Godina izdanja: 2009
ISBN: 978-86-7346-669-9
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Homerus, oko 800pne = Homer, oko 800pne
Naslov Odiseja / Homer ; prevod Miloš N. Đurić
Jedinstveni naslov Omeroy Odysseia. scc
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 2009
Izdanje 2. Deretino izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dereta, 2009 (Beograd : Dereta)
Fizički opis 463, LXVII str. ; 24 cm
Drugi autori - osoba Đurić, Miloš N., 1892-1967 (prevodilac) (autor dodatnog teksta)
Zbirka ǂBiblioteka ǂPosebna izdanja / [Dereta]
(karton)
Napomene Prevod dela: Omeroy Odysseia
Tiraž 500
Str. I-LXVII: Homer / Miloš N. Đurić
Napomene uz tekst
Registar.
Predmetne odrednice Homer, oko 800pne -- `Odiseja`

„Odiseja` je epski spektakl koji prati putovanje Odiseja, grčkog junaka, na njegovom putu kući nakon završetka Trojanskog rata. Epska poema donosi jedno od najizrazitijih putovanja u svetskoj književnosti, ispunjeno raznim avanturama, izazovima, i susretima sa mitskim bićima. Na početku priče, Odisej i njegovi saborci kreću iz Troje ka njegovom rodnom ostrvu Itaci. Međutim, put ih vodi kroz niz opasnosti, iskušenja i neobičnih događaja koji se protežu kroz deset godina. Odisejevo putovanje je prepuno različitih iskustava, uključujući susrete s bogovima i ljudima, plovidbu morem, borbe s mitskim bićima poput ciklopa i sirena, kao i suočavanje s brojnim izazovima na kopnu i moru. Centralna tema „Odiseje` je putovanje ka kući i traganje za identitetom. Odisej se suočava s raznim preprekama koje testiraju njegovu hrabrost, snalažljivost, ali i njegovu povezanost sa svojim domom i porodicom. Kroz svoje avanture, Odisej prolazi kroz lični rast i sazrevanje, suočavajući se s unutrašnjim i spoljašnjim izazovima koji ga oblikuju kao heroja. Homerova „Odiseja` nije samo epska priča o avanturi, već i duboka studija ljudske prirode, hrabrosti, lojalnosti, i čežnje za domom. Kroz živopisne opise i bogatu mitologiju, Autor stvara jedinstvenu sliku antičkog sveta i ljudskih iskustava koja su i danas relevantna i inspirativna. „Odiseja` ostaje ne samo klasično delo epske književnosti, već i univerzalna priča o putovanju, hrabrosti i trajanju ljudskog duha..

Homer je bio starogrčki pesnik, autor Ilijade i Odiseje, najstarijeg spomenika helenske književnosti. O Homeru, kao ličnosti ništa pouzdano nije poznato. Legende opisuju Homera kao slepog pesnika, koji recituje svoje pesme u velikoj vladarevoj dvorani svirajući liru, instrument sličan harfi. S obzirom na nedostatak izvora, neki akademici sumnjaju da su ova dela njegova. Na osnovu lingvističkih i istorijskih podataka koji su dostupni, pretpostavlja se da su epovi pisani na zapadnoj obali Male Azije, oko 9. veka p. n. e. Možda su to na početku bila predanja koja su se generacijama prenosila usmenim putem i razrađivala dok nisu bili zapisani. To je možda uradio jedan ili više „Homera“. Oni su preradili, oblikovali i izglačali te priče.
Savršena epska tehnika, bujno umetničko izražavanje, veštački Homerov jezik, vrlo okretan stih, mnogobrojni ukrasni pridevi, tipični brojevi, česte formule, koje se u istim ili sličnim situacijama neprestano ponavljaju, žive i sveže poredbe i umetničko savršenstvo Homerovih pesama pokazuju da je kod Helena davno pre Homera cvetalo narodno epsko pesništvo. Nije, naime, verovatno da bi se toliko savršenstvo javilo prvi put u Homerovim umetničkim epovima. Ali, kako o razdoblju epskoga pesništva, koje je cvetalo pre Homera, nemamo gotovo nikakvih pouzdanih podataka, moramo njegove tragove potražiti u Homerovim delima. U tome se nailazi na izvesnu razliku između Ilijade i Odiseje. Kad u Ilijadi IX, 185. p. n. e. dolaze ahejski poslanici ka Ahileju sa molbom da se pomiri sa Agamemnonom i da se vrati u boj, nalaze ga kako uz pratnju zvonke forminge peva slavna, herojska dela junaka (κλέα ἀνδρῶν). U Odiseji, naprotiv, pevaju κλέα ἀνδρῶν posebni pevači – ἀοιδοί – aedi. Penelopine prosce, koji se goste u Odisejevom domu, zabavlja pevač Femije pevajući im pesme uz svirku kitare. On peva proscima pesmu o tužnom povratku Ahejaca (Od. I, 325-327). Na dvoru feačkoga kralja Alkinoja vidimo slavnoga slepog pevača Demodoka koji uz pratnju forminge peva pored ostalih pesama i pesmu o propasti Ilija (Troje). I ta je pesma izmamila Odiseju potok suza, jer je pevač spomenuo i njega u pesmi.
Iz citiranih mesta proizlazi da su i pre Homera postojale epske pesme, ali su bile kratke i obrađivale su priče o bogovima i herojima. Nadalje vidimo da jedne od tih pesama pevaju sami junaci, a druge umetnici kojima je pevanje zanimanje. Iz Homerova prikaza oba pevača – Femija i Demodoka – izlazi da su pevači nadahnuti od nekog boga ili Muze; da pevaju pesme na dvorovima vlastelina, a njihovo pevanje prate kitara i forminga.
Umetnost epskoga pevača je poziv koji zahteva posebno znanje, iskustvo i talenat. Ti pevači ne pevaju samo svoje pesme, nego i one koje su čuli od drugih. Važnost aeda za razvoj epske poezije je vrlo velika, jer su oni svojim pevanjem prenosili pesme iz pokoljenja u pokoljenje i širili ih među široke narodne slojeve. Tako je put od kratke epske pesme do velikog umetničkog epa morao biti prilično dug. Kad su epske pesme postale veće i savršenije, njih više ne pevaju aedi nego ih recitovali rapsodi („sašivači“ pesama), koji s većom zalihom naučenih epskih pesama putuju po helenskim polisima. O takvim nam rapsodima govori i Herodot (V, 67). Oni rapsodi koji su se bavili samo recitovanjem Homerovih pesama zvali su se Homeridi.

MG P49 (N)