ISBN: Ostalo
Jezik: Ruski
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta!

Boris Leonidovič Pasternak (rus. Борис Леонидович Пастернак,[1][2] Moskva, 10. februar 1890 — Peredelkino kraj Moskve, 30. maj 1960) je bio ruski književnik.

Bio je pesnik, novelista, romanopisac i prevodilac. Odrastao je u intelektualnoj sredini, studirao je filozofiju u Moskvi i Marburgu. U mladosti je bio futurista. Poezija mu je pretežno tematski apolitična, literarna i intelektualna. Piše i poeme sa temom prve i druge ruske revolucije. U romanu „Doktor Živago“ oslonio se na tradicije romana 19. veka i izgradio delo na fabuli o sudbini nekoliko porodica, obuhvatio prostor od zapadnih ruskih granica do Sibira, sa Moskvom u središtu, opisao dve ruske revolucije i završio epilogom u vreme Drugog svetskog rata.[3] U Sovjetskom Savezu je roman nazvan „antisovjetskim“, a na Zapadu je 1958. Pasternaku dodeljena Nobelova nagrada, koju pisac nije primio.

Mladost
Pasternak je rođen u Moskvi 10. februara (po gregorijanskom kalendaru) 1890. (po Julijanskom kalendaru 29. februara) u židovskoj porodici. Njegov otac, Leonid Pasternak, je bio poznati slikar i profesor na Moskovskoj školi slikanja, skulpture i arhitekture, dok je njegova majka, Rosa (Raaca) Kaufman, bila koncertna pijaniskinja. Odrastao je u visoko kosmopolitanskoj atmosferi, gde su neki od brojnih posetilaca njegovom domu bili kompozitor Sergej Rahmanjinov, pesnik Rajner Marija Rilke, te pisac Lav Nikolajevič Tolstoj.

Pod inspiracijom svoga suseda Aleksandra Skriabina odlučuje da postane kompozitor, te je stoga i otišao na Moskovski konzervatorijum. Godine 1910, naglo odlazi s konzervatorijuma na Magdeburški univerzitet, gde je studirao pod neokantskim filozofima kao što je Herman Kohen i Nikolaj Hartman. Iako se smatralo da će postati filozof, ipak odustaje od toga kako bi se vratio u Moskvu 1914. godine. Njegova prva kolekcija poezije na koju su uticali Aleksander Aleksandrovič Blok i ruski futuristi objavljena je kasnije te godine.

Njegov prvi stihovi simuliraju njegovu preokupaciju s Kantovim idejama. Njegov sadržaj uključuje udarnu aliteraciju, divlje ritmičke kombinacije, svakodnevni rečnik, te skrivene aluzije spram svojih omiljenih pesnika kao što su Rilke, Ljermontov te nemački romantični pesnici.

Tokom Prvog svetskog rata podučavao je i radio u hemijskoj fabrici u Vsevolodovo-Vilveu, koji su mu nedvojbeno pružili dovoljno materijala za njegov roman „Doktor Živago” mnogo godina kasnije. Za razliku od svoje brojne rodbine i prijatelja, Pasternak nije otišao iz Rusije nakon revolucije. Naprotiv, bio je fasciniran novim idejama i mogućnostima koje je revolucija donela na videlo.

Sestra moja, život
Pasternak je proveo leto 1917. živeći u stepskom kraju blizu Saratova, gde se i zaljubio. Ta je strast rezultirala zbirkom „Sestra moja, život”, koju je napisao u periodu od tri meseca, ali je bio previše posramljen da je objavi četiri cele godine zbog romanskog stila kojim je napisana. Kada ju je konačno objavio 1921, ta je zbirka revolucionirala rusku poeziju. To ga je učinilo modelom za mlađe pesnike, što je pak promenilo poeziju Osipa Mandeljštama i Marine Ivanove Cvetajeve te drugih.

Nakon „Sestra moja, život” Pasternak je napravio neka hermetička dela neujednačenog kvaliteta, među kojima se nalazi i njegovo remekdelo – lirski ciklus naslovljen „Ruptura” (1921). Autori kao što su Vladimir Majakovski, Andrej Beli i Vladimir Nabokov su aplaudirali njegovoj poeziji kao delima čiste, raspuštene inspiracije. Kasnih 1920-ih Pasternak je sve više osećao kako je njegov šaroliki modernistički stil sve više u suprotnosti s doktrinom socijalističkog realizma koju je odobravala komunistička partija. Pokušavao je da svoju poeziju napraviti prihvatljivijom masi tako što je prepravljao svoja ranija dela, te započinjući dve opširne poeme na temu ruske revolucije. Takođe se okrenuo prozi, te je napisao nekoliko autobiografskih priča, od kojih se najviše ističu „Detinjstvo ljubavnika” i „Sigurna pratnja”.

Doktor Živago
Glavni članak: Doktor Živago
Nekoliko godina pre početka Drugog svetskog rata Pasternak se sa svojom ženom doselio u Peredelkino – selo za pisce koje je udaljeno nekoliko kilometara od Moskve. Bio je ispunjen s ljubavi prema životu koja je njegovoj poeziji davala ton pun nade. To se reflektovalo u imenu njegovog autobiografskog heroja Živaga, koje je izveo iz ruske reči „živ”. Za još jedan poznati lik iz ovog romana, Laru, je rečeno kako je nastala po modelu njegove ljubavnice Olge Ivinskajske.

Kako su Sovjetski autoriteti na ovu knjigu gledali s neodobravanjem, Doktora Živaga je prokrijumčario Pasternakov prijatelj Ajzaja Berlin, te ga je objavio u italijanskom prevodu u italijanskoj izdavačkoj kući Feltrineli 1957. godine. Taj je roman postao instantnom senzacijom, a naknadno je preveden i objavljen u mnogim zemljama nesovjetskog bloka.Godine 1958. i 1959, američko je izdanje ovog romana provelo 26 nedelja na vrhu „Njujork tajmsove” bestselerske liste. Iako niko od njegovih sovjetskih kritičara nije imao priliku da pročita ovaj zabranjeni roman, neki od njih su javno zahtevali da se Pasternak izbaci iz SSSR-a. To je dovelo do šaljive ruske izreke koja se koristi kako bi se zadirkivala i ismejavala kritika književnosti, kao što su: „Nisam pročitao Pasternakovo delo, ali ga osuđujem”. „Doktor Živago” je na kraju ipak objavljen u SSSR-u 1988. godine.

Adaptacija ovoga dela u film, koji je režirao Dejvid Lin, bilo je epskih proporcija. Glavne uloge u ovome filmu dobili su Omar Šarif i Džuli Kristi. Zbog svoje koncentracije na romantički aspekt priče ubrzo je postao svetskim hitom. Usprkos tome, ovaj film ipak nije objavljen u Rusiji sve do skorog pada Sovjetskog Saveza.

Nobelova nagrada

Pasternakova kuća u Peredelkinu, mestu njegove smrti
Pasternak je naveden kao dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 1958. godinu. 25. oktobra,[4] dva dana nakon što je čuo kako je osvojio ovu prestižnu nagradu poslao je telegram sledećeg sadržaja Švedskoj akademiji:

Neizmerno zahvalan, dirnut, ponosan, začuđen, zbunjen.[5]

Četiri dana nakon toga poslao je još jedan telegram Švedskoj akademiji:

Uzimajući u obzir značenje ove nagrade u društvu kojem pripadam moram je odbiti. Molim Vas da se ne uvredite mom dobrovoljnom odbijanju.[5]

Švedska akademija je na to objavila:

Ovo odbijanje, naravno, ni na koji način ne menja ispravnost nagrade. Akademiji ostaje još samo, ipak, da najavi sa žaljenjem kako se prezentacija nagrade ne može održati.[6]

Čitajući između redova Pasternakovog drugog telegrama jasno je kako je odbio nagradu iz straha od oduzimanja državljanstva ako bi otputovao u Stokholm kako bi preuzeo nagradu. Nakon što se celoga života trudio da izbegne napuštanje Rusije ova mogućnost nije napredak kojemu se nadao, ili kojeg je priželjkivao.

Iako je odbio Nobelovu nagradu Sovjetski su ga oficiri napadali, tako da mu je najmanje pretilo izbacivanje iz zemlje. No, usprkos tome, čini se kako je premijer Indije Džavaharlal Nehru možda govorio s Nikitom Hruščovom, tako da ga ipak nisu poslali u egzil ili ga zatvorili.

Uprkos ovim događajima, poznati crtač stripa Bil Moldin napravio je poznatu karikaturu toga vremena koji je Pasternaka prikazivao kao još jednog zatvorenika u Sibiru kako cepa drvo u snegu. U toj karikaturi prikazuje ga se kao zatvorenika koji izjavljuje: „Ja sam dobio Nobelovu nagradu za književnost. Što je tvoj zločin?” Ovaj je strip osvojio Pulicerovu nagradu za uredničku karikaturu 1959.

Nobelova medalja je na kraju predana Pasternakovom sinu Jevgeniju na ceremoniji u Stokholmu tokom Nobelove nedelje u decembru 1989. godine. Na toj je ceremoniji ruski čelista Mstislav Rostropovič svirao Bahovu serenadu u čast svoga preminulog sunarodnjaka.