ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2000
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Фјодор Михаилович Достојевски: ЗЛОЧИН И КАЗНА
Издавач: КЊИГА-КОМЕРЦ, Београд, 2000.год.
Меки повез, 544 стране, ћирилица.
Са руског превео: ЈОВАН МАКСИМОВИЋ (незванично се његови преводи сматрају (јединим?) нецензурисаним (по питању хришћанства, а од стране југословенских власти).
Очувано као на фотографијама.
`Злочин и казна (рус. Преступление и наказание) је роман руског писца Фјодора Михајловича Достојевског издат 1866. године у часопису Руски весник. Сматра се једним од највећих дела руске ( и светске!) књижевности.
Радња је смештена у Санкт Петербург средином шездесетих година 19. века. Главни лик, Родион Романович Раскољников, амбициозни студент права, подстакнут крајњом бедом и туробном будућношћу одлучује да убије и опљачка Аљону Ивановну, омражену старицу која лихварењем израбљује људе. Осим што убиством планира да реши сопствене финансијске и породичне проблеме, сматра га и етички оправданим јер, по његовом мишљењу, животи обичних људи који му се налазе на путу не вреде ништа спрам племенитих идеала којима тежи; сматра да се он, као посебан појединац (сличан Наполеону), налази изнад моралних правила која обавезују остале људе. Помно разрађује план, али ипак му се поткраду грешке и привлачи сумњу полиције; и сам постаје несигуран у сопственим размишљањима о злочину, па очајава и чезне за искупљењем. У психичкој кризи кроз коју пролази помаже му Соња Мармеладова, напаћена девојка која се понизно и пасивно држи према злу и животним недаћама, а утеху налази у хришћанству.`
`Јован Максимовић (Рума, 2. јануар 1864 — Београд, 28. август 1955) био је један од најзначајнијих преводилаца са руског на српски језик. Посебно се бавио превођењем дела Фјодора Михаиловича Достојевског, Лава Николајевича Толстоја, Антона Павловича Чехова и Ивана Сергејевича Тургењева. Поред руског преводио је и са немачког, латинског и старогрчког језика. Са немачког је између осталог превео Најлепше приче из класичне старине од Густава Шваба.
Јован Максимовић је рођен 2. јануара 1864. у Руми. Завршио је гимназију у Сремским Карловцима. За време школовања у Сремским Карловцима био је сарадник у часопису за децу Невен Јована Јовановића Змаја, са киме се до краја његовог живота дружио. Студирао је славистику у Будимпешти и Бечу, где је и докторирао код Ватрослава Јагића. Радио је као професор Треће мушке гимназије у Београду. Поред превођења писао је огледе о руској и српској књижевности.
Јован Максимовић је био ожењен Љубицом, ћерком Игњата Станимировића, ректора и једног од првих професора београдског лицеја. Са Љубицом је имао четири сина и једну ћерку и од њих осморо унучади: Радивоја (Петра и Јована), Бранка (Милана и Рајка), Љубомира и Милутина (Светлану и Тијану) те ћерку Видосаву (Ђорђа и Емилију). Умро је у Београду 28. августа 1955. године.
Јован Максимовић је посетио Лава Николајевича Толстоја 1909. у Јасној Пољани.
Познати руски сликар Степан Колесников, који је осликао плафон изнад гледалишта у згради Народног позоришта у Београду, је портретисао Јована Максимовића средином четрдесетих година двадестог века у дворишту породичне куће на Дедињу.
Удружење књижевних преводилаца Србије сваке друге године додељује Награду из фонда „Др. Јован Максимовић” за најбољи превод руске књижевне прозе на српски језик.`