Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

GIMPEL LUDA - Isak Basevic Singer
BIGZ , BEOGRAD , 1979.
130 strana
Meke korice
Format 11,5 x 18 cm

Sve do 1950-ih, dok proza Isaka Baševisa Singera nije počela da stiče priznanja zahvaljujući prevodima na engleski, budućnost jidiša delovala je sumorno. Domovina ovog jezika u istočnoj Evropi uništena je u Holokaustu, a većina preživelih Jevreja sada su odgajani tako da govore različite jezike: engleski u Americi, ruski u Sovjetskom Savezu i hebrejski u Izraelu. Čitaoci kojima se Singer decenijama obraćao preko Forvarda, vodećih dnevnih novina na jidišu, činili su značajan deo preživelih iz celog sveta koji su govorili jidiš. Malo njih bilo je mlađe od njega, i bilo ih je sve manje na broju.

Singer i njegovi čitaoci na jidišu uzajamno su delili mračno iskustvo poslednjih baštinika kulture u nestanku. A jevrejskim i nejevrejskim čitaocima, koji su se sa njim sreli u prevodima, ove zajedničke religijske, političke i lične referentne tačke bile su mutne i neshvatljive. Singer za širu publiku nije bio tek predstavnik kulture na jidišu, nego sinegdoha za sam jidiš, pa čak možda i medijum dovoljno moćan da ga ponovo oživi.

Kada je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1978. godine, u Švedskoj akademiji zapaženo je da je istočnoevropsko jevrejstvo “opustošeno najnasilnijom od svih katastrofa kakve su zadesile Jevreje i druge narode u Poljskoj. Ono je iskorenjeno i pretvoreno u prah. Ali oživljava u Singerovim delima”.

Dela koja je Švedska akademija imala na umu bila su Singerovi romani i pripovetke. Iako je pisao i eseje i kritiku, u Forvardu ih je često objavljivao pod pseudonimom i uglavnom su bili nepoznati njegovim čitaocima u svetu. Tako je Singer hteo. Dejvid Stromberg u svom predgovoru novoj zbirci Singerovih eseja Stare istine i novi klišei piše da je njegov urednik, Rodžer Štraus, ponudio 1963. godine da objavi knjigu Singerovih eseja o filozofiji i književnosti, ali je autor oklevao: “Zbirka eseja još je samo neodređena mogućnost, pošto ih je jako malo do sada prevedeno”, pisao je svom izdavaču. Ista ideja ponovo se pojavila osamdesetih godina, ali Singer ponovo nije preduzeo konkretne korake, sve do smrti 1991.

Pošto nije imao pred sobom definitivan sadržaj, Stromberg je Stare istine i nove klišee popunio esejima i predavanjima koje je “sam Singer odabrao da budu prevedeni”. Ovo je, kao i kad je reč o Singerovoj fikciji, takođe bio kompleksan proces koji je zahtevao saradnju sa prevodiocima, ali i autorsku reviziju i prekomponovanje. Mnogi od tih eseja bili su prvobitno objavljeni na jidišu pre nego što su uglancani na engleskom za čitanje u sinagogama i za predavanja na univerzitetu.

Singer je bio zadužen da u tim prostorima govori o književnosti na jidišu i književnosti uopšte. Čitaoci koji o njemu misle kao o folklorističkom piscu, specijalizovanom za štetle i dibuke, biće iznenađeni duhom kosmopolitizma u njegovim referencama na književnost i njegovim učešćem u debatama iz domena savremene kulture.

U UMETNOSTI ISTINA KOJA JE DOSADNA NIJE ISTINA

L. 1. O. 6. k.1