Buzzati, Dino, 1906-1972 = Bucati, Dino, 1906-1972
Naslov Tajna stare šume : (roman) / Dino Bucati ; preveo s italijanskog Miodrag Kujundžić
Vrsta građe roman
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1995
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Solaris, 1995 (Novi Sad : Verzal)
Fizički opis 174 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Kujundžić, Miodrag (prevodilac) (autor dodatnog teksta)
Zbirka ǂBiblioteka ǂCult
(Broš.)
Napomene Prevod dela: Il segreto del bosco vecchio / Dino Buzzati
Tiraž 500.
Strepnje i tajne Dina Bucatija / Miodrag Kujundžić: str. 153-174.
Predmetne odrednice Bucati, Dino, 1906-1972


Roman „Tajna stare šume“ Dina Bucatija pripada njegovom kasnom stvaralačkom periodu i predstavlja jedinstvenu kombinaciju bajkovitog realizma, melanholične fantazije i suptilne alegorije o prolaznosti i moralnim izborima. U središtu priče nalazi se starinska šuma u kojoj se kriju neobične sile i bića, a koja postaje mesto ispitivanja čovekove hrabrosti, vere u dobro i sposobnosti da prepozna istinu u svetu koji sve više gubi dodir s prirodom i sopstvenim duhovnim nasleđem. Bucati u ovom romanu oblikuje atmosferu koja istovremeno priziva čudo i teskobu, neguje elegičan ton i oslanja se na stare folklorne motive, ali ih preobražava modernim senzibilitetom. „Tajna stare šume“ najčešće se tumači kao priča o odrastanju, odgovornosti i gubitku nevinosti, ali i o nužnosti suočavanja s onim što čovek izbegava da vidi, jer se u šumi krije istina koja dolazi po svakoga ko se usudi da je potraži.

Dino Bucati (ital. Dino Buzzati; Beluno, 14. oktobar 1906 – Milano, 28. januar 1972) je italijanski pripovedač, novinar i romanopisac. Njegov najpoznatiji roman je Tatarska pustinja koji mu je i doneo svetsku slavu, a poznat je i po kratkim pričama.
Bucati je drugo dete u familiji Bucati koja je imala četvoro dece. Majka je bila veterinar, a otac se bavio međunarodnim pravom i predavao je na Univerzitetu u Paviji. Sa 14 godina je pokazivao sklonosti ka planinarenju, crtanju i pisanju. Kada je završio srednju školu, želeo je da upiše studije književnosti. Ipak, zbog porodične tradicije je upisao i završio pravne nauke, ali nije nikad radio kao pravnik. Pored toga što je bio prozni pisac i novinar, on je bio pesnik, dramaturg, autor libreta za opere i izuzetan slikar. Od 1928. godine radio je kao novinar u listu Korijere dela sera (ital. Corriere della Sera) koji nije napustio do kraja svog života. Bio je specijalni izveštač i ratni dopisnik za vreme Drugog svetskog rata. Po prirodi je bio zatvoren i rezervisan. Zazirao je od bučnog društva, bio je povučen i usamljeničke prirode. Vreme je često provodio u porodičnom letnjikovcu u Belunu, brdovitom mestu u podnožju Julijskih Alpi. Za Bucatija, planine, pustinja, grad, nikada nisu realni nego simbolična, alegorijska mesta do kojih vodi mnogo puteva, povezuju ih razni pravci. Dino Bucati nije prestao da se potpisuje kao novinar ni posle dobijanja uglednih književnih nagrada. On je uvek osećao potrebu da se bavi novinarstvom iako je bio naklonjen književnosti. Zato i njegove reportaže, članke, putopise, dopise doživljavamo kao literarne tvorevine, a ne novinarske. Dino Bucati je umro od kancera 28. januara 1972. godine.
Književni rad
Za Bucatija se govori da je pisac apsurda. Bucatijeva dela su bogata imaginacijom. Mašta mu je uvek u pokretu i željna da smisli novu situaciju. Takođe, mašta njegovih likova vodi od konkretnog do apstraktnog, od realnog do nadrealnog, do projektovanog. Zato je on i majstor pisanja kratkih priča. Bucati je imao sklonost ka fantastici. Bucatijev jezik su često kritikovali kao nemaran i da ograničava njegovu prozu. On jasno uokvirava različite situacije, originalan je, ali se ne nameće svojom originalnošću. Scene su mu metaforičke, sa bogatim poređenjima i slikama, neki put potencirajući tajanstvenost.[2] Bucati svaki najobičniji prizor stvarnosti dograđuje širom perspektivom. On stvara posebnu atmosferu magičnim prisustvom stvari, začaranim prizorima, nemirom i strepnjom. Glavna lica Bucatijevih priča i romana imaju opsesivne misli o realnosti, pune su nepredvidljivih mogućnosti. Prelaz sa racionalnog na fantastiku, pri čemu se zamišljeno uključuje u realnost, osnovna je ideja celokupnog Bucatijevog stvaralaštva.
Bibliografija
Napisao je kratki roman Gorštak Barnabo 1933. kao svoje prvo književno delo. Roman je napisao u dvadeset sedmoj godini sa namero m da ga ne objavljuje. Napisao ga je za sebe da bi shvatio koliko je težak zadatak pisanja jednog uobličenog dela. Tatarska pustinja se smatra njegovim najznačajnijim delom, a za mnogobrojne kratke priče je dobio više prestižnih nagrada.
Romani
Gorštak Barnabo, 1933.
Tajna stare šume, 1935.
Tatarska pustinja, 1940.
Veliki portret, 1963.
Jedna ljubav, 1963.
Zbirke pripovedaka
Tačno u tom trenutku, 1943.
Pad Baliverne, 1957.
Šezdeset priča, 1958.
Prodavnica tajni
Nagrade
Italijanska književna nagrada (Premio Gargano) 1951. za zbirku Tačno u tom trenutku
ital. Premio Napoli 1957. za zbirku Pad Baliverne
Italijanska književna nagrada Strega (ital. Premio Strega), 1958. za zbirku Šezdeset priča

MG P51 (N)