ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 422
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Preveo: Kolja Micevic

Fransoa Vijon (franc. François Villon; rođen 1431. ili 1432 - nestao 1463) je bio prvi moderni francuski pesnik[1] i predstavnik poslednje faze u razvoju srednjovekovne francuske književnosti.

Biografija
Fransoa Vijon (pravo ime Francois de Montcorbier) rođen je u Parizu, u vreme engleske okupacije, pri kraju stogodišnjeg rata. Siromašna i neobrazovana majka rano ga je poverila učenom i uglednom crkvenom čoveku Gijomu Vijonu, čije je prezime nasledio. Upisuje studije i stiče sve predviđene univerzitetske stepene, ali već tada pokazuje sklonost ka razuzdanom i nemirnom životu. Zbog jedne žene, izazvan, 1455. godine ubija nekog sveštenika i beži.[1] Sledeće godine, koristeći se amnestijom francuskog kralja Šarla Sedmog, vraća se u Pariz i učestvuje u provali u Navarski kolež, zajedno sa grupom kaluđera i klerika. Otada luta širom Francuske i piše poeziju. Opet ga hapse 1461. u mestu Meung sur-Loire, ali zbog prolaska novoizabranog kralja Luja Jedanaestog oslobađaju ga. Krajem 1462. godine, zbog učestvovanja u nekom okršaju, osuđen je na smrt.[1] Vrhovni sud ga oslobađa u januaru 1463. i proteruje na deset godina iz Pariza. Otada mu se gubi svaki trag, ali nastavljaju da kruže priče o njegovom kasnijem životu. Te priče saopštava i Rable, ali one nisu nikad potvrđene.

Delo
Vijon predstavlja tradiciju necenzurisanog, intimnog govora, smatra Paund. On nije mario puno za srednjovekovne tradicije, niti je hteo da oživi retoriku Rimljana. Paund tvrdi da Vijon nije imao prave prethodnike u srednjem veku – u poeziju se po njemu nije unelo ništa novo od Dantea do Vijona. 14 i 15 vek. su vreme opadanja kurtoaznog ideala. Ipak, Gijom de Mašo je stvorio, ili doveo do savršenstva forme Balade, kraljevske poeme, ronda i tužbalice – koje će Vijon koristiti Međutim kod Dešana, Kristine Paizanske, alana Šartijea i Šarla Orleanskog ne nalazimo nekonvencijalnost Vijona – poezija je okrenuta ka formalizmu Mašoovog Ars Poetique koga je poznavanje versifikacije učinilo šefom pesničke škole.

Pesnici 15 veka učestvovali su u poetici angažovanja, debate, i takmičenja. Imali su skupove koje su zvali puy na kojima su razmenjivali ideje o strofama i obradi standardnih motiva.. Tako su dovodili u vezu moć i simbolički poredak. Budući prijatelj Šarla Orleanskog, i učen u umetnosti, Fransoa Vijon je bio produkt jedne takve poetike.

Može se dokazati da je Vijon na određen način učestvao u ovoj debatnoj kulturi srednjeg veka.. U tim lirskim pesmama i pitanjima koja kristalizuju može se uočiti razgovor sa prethodnicima i čitaocima ili slušaocima

Vijon sa druge strane rođen je 1431 kao Fransoa de Monkobje Od dvanaeste godine (1443) studirao je na Sorboni zahvaljujući Gijomu Vijonu koji ga je prihvatio. Stekao je master 1452. godine. Međutim, pravo da predaje izgubio je tri godine od tada ubivši Popa. Oprošteno mu je sledeće godine, ali je opet optužen zbog provale na Navarski univerzitet, pa je morao da ode u progonstvo. Tada piše Malo Zaveštanje, i otpočinje život lutalice, člana bande lopova, ali opet stiže u zatvor.1461. osudio ga je Tibo d Osinji, a oslobodio dekret Luja XI. 1461. po oslobađanju iz zatvora piše Veliko zaveštanje. Nakon toga je zbog novog dela osuđen na vešanje, 1463. i od tada se Vijonu gubi trag.

Vijonova poezija i život blisko su vezani zato što on po svom liku stvara lirski subjekat koji zatim sklapa ta šaljiva zaveštanja. U njima, što ih takođe vezuje, šala nije sama sebi cilj – u njima se osuđuje društvena nejednakost i nepravda među slojevima.

Sama ideja potiče od građanske poezije 13. veka i zaveštanja Bodela, Fastuma i de la Hala, a ovom se tematikom bavio i pesnikov savremenik Alan Šartije. Forme u kojima Vijon piše, takođe su obilno korišćene pre njega, a ono novo što on unosi u poeziju i zbog čega ga zovu prvim modernim pesnikom je čitava burleskna slika stvorena u maniru darovanja sa kalamburima i dvosmislicama; živost potaknutu vulgarizmima, uličarskim govorom i bogatim upečatljivim rimama

Vijon je bio veliki inovator u poetskim temama, a kroz njih i inovator formi. Razumeo je savršeno sednjovekovni dvorski ideal, ali se odlučivao da piše protiv njega u korist ološi i nikogovića osuđenih na vešanje, srećno ulazeći u parodiju i niske viceve. Konstantno je usavršavao dikciju i rečnik.

Zaveštanja su pozajmljena forma u kojoj je Alan Šartije pre Vijona dostigao savršenstvo. Balade takođe nije izmislio. Ipak, ideja da oktave prepliće baladama, pa i ostalim formama, kao načelo organizacije, predstavlja u potpunosti Vijonovu novinu. Tek kada imamo u vidu narcisoidno brižnu organizaciju, ulazimo u suštinu Vijonovog dela. Tu se autobiografski momenti nižu u sekvencama po pet-šest strofa. U studiranju tema kojima se bavio shvata se neposredan dodir pesnika sa Smrću, preranim starenjem i Zaveštanja su sastavljena kao testament – pun ironije.

Mićević kaže da Vijon, pomiren sa svojom bedom, kao jedinim uzrokom ljubavnih neuspeha i bolesti, okreće pravac podžemlju, svetu kurvi, drolja, lopova i propaliteta.. Tu pronalazi, rečju i ritmom, plemenitost i svevremenost poezije. Mićević zaključuje kako je Vijonov delo veliko pismo čovečanstvu i sadrži ono što i treba – pobunu i poruku nade.

Vijonova umetnost postoji zbog Vijona. On se ne pretvara da se žrtvovao svom delu. Vijon nikada ne zaboravlja svog fascinantnog revoltiranog sebe. Njegova pesma je sebična kroz samoapsorpciju. Vijonov jezik je zato jezik patnje, ruganja, a pesnik zauzima svoje jedinstveno mesto u književnosti jer je jedini pesnik bez iluzija.

Vijon nema srama, i ne pravda se – ni pred Bogom, nit pred sobom. Njegova veličina je u tome što nesvesno poručuje je da čovek ima pravo da bude taj ko je.

Kako Vijon inkorporira tradiciju srednjovekovlja – Već smo pominjali formu testamenta, ali da bi ona postigla komičan efekat pesnik se igra sa motivom ranjenog viteza nesrećno zaljubljenog u nemilosrdnu damu. Komika proplivava iz siromaštva i prgavosti onoga koji daruje. Pesnik je ispevao Zaveštanja kao ođek svog neprikrivenog ličnog stava. I zato je on lirski, iskazuje raznovrstan i širok spektar intenzivnih ljudskih emocija. Ipak, Zaveštanja se mogu gledati kao sazrevanje pesnikovog duha. Dok je Malo odraz šaljivog, divljeg mladog doba, Veliko je zrelo ostvarenje – zbirka svih Vijonovih ostvarenja koje ujedinjuje osnovna tema – opraštanje od života i sveta.

Malo Zaveštanje pesnik sastavlja kako nam sam kaže, o Božiću – Novo rađanje i nov početak, u kom se pesnik odriče svih veza koje su ga sputavale. Odmah uspostavlja svoju parodiju pravnog stila u kome svaka nova zaostavština počinje sa «item», a klasifikacija predmeta podseća na sholastiku. Ovakvo tretiranje šaljivog objekta čini ga još smešnijim. On zavešta kao pravi bogataš – prvo svoje ime, raspusnika i pariske lutalice, svome poočimu Gijomu de Vijonu.

Iako prati aristokratski testament, da se zaveštaju mač, konj, lovački pas i slično – da bi to zaveštanje pričalo pesnikovu životnu priču, i odražavalo shvatanje nižih slojeva on kaže da mač treba otkupiti iz kafane, a da se konj nalazi kao firma iznad vrata kafane. U istom maniru, berberinu ostavlja isečke kose, obućaru stare cipele, a krojaču odelo. Njegovo darivanje ide do svreposti – daruje zatvorenicima naklonost tamničarke, a siromasima koji spavaju ispred, pesnicu u oko da se razbude.

Malo zaveštanje sastoji se od 320 oktosilabičkih stihova podeljenih u 40 stanci po 8 stihova. U prvom dobijamo datum sastavljanja (1456), a u drugom ime autora, što je bio srednjovekovni običaj. Pesma je vrlo lična i govori određene podatke o Vijonovim saradnicima i kratanjima. Pred begom u Anže pesnik zavešta svoju imovinu onima koji ostaju. Gijomu Vijonu zaveša slavu dok srce ostavlja okrutnoj Katarini. Raznim slojevima društva ostavlja apstrakcije i trivijalnosti. Delovi pesme su naizmenično realistični, satirični, lirični, farsični. Uzvišeno i groteskno u Malom Zaveštanjima su pod ruku. Ta književna tehnika ponovo je oživela u romantizmu.

Veliko zaveštanje napisano je pet godina kasnije, i pokazuje zrelost. Centralna tema u njemu služi i kao okvir jer je u tekst od 2000 stihova utkano 16 balada, 2 rondoa, pesma, i pokajanje. Znatno je bogatije ljudima, svih profila, a počinje sa okrutnim biskupom Tibo d Osinjijem koji ga je pritvorio.

Teme Velikog Zaveštanja su osećaj gorčine zbog patnji i razočarenja u ljubav; pokajanja, Vijonovih misli tokom perioda kajanja kao i izgubljenog života. Neizbežna je tema smrti, bliske ili daleke. Ali čak i melanholični delovi i očajavajuće scene, prekinuti su ugodnostima i klovnarijama koje ih u takvom kontrastu čine još jednostavnijim.

Veliko zaveštanje je nastavak i razvijanje Malog. Opet je aktivan motiv opraštanja, priroda stihova je lirska – pesnikov najličniji stav prema svetu i ljudima, sa tim što je Veliko Zaveštanje gorče, ozbiljnije i dublje.

Pesnik ga počinje sa trideset godina kao i Dante svoju Komediju – što je za njega, pola puta između mudrosti i ludosti.

Počinjući prvim zaveštanjima, on uvodi homersku temu obaveznosti smrti i toga da je ona lakša za siromahe. Da bi bolje ilustrovao tu temu on uvodi šest balada o ljudima prošlih vremena.

Smrt učini da drhti, bledi
Nos savije se, breknu vene,

Rat naduje se, koža sledi

ruke i žile izdužene

O tako nežno telo žene


Gizdavo, zdravo, željno plesa

Zar će u takvom zlu da svene?

Da, il još žio na nebesa.


Vijon plastično i šaljivo opisuje kako mi je ljubav izmenila percepciju sveta – nebo velika tučna tava. Oblak debela koža vola – stvari koje imaju duhovni značaj postaju materijalne. Kraj toga je njegov pad


Tako me ljubav bedno slaga,

I dovede me pred dver ovu.


Ali, brzo se ispravlja Vijon u svojoj igri kajanja i oprosta – zar ljubav tako ne čini sa svima ?

Svak daće gaće njoj i lovu

Ako ovako bude tlačen.


Jedna od balada, o ženama prošlih vremena ima sjajan refren o lanskim snegovima. Želeći da pokaže kako i jezik tokom vekova gubi svoj oblik, upotrebljava starofrancuski koji se fovorio u XIII veku. Nekadašnja gospa iz «Žal lepe šlemarke» poredi njeno nekadašnje telo sa sadašnjim, deo po deo, i plastično.

Tek od oko 800 stiha Vijon otpočinje pravi testament uz Item pred svaku strofu. Dušu zavetuje svetom trojstvu, a telo zemlji i tada njegove igre sa darovanjem postaju uzvišene:

Crvi u mom telu neće naći masti

Mnogo ga je izmučila teškim ratom glad.


Vijon se odriče ulog ljubavnika, jer je za ljubav «samo šaka praha». Vijon izmišlja i Fremena, fiktivnog pisara kome diktira svoj testament. Jedine ne apstraktne stvari on poklanja poočimu – svoju Biblioteku i jedan roman Đavaljev prd, dok majci ostavlja molitvu za Bogorodicu. U toj pesmi majstorski oblikuje snažno i vatreno, Ali detinjasto i naivno verovanje neobrazovane srednjovekovne žene sa refrenom «za tu veru živim i umreću».

Ucvala sam nemam telo mlado

Ništa ne znam, tupa sam i stara

Al`u tvojoj Crkvi gledam rado

Raj naslikan, pun pesme i šara....

Odatle, darovi postaju nemogući i neobični i ovde se Vijon sveti svojim neprijateljima – Balada Žanu Kotaru, ljubitelju vina kojom se sve pijanice mole za blagoslov. Svoje verbalno bogatstvo i smelost najbolje je izrazio u baladi o zavidljivim jezicima.

Balada o pariskim ženama je ljupka i simpatična balada koja govori o govoru Parižanki sa refrenom – Nigde nema takvih jezika kao u Parizu. Tu je i Balada o debeloj Margot – predstavnici žena koje je nimalo platonski nastrojeni Vijon, posećivao. Prostitutka se slavi zbog svoje iskrenosti, zbog toga što od nje znamo šta tačn da očekujemo

Istog greha označi nas ljaga

Lepši ko je? – tu ne treba vaga

Lako krpa nađe krpu zadnju

Ološ mi smo, ološ nam kraj praga

Nismo skloni časti, čast nas slaga...

Balada za nevernu dragu, koja se završava sva na R poseduje akrostih u kome je njegovo ime – Fransao. Refren je «Siromah jedan da nađe svoj mir». Crna lepota i opsena mu ne daju mira. Druga strofa počinje sa akrostihom Marthe, što je bilo uobičajeno ime za ženu sumnjivog morala. Tu se ljubav na komičan način proklinje.

Balada obešenih je nešto što odlično pripremaju završni stihovi Zaveštanja. Vijon peva o smrti i jednakosti ljudi pred kosturnicom pariskog groblja. Vršeći pripreme za vešanje. Vijon se još jednom obraća posetiocima (Braćo ljudska što živite duže), i tako piše svoj Epitaf. Poziv na razumevanje i praštanje iz usta očajnika kontrastiran je zbog jačeg efekta sa slikama vrana koje kljucaju obešene ljude – i to je jedan od najuzbudljiviji umetnički uobličenih izliva ljudskog bola.

Sve vreme se zalažući za male ljude i podžemlje, i u zadnjem momentu Vijon ostavlja za njih mesta. Sebe, i to društvo lupeža on stavlja za primer onima koji su u životu imali više sreće – to je Vijonov put od ličnog do univerzalnog, stila koji sazdaju pariska skitnica i magistar umetnosti koji manipuliše jezikom. Taj raskošan stil je dakle pesnikovo sredstvo a ne cilj.

Epitaf se nastavlja na verset ili rondo, i tu Vojon govori povest svojih zaveštanja – kako je sve razdao i poklonio, i dodaje to da iako se pokajao, biće pogubljen. Tema oproštaja kulminira – moli posetioce da dođu da mu oproste, i kaže

... jer ljubavna stra ga seta

njoj žrtvova muda bolna

kada krenu s ovog sveta. Kneza koga je ranije zazivao radi oprosta sada zove izdrugih razloga da pre nego što Vijona pogube, popije pola galona crnog vina.

Druga Vijonova dela svrstana su u Razne pesme, a ona se takođe odnose na tematiku kajanja, i opraštanja – Balada poslanica – prijateljima iz zatvora traži milost, sa refrenom « Zar tu pustit jadnoga Vijona», sa očitim ciljem da izazove jako sažaljenje za svoj položaj. On je kriv za iste stvari koje njegovi prijatelji na slobodi rade. Moli za oprot od Cara