ISBN: Ostalo
Jezik: Italijanski
Godina izdanja: Ms
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Frančesko Petrarka (ital. Francesco Petrarca; Areco, 20. juli 1304 — Arkva Petrarka, 18/19. juli 1374) bio je italijanski pesnik na narodnom i latinskom jeziku, humanista, autor Kanconijera.

Biografija
Frančesko Petrarka rođen je u Arecu u Toskani. Sin je Pjetra di Parence, beležnika u Firenci koji je sebe prozvao Petrako (Petrarka je kasnije uzeo humanistički oblik ovog imena), i majke Elete Kaniđani. Detinjstvo je proveo u Inčizi, Avinjonu i Pizi. Studirao je pravo na univerzitetu u Monpeljeu i u Bolonji. U Avinjonu je kasnije radio kao dvorski savetnik, a na papskom dvoru uspeo je da se istakne naročito svojom rečitošću, odličnim poznavanjem klasične kulture i svojim prvim pesmama na toskanskom narodnom jeziku. Za njegov boravak na dvoru vezuje se i susret sa Laurom (kako tvrdi sam Petrarka, sreli su se 6. aprila 1327). Godine 1330. postao je kanonik što ga je obavezivalo na celibat, ali nije morao da se zaredi, ali to ga nije sprečilo da ima dvoje dece. Putovao je, učestvovao u javnom životu, a uz to se bavio i književnošću. Bio je izaslanik pape i mnogih važnih ljudi svoga doba, a bavio se i diplomatijom. Bio je i kulturno-politički posrednik između dva najvažnija politička centra toga doba u Italiji, između Venecije i Milana. Osmog aprila godine 1341. krunisan je lovorovim vencem na Kapitolu u Rimu. Bio je poeta laureatus pre nego što je napisao mnoga dela po kojima je kasnije postao poznat. Veoma teške godine za Petrarku bile su četrdesete godine kada su preminuli neki za njega veoma važni ljudi, među njima i Laura (1348). Umro je u Arkvi 1374. godine.

Laura i poezija
Dana 6. aprila 1327. nakon što je Petrarka odustao od svešteničkog poziva, prizor žene zvane `Laura` u crkvi Sainte-Claire d`Avignon u njemu je probudio trajnu strast, slavljenu u Rerum vulgarium fragmenta („Fragmenti pučkih pitanja“). Laura je možda Laura de Noves, supruga grofa Huga de Sadea. U Petrarkinom delu o Lauri ima malo podataka, osim što je ona ljupka za pogled, plave kose, skromnog, dostojanstvenog stava. Laura i Petrarka imali su malo ili nimalo ličnog kontakta. Prema njegovom `Secretum`, ona ga je odbila jer je već bila udata. Svoja osećanja je usmerio u ljubavne pesme koje su bile uzbudljive, a ne ubedljive, i napisao je prozu koja je pokazala prezir prema muškarcima koji traže žene.

Po njenoj smrti 1348. godine, pesnik je ustanovio da je njegova tuga podjednako teška koliko i njegov nekadašnji očaj. Kasnije je u svom „Pismu potomstvu“ Petrarka napisao: „U svojim mlađim danima neprestano sam se borio sa velikom, ali čistom ljubavnom vezom - mojom jedinom, i borio bih se s tim da duže nije postojala prerana smrt, gorka, ali spasonosna za mene, ugasio je rashlađujući plamen. Svakako bih voleo da kažem da sam uvek bio potpuno oslobođen želja tela, ali lagao bih kad bih to učinio.`[1]

U opisu Laure postoji psihološki realizam, mada Petrarka uveliko crpi konvencionalizovane opise ljubavi i ljubavnika iz trubadurskih pesama i druge literature o dvorskoj ljubavi. Njeno prisustvo mu izaziva neizrecivu radost, ali njegova neuzvraćena ljubav stvara neizdržive želje, unutrašnje sukobe između žarkog ljubavnika i mističnog hrišćanina, čineći ih nemogućim za pomiriti. Petrarkina potraga za ljubavlju dovodi do beznađa i nepomirljive teskobe, kao što to izražava u nizu paradoksa Rima 134 „ `Pace non trovo, et non ò da far guerra;/e temo, et spero; et ardo, et son un ghiaccio` odnosno `Ne nalazim mira, a ipak ne ratujem: / i strah, i nada: i vatra, a ja sam led`.[2]

Petrarka kao humanista
Petrarka je pokazivao veliku ljubav prema antičkim piscima, kao i prema latinskom jeziku. Pisanje je ono što ga povezuje sa piscima slavne antike, sa kojima stalno treba voditi razgovor. Petrarka se zalaže i za podražavanje antičkih uzora, i to za podražavanje u obliku, jeziku i stilu. Međutim, smatra da ne bi trebalo da se podražava stil samo jednog pisca, već treba uočiti kvalitete više njih i te kvalitete podražavati. Bio je veliki protivnik sholastike i aristotelizma, strana su mu sva duboko naučno utemeljena istraživanja i shvatanja sveta, proračuni i glomazni filozofski sistemi. Veliku pažnju poklanja filozofiji morala i ispitivanju čovekovih unutrašnjih sadržaja.

Njegovi najveći uzori i autori koji su na njega najviše uticali jesu Ciceron, Seneka, Avgustin i posredno Platon (ali nema uticaja Platona koji se tiče ljubavi, već samo dijaloga). Petrarka pokušava da pokaže da postoji kontinuitet između antičke i hrišćanske misli. Njegova filozofija može se nazvati hrišćanskim humanizmom.