ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2022.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Sterijino pozorje, 2022.
700 strana, tvrd povez, udžbenički format.

`Previše je zagonetki i nejasnoća o Vujiću da bi se donosio definitivan, meritoran sud o njemu i njegovom delu“, zabeležio je 1987. pred Izabranim dramama Joakima Vujića jedan od njegovih pouzdanih i objektivnih proučavalaca – Božidar Kovaček. Nesporna je činjenica da je Vujić umnogome neuhvatljiva, neobična, počesto i raz(l)uđena pojava srpske kulturne prošlosti, koja izmiče definitivnim sudovima. Uostalom, i životni putevi Joakimovi, zapetljani i često nedokučivi, unekoliko su izmicali uobičajenim okvirima životne logike. Procesi koje je sprovodio na polju organizacije srpskog teatarskog života, često su se kretali van uobičajene logike takvih istorijskih procesa. Jedina logika koja je Joakima uistinu definisala bila je ona koja ne mora da prati ni život ni istoriju, ona, sama po sebi neuhvatljiva – pozorišna logika. Ocena iz 1987. o nerazrešivim zagonetkama koje prate ličnost i delo Joakima Vujića stoga stoji i dan-danas, a izvesno je da će i ostati jedna od konstanti srpske kulture.
Sabiranje svih Joakimovih dramskih tekstova kojima danas možemo ući u trag omogućiće nam da ih lakše čitamo, dostupnijim će nam učiniti poređenje ovih komada, otvoriće možda na taj način i mogućnosti nekim novim uvidima u ovaj zanimljivi, razuđeni opus. Naposletku, biće i neka vrsta omaža Joakimu Vujiću i prilika za ispravljanje mnogih nepravdi, malih i velikih, prema ovoj čudesnoj, jedinstvenoj ličnosti srpske kulture.
Ali, na kraju, kao i na početku – zagonetka će ostati. I mogućnosti za iznenađenja. I premnogo nejasnoća za definitivan, meritoran sud o Joakimu i njegovom kompleksnom pozorišno-dramskom delu. Sabrane drame zato neka budu tesera u mozaiku koji zapravo nikada neće biti sasvim završen. Ali, treba ga dopunjavati stalno. To dugujemo Joakimu. Jer da njega nije bilo – ko bi se drugi usudio?
Naš bedni princ primio je na sebe sve paradokse burnog razvoja srpskog teatra koji je, poput Gavrila Skakavca, bio čas u Budimu i Beču, čas u Bežaniji, čas u Amsterdamu, čas u Vojki, čas u Petrsburgu, čas u Inđiji. I u Jerusalimu i u Šatrinci i u Parizu i u Batajnici, u Vavilonu i u Čurugu, u Londonu i u Deliblatu, u Filadelfiji, u Surčinu, u Egiptu, u Omolici...“ (Iz predgovora Isidore Popović)

Joakim Vujić (9. septembar(jk) /20. septembar 1772 – 8. novembar(jk) / 20. novembar 1847) bio je srpski književnik, glumac, jedan od osnivača pozorišnog života u Srbiji i Vojvodini i autor preko četrdeset različitih dela.
Joakim Vujić se rodio 19. septembra 1772. u Baji od roditelja Grigorija i Jevre kao jedno od jedanaestoro dece. Otac Giga je bio sapundžija i sitni trgovac. Školovao se u Baji, Novom Sadu, Kalači, Ostrogonu i Požunu, gde je izučio prava. Ovde je redovno posećivao pozorišne predstave. Polazeći odatle, Vujić je zapisao sledeće: „Obiđem sve moje premile staze, po kojima sam se prohoždavao, čitao i moje školske materije učio, najposle poljubim i sve, a naipače moja premila drevesa sa suzama orosim, grleći i ljubeći i, pod kojima sam sedio i različie opštepolezne knjige čitao“.
Zanesen primerom Dositeja Obradovića, koga je sreo u Beču 1795. godine, krenuo je na put. Imajući na putu različitih doživljaja, Vujić je bio u Karlovcu i u Zagrebu, odakle se 7. jula 1797. vratio u rodnu Baju da pomogne roditeljima koji behu postradali. O tome je pribeležio: „Meni onda, kazuje, da je bilo moguće, pak da sam onda bio na onakovome mestu, gdi se ljudi prodaju - ja bi se onda sam bio dao prodati, da bi samo mogao moje predrage roditelje od njiove, tuge i pečali izbaviti, pak nji u njiovo spokojstvo i tišinu postaviti“.
Joakim Vujić je učiteljevao po raznim mestima Ugarske, a potom je krenuo na putovanje. Pošao je u Trst i uz romantičan sukob s hajducima, u Trst je stigao na poklade 1801. gde se izdržavao kao domaći učitelj. Ovde je Vujić učio tuđe jezike i ubrzo napisao svoju Francusku gramatiku (Budim, 1805). U Trstu je upoznao Vikentija Rakića, pisca i prevodioca dramskih dela na srpski jezik, jeromonaha Savu Popovića i veletrgovca Antonija Kvekića.
Vujić je putovao po Italiji, pa ostavivši učiteljstvo, prema njegovim zapisima - čija je verodostojnost dovedena u pitanje – stupio je na brod kao pisar. Posetio je Moreju, Arhipelag, Malu Aziju, Carigrad, Krim, bio je i u Solunu i na afričkoj obali, gde je gledao hvatanje krokodila po Nilu, a u povratku ka Trstu njegov je brod imao bitku s turskim morskim razbojnicima.
Radi štampanja svojih spisa odlazi u Peštu. Nameravajući je da se nastani u Srbiji odlazi u Zemun, gde ostaje od 1806. do 1809. U Zemunu je učiteljevao i pisao. Ovde je bio osumnjičen da je – priča Vujić – u revolucionarnoj vezi s Dositijem iz Beograda i Napoleonom Velikim, te je pola godine bio u istražnom zatvoru, gde je uradio prevod Defoevog „Robinsona“ i još jedne knjižice.
U jesen 1810. godine u Sentandreji se oženio bogatom udovicom Pelagijom Manojlović, međutim, u braku nije bio srećan. Iste godine je objavio svoj roman „Aleksis i Nadina“, a takođe i moralnu pripovetku „Robinson mlađi“.
Vujić je učestvovao i u pripremama predstave Ištvana Baloga „Crni Đorđe ili Zauzeće Beograda od Turaka“ koja je bila izvedena na mađarskom jeziku sa srpskim pesmama 12. septembra 1812. godine u peštanskom Mađarskom teatru, u Rondeli. Oduševljena publika je sa ovacijama ispratila ovu predstavu.
21. avgusta 1813. Vujić je za priznanje kulturnog i prosvetnog rada od cara Franca I dobio priznanje koje mu je uručeno u peštanskoj Gradskoj upravi.
Dana 24. avgusta 1813. godine, ponovo u Rondeli na peštanskoj obali Dunava, na pozornici Mađarskog teatra, Joakim Vujić priređuje prvu svetovnu i građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku: „Kreštalica“ (nem. `Der Papagoy`) od popularnog nemačkog spisatelja Augusta Kocebua. Prvu vest o ovoj predstavi prenele su „Novine serbske iz carstvujušče Vijene“ Dimitrija Davidovića. Po ovom scenariju je 1966. snimljen film Kreštalica. 200-godišnjica ove predstave je svečano obeležena u Kragujevcu 2013. godine predstavom „Noć u kafani Titanik“.
Posle toga sledile su predstave u Baji, Segedinu, Novom Sadu, Zemunu, Temišvaru, Pančevu i Aradu. Joakim Vujić je u Pešti upoznao poznatog romanopisca Milovana Vidakovića i Uroša Nestorovića.
Dana 18. januara 1815. u Baji je izvedeno Vujićevo delo „Inkle i Jarika“ u tri čina.
U jesen 1823. Joakim Vujić je prvi put boravio u Srbiji.
Godine 1828. Joakim Vujić je u Budimu štampao „Putešestvije po Serbiji“; pre toga je već bilo izišlo njegovo „Novoe zemljeopisanije“. Dane očajanja, zbog propalog braka, proveo je u manastiru Bezdinu, gde je 1831–1832. napisao i svoju autobiografiju.
Vreme između 1835–1839. proveo je u Srbiji, većinom u Kragujevcu, gde je u dvoru Kneza Miloša priređivao pozorišne predstave. Vujić je došao na poziv Kneza u jesen 1834. godine i postavljen je za direktora Knjažesko-srbskog teatra sa zadatkom da organizuje rad pozorišta. Prve predstave održane su u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine, kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jožef Šlezinger. Vujić je u 1835. godini prikazao pet premijera, ito sledećih dramskih dela: Fernando i Jarika, La Pejruz, Bedni stihotvorac, Begunac i Šnajderski kalfa. Odlaskom Miloša i Vujić je morao da napusti Srbiju. Putovao je po Moldaviji, bio je i u Odesi, a u jednom ruskom manastiru sređivao je opis ovih svojih putovanja.
Vujićev putopis „Putešestvije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Basarabiji, Hersonu i Krimu“ (Beograd 1845) sadrži zanimljiva zapažanja, često vrlo korisne podatke, ali je pisan nevešto i neknjiževno, suvoparno, gotovo samo dokumentarni.
Poslednje godine svoga života Joakim Vujić je proveo u Beogradu u oskudici. Ipak je bio živnuo videći da se u Srbiji sve više utvrđuje pozorište.
Umro je 8. novembra 1847. godine, očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige „Irina i Filandar“. Joakim Vujić je sahranjen u grobu Sime Milutinovića Sarajlije u blizini crkve Svetog Marka na starom tašmajdanskom groblju u Beogradu. Grob mu je kasnije zameten. Vujićeva slika je poznata po nacrtu koji je sam priložio svojoj autobiografiji.
Zabeležio je razgovore sa mnogim licima o najrazličitijim stvarima. Raspravljao je o pitanjima književnog jezika a takođe i o pravopisu. Branio je stari pravopis i slavenoserbski jezik.
Dela
Objavljena dramska dela
Fernando i Jarika, jedna javnaja igra u trima djejstvijima, Budim 1805. godine,
Ljubovna zavist črez jedne cipele, jedna veselaja igra u jednom djejstviju, Budim 1807. godine,
Nagraždenije i nakazanije, jedna seoska igra u dva djejstvija, Budim 1809. godine,
Kreštalica, jedno javno pozorište u tri djejstvija, Budim 1914. godine,
Serpski vožd Georgij Petrovič, inače rečeni Crni ili Otjatije Beograda od Turaka. Jedno iroičesko pozorište u četiri djejstvija, Novi Sad 1843. godine,
Šnajderski kalfa, jedna vesela s pesmama igra u dva djejstvija, Beograd 1960. godine. Nabrežnoje pravo, dramatičeskoje pozorje, Beograd 1965. godine,
Dobrodeljni derviš ili Zveketuša kapa, jedna volšebna igra u tri djejstvija, Kragujevac 1983. godine.
Dramska dela u rukopisu
Statueta Joakim Vujić
Španjoli u Peruviji ili Rolova smert, 1812,
Nabrežnoje pravo, 1812,
Žertva smerti, 1812,
Sibinjska šuma, 1820,
Negri ili Ljubov ko sočolovjekom svojim, 1821,
Preduvjerenije sverhu sostojanija i roždenija, 1826,
Dobrodeljni derviš ili Zveketuša kapa, 1826,
Sestra iz Budima ili Šnajderski kalfa, 1826,
Paunika Jagodinka, 1832,
La Pejruz ili Velikodušije jedne divje, 1834,
Ljubovna zavist črez jedne cipele, 1805,
Stari vojak, 1816,
Kartaš, 1821,
Devojački lov 1826,
Obručenije ili Djetska dolžnost sverhu ljubve, 1826,
Svake dobre vešči jesu tri, 1826,
Siroma stihotvorac, 1826,
Seliko i Beriza ili Ljubav izmeždu Negri, 1826,
Siroma tamburdžija, 1826,
Serbska princeza Anđelija, 1837,
Djevica iz Marijenburga, 1826,
Znajemi vampir, 1812.