ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


`Malone`, piše Malone, `tako sam se sada zovem.` Na samrtnoj postelji, skraćujući vrijeme pričama i revizijama priča, prikaz osmogodišnjaka Malonea o njegovom stanju je kontradiktoran i isprekidan, mijenja se s hirovima prolaznosti. dani: bez mekoće, bez elegičnosti; duhovitiji, živahniji i sposobniji za mračniji bes od svog prethodnika Moloja. Meloun obećava tišinu, ali kao pripovedač pruža neodoljivo više.



Semjuel Beket je rođen u Dablinu Veliki petak, 13. aprila 1906, od oca Vilijama Franka Beketa i majke Marije Džons Rou, medicinske sestre, kad su oboje imali 35 godina.[8] Oni su se uzeli 1901. godine. Beket je imao jednog starijeg brata, Frank Edvard Beket (1902–1954). Od svoje pete godine, Beket je pohađao lokalnu školu u Dablinu, gde je počeo da uči muziku, a zatim je premešten u Ersfort Haus školu u centru grada u blizini Harkort ulice. Beketovi su bili članovi aglikanske Irske crkve. Porodična dom, Kuldrinaj u dablinskom predgrađu Foksrok, bila je velika kuća sa baštom i teneskim tereom, koju je 1903. godine izgradio Semjuelov otac, Vilijam. Kuća i bašta, zajedno sa okružujućim seoskim predelom je mesto gde je često šetao sa svojim ocem

Dela
Marfi (1938)
Moloj (1938)
Maloun umire (1952)
Čekajući Godoa (1952)
Neimenljivo (1953)
Svi koji padaju (1956)
Kraj igre (1957)
Krapova poslednja traka (1959)
Divni dani (1960)
Karakteristike Beketove poetike
Junaci su starci i skitnice, klovnovske pojave i ljudske kreature, zatečene u metafizičkom, izobličenom prostoru.
Čovek je u njegovim delima bez korena, bez cilja, identiteta i sadašnjosti. Prazan je i opustošen i svodi se samo na jednolične, usporene i apsurdne pokrete, lišene smisla.
Njegovi likovi nemaju psihološki i socijalni identitet
Čovek je beznačajan i sam po sebi tragičan jer je izgubio istorijsko pamćenje
U dramama nema prave radnje ni logičkog sleda jer je sve pokidano u čoveku i među ljudima; umesto fabule, dominira unutrašnja napetost i potištenost (melanholija)
U govoru njegovih junaka mnogo je nepovezanosti, ćutanja i ponavljanja istih reči i rečeničnih konstrukcija, a to je posledica sužene i krajnje osiromašene svesti u osiromašenoj stvarnosti
Jezik je bez jasnog i konkretnog značenja i njime se sve dovodi u sumnju jer je sve deformisano i bez prave svrhe i pravog smisla – sve je nalik na jedno veliko NIŠTA, pa je zato sve apsurd
„Ne hteti reći, ne znati šta hoćemo da kažemo, ne reći šta mislimo da kažemo, a ipak stalno govoriti.“