ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ho
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Potomak stare češke porodice, izuzetno obrazovana, ali osiromašena posle udaje, Milena Jesenska pisala je za novine, čak radila na železničkoj stanici kao nosač, u vreme kada je počela da prevodi dela Franca Kafke na češki jezik. Kada se Kafka već lečio od tuberkuloze, posetila ga je u Meranu i tu počinje njihova ljubav, koja će trajati i u godinama posle raskida. Kafka joj je pisao čuvena pisma, a ona je nastavila da piše svoje tekstove, koji su postali nezaobilazno štivo svih onih koji su želeli da nađu lek za turbulencije života.


Milena Jesenska (češ. Milena Jesenská; Prag, 10. avgust 1896 — Ravensbrik, 17. maj 1944) češka spisateljica, novinar i prevodilac.

Milenin otac Jan Jesenski bio je ugledni profesor na medicinskom fakultetu u Pragu, specijalista za ortopediju vilice. Milenina majka Milena Hajzlarova umrla je kada je Mileni bilo 16 godina. Otac i Milena se nisu najbolje slagali i ona je to koristila da bi radila sve po svome. Završila je gimnaziju Minevra, prvu gimnaziju za devojke i dobila prilično slobodoumno obrazovanje. Pod uticajem oca upisala se na studije medicine, ali se ubrzo prebacila na književnost. Družila se i izlazila u Pragu upoznavši duhovnu elitu tog vremena. Bavila se sportom i bila prilično popularna. Upoznala se sa Maksom Brodom, Francom Kafkom, Francom Verfelom, učestvovala u raspravama o književnosti i ulozi umetnika u tadašnjem društvu.

Zaljubila se u Ernesta Polaka, jevrejina, deset godina starijeg, za glavu nižeg, književnog kritičara, koga je upoznala 1914. Ta veza je naišla na veliko negodovanje njenog oca, koji ju je poslao u sanatorijum u pokušaju da se ta veza prekine. Kada je Milena postala punoletna udala se za Poljaka.

Ubrzo se bračni par seli u Beč, gde se Milena suočava sa finansijskim problemima, nerazumevanjem i usamnjenošću. Sa ocem ne govori. U Beču ne poznaje nikoga. Muž je ostavlja samu kod kuće i izlazi u kafane gde se provodi sa društvom i brojnim ljubavnicama. Svi troškovi vođenja domaćinstva su na njenim plećima.

Milena pokušava da se izbori sa finansijskim problemima pišući za novine ili prevodeći. Tako 1919. dolazi na ideju da na češki prevede pripovetku u to vreme malo poznatog pisca Franca Kafke koji živi u Pragu ali piše na nemačkom. Franc i Milena sreli su se povodom tog prevoda u oktobru 1919. u jednom kafeu u Pragu i tada počinje jedna od najuzbudljivijih ljubavnih priča 20. veka. Sam Kafka je za Milenu govorio da je ljubav njegovog života. Poput mora, svetlost koja zrači čak i kad je više nema - pisao je u svojim pismima.

Ali Milena nije bila spremna da napusti muža a Kafka nije imao snage da čeka. Na izričit Kafkin zahtev prepiska je prestala. I tek nekoliko godina kasnije on priznaje da od tada nije pisao pisma jer je bilo besmisleno pisati bilo kome ako ne piše Mileni.

Kada je Kafka umro 1924. godine, Milena je napisala Spomen, na vest o Kafkinoj smrti koji je objavnjen 6. juna 1924. u „Narodnom listu“, br 156, pp. 5.

Ubrzo zatim 1925. postaje priznata spisateljica, uspeva da se razvede od Polaka i vraća se u Prag.

U Pragu upoznaje arhitektu Jana Krojcera, za koga se udaje i ubrzo 1928. rađa ćerku Janu (Honcu). To su bile najsrećnije godine njenog života.

Međutim politička previranja i pojava fašizma, zahtevaju od slobodoumne Milene akciju. Ona piše protiv fašizma, jedno vreme se pridružuje komunistima, ali ubrzo nalazi da komunizam ima više ideologije nego slobode.

Kada Nemci okupiraju Čehoslovačku nastavlja da se bori, pišući članke za ilegalne časopise, iznoseći javno svoje mišljenje, noseći žutu davidovu zvezdu, pomažući jevrejima da pobegnu iz okupirane zemlje. Predviđajući da će biti uhapšena, u proleće 1939. svom dugogodišnjem prijatelju Viliju Hasu poverava pisma koja joj je pisao Kafka. Gestapo ju je uhapsio novembra 1939.

Deportovana je u logor Ravensbrik. Pružala je snagu i utehu mnogima koji su je upoznali u logoru, pomagala koliko je mogla jer je radila u ambulanti. U logoru je upoznala Margaret Buber-Nojman, koja je kasnije napisala njenu biografiju.

Umrla je 17. maja 1944. u logoru, od posledica zločinački izvedene operacije bubrega. Poslednje misli bile su upućene njenoj ćerki.

Godine 1995. Jad Vašem dodelio joj je medalju Pravednika među narodima.