ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1978.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

SN Liber, 1978.
Čuvena edicija Američki roman
Prevod Antun Šoljan
Srpski prevod romana izašao pod naslovom `Sunce se ponovo rađa`.

Najvažniji roman takozvane izgubljene generacije, A sunce izlazi jedno je od remek-djela nobelovca Ernesta Hemingwaya (1899. – 1961.) i najpoznatiji primjer njegova suzdržanog, ali britkog i snažnog stila. U ovom bolnom uvidu u razočaranje i tjeskobu generacije koju je iznjedrio Prvi svjetski rat, Hemingway nas upoznaje s dva fantastična lika: Jakeom Barnesom i lady Brett Ashley. Isprepletena tugom, žudnjom, trenutcima razularenog pijančevanja i trenutcima bolne onemoćalosti, radnja romana prati Brett, Jakea i živopisnu skupinu iseljenika na putu iz noćnog života Pariza dvadesetih godina prošlog stoljeća do brutalnih arena za borbe bikova u Španjolskoj. To je doba moralnog bankrota, duševnog rasapa, neostvarenih ljubavi i snova koji se izjalovljuju. Prvi put objavljen 1926., roman A sunce izlazi odigrao je ključnu ulogu u izgradnji Hemingwayeve reputacije kao jednog od najpoznatijih pisaca dvadesetog stoljeća.

Ernest Miler Hemingvej (engl. Ernest Miller Hemingway; Ouk Park, 21. jul 1899 — Kečum, 2. jul 1961) bio je američki pisac i novinar. Bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije bili poznati kao „izgubljena generacija“, kako ih je nazvala Gertruda Stajn. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman Starac i more, kao i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine.

Svojim posebnim načinom pisanja koji karakterišu kratke rečenice, nasuprot stilu njegovog književnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je značajno uticao na razvoj lepe književnosti dvadesetog veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima američke književnosti.
Detinjstvo i mladost

Ernest Miler Hemingvej rođen je 21. jula 1899. godine u Oak Parku u državi Ilinois, predgrađu Čikaga,[1] od Klarensa Hemingveja, lekara, i Grejs Hemingvej, muzičarke. Njegovi roditelji su bili dobro obrazovani i poštovani u Oak Parku,[2] konzervativnoj zajednici o kojoj je stanovnik Frank Lojd Rajt rekao: „Toliko dobrih crkava za toliko dobrih ljudi.“ [2] Kada su se Klarens i Grejs Hemingvej uzeli 1896. godine, živeli su sa Grejsinim ocem, Ernestom Halom,[3] po kome su nazvali svog prvog sina, drugo od njihovo šestoro dece. Njegova sestra Marselin prethodila mu je 1898, a slede Ursula 1902, Madelajn 1904, Karol 1911. i Lester 1915.[2]

Hemingvej je pohađao srednju školu Oak Park and River Forest High School od 1913. do 1917. Bio je dobar sportista, bavio se brojnim sportovima - boksom, atletikom, vaterpolom i fudbalom; dve godine nastupao u školskom orkestru sa sestrom Marselin; i dobio dobre ocene na časovima engleskog jezika.[4]
Grejs i Ernest Hemingvej, 1899. godina

Hemingvej je od oca nasledio avanturistički duh i nemiran temperament što je vrlo rano odredilo njegov životni put. Nije hteo da troši vreme na sticanje univerzitetskog obrazovanja.

Počeo je da radi kao novinar, otkrio je svoj spisateljski dar i pisanje mu je postalo životni poziv. Iako ga novinarstvo nije dugo zadržalo, oslanjao se na novinarski stil pisanja; `Koristite kratke rečenice. Koristite kratke prve pasuse. Koristite energičan engleski jezik. Budite pozitivni, a ne negativni.`[5]

Ribolov i lov su mu bili omiljeni hobi. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik, obavezno je nosio tri stvari: udice, pušku i pisaću mašinu. Fizički snažan, radoznao i žedan života, obišao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, a živeo je u Parizu, Ki Vestu i Havani.
Prvi svetski rat

U decembru 1917. Hemingvej je odgovorio na poziv Crvenog krsta i prijavio se za vozača hitne pomoći u Italiji,[6] nakon što nije uspeo da se prijavi u američku vojsku zbog lošeg vida.[7] U maju 1918. isplovio je iz Njujorka i stigao u Pariz dok je grad bio bombardovan od strane nemačke artiljerije.[8] Tog juna stigao je na italijanski front. Prvog dana u Milanu, poslat je na mesto eksplozije fabrike municije kako bi se pridružio spasiocima koji su preuzimali ostatke ženskih radnika. Incident je opisao u svojoj nefiktivnoj knjizi `Smrt u popodnevnim časovima`: „Sećam se da smo, nakon što smo prilično temeljito tražili mrtve, sakupili samo njihove fragmente.“[9] Nekoliko dana kasnije, bio je smešten u Fosaltu di Pjave.
Ernest Hemingvej u Milanu, 1918. godina.

Dana 8. jula bio je teško ranjen minobacačkom vatrom, vrativši se iz menze, donoseći čokoladu i cigarete za muškarce na prvoj liniji fronta.[9] Uprkos ranama, Hemingvej je pomogao italijanskim vojnicima da se povuku na sigurno, za šta je dobio italijansku srebrnu medalju za hrabrost.[10] Tada je još uvek imao samo 18 godina. Hemingvej je kasnije rekao za incident: `Kad kao dečak odete u rat imate veliku iluziju besmrtnosti. Drugi ljudi stradaju; ne vi... Onda kada bivate teško ranjeni tad prvi put izgubite tu iluziju i saznate šta vam se može dogoditi.“[11] Zadobio je teške gelerske rane na obe noge, operisan je odmah u distributivnom centru i proveo je pet dana u poljskoj bolnici pre nego što je prebačen na oporavak u milansku bolnicu Crvenog krsta.[12]

Dok se oporavljao, zaljubio se u Agnes fon Kurovski, sedam godina stariju medicinsku sestru Crvenog krsta. Kada se Hemingvej vratio u Sjedinjene Države u januaru 1919, verovao je da će mu se Agnes pridružiti za nekoliko meseci i da će se njih dvoje venčati. Umesto toga, u martu je dobio pismo sa njenom najavom da je verena za italijanskog oficira. Biograf Džefri Mejers piše da je Agnesino odbijanje devastiralo i zastrašilo mladića; u budućim vezama Hemingvej je sledio obrazac napuštanja žene pre nego što bi ona mogla da ga napusti.[13]

Kada se iz rata vratio u Ameriku, fizički i psihički ranjen na italijanskom ratištu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisnički rad za jedan američki list, oženio se i vratio se u Pariz, koji je u to vreme bio središte književnog i kulturnog života starog kontinenta.
Toronto i Čikago

Hemingvej se vratio kući rano 1919. godine. Pre 20. godine, iz rata je stekao zrelost koja se kosila sa životom kod kuće bez posla i sa potrebom za oporavkom.[14] Kao što Rejnolds objašnjava, „Hemingvej nije zaista mogao reći roditeljima šta misli kada je video svoje krvavo koleno. Nije mogao da im kaže koliko se uplašio „u drugoj zemlji sa hirurzima koji mu na engleskom nisu mogli reći da li će mu amputirati nogu ili ne.`[15]
Hemingvej u bolnici Crvenog Krsta, 1918. godina

Kada je Hedli Ričardson došla u Čikago u posetu sestri Hemingvejevog cimera, Hemingvej se zaljubio. Kasnije je tvrdio: „Znao sam da je ona devojka za koju ću se oženiti.“ [16] Hedli, crvenokosa, sa „negujućim instinktom“, bila je osam godina starija od Hemingveja.[16] Uprkos razlici u godinama, Hedli, koja je odrasla sa prezaštitničkom majkom, izgledala je manje zrelo nego obično za mladu ženu njenih godina.[17] Bernis Kert, autorka knjige `Žene Hemingveja`, tvrdi da je Hedli bila „evokativna“ u odnosu na Agnes, ali da je Hedli imala detinjstvo koje je Agnes nedostajalo. Njih dvoje su se dopisivali nekoliko meseci, a zatim su odlučili da se venčaju i otputuju u Evropu.[16] Želeli su da posete Rim, ali ih je Šervud Anderson ubedio da posete Pariz, pišući pisma za mladi par.[18] Venčali su se 3. septembra 1921; dva meseca kasnije, Hemingvej je angažovan kao strani dopisnik Toronto Stara, a par je otišao u Pariz. O Hemingvejevom braku sa Hedli, Mejers tvrdi: „Sa Hedli je Hemingvej postigao sve čemu se nadao sa Agnes: ljubav lepe žene, dobar prihod, život u Evropi.“[19]
Pariz

Bio je ratni dopisnik, ali i borac, što mu je omogućilo da stekne ogromno iskustvo i skupi solidnu građu za svoje pisanje. Hemingvej je voleo intenzivno življenje koje je podrazumevalo putovanja, lov, koridu. Istovremeno je putovao, ratovao, uživao u lepotama života i neprekidno pisao. Hemingvej se oglasio kao pisac u Parizu.
Ernest Hemingvej, slika iz pasoša, 1923. godina
Gertruda Stajn i Džek Hemingvej u Parizu.

Tu je ušao u krug Gertrude Stajn i Ezre Paunda, koji su podržali Hemingvejeve književne ambicije. Objavio je Tri priče i deset pisama (1923), U naše vreme (1924) i Prolećne bujice (1926). Ove knjige skrenule su pažnju na novo književno ime, a ono je odjednom blesnulo 1926. godine kada je izašao jedan od njegovih najboljih romana Sunce se ponovo rađa. To je bio roman o ljudima „izgubljene generacije“ — izraz Gertrude Stajn, kojim je označena generacija mladih koja je preživela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizičke nego i duševne ožiljke, ali i duboko razočaranje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj stvarnosti.

U Parizu je sklopio brojna prijateljstva sa tamošnjim piscima i umetnicima. Ova grupa istaknutih umetnika nazvana je „Izgubljena generacija“. Neki od ovih umetnika bili su: Ezra Paund, Getruda Stajn, Frensis Skot Ficdžerald, Silvija Bič, Džejms Džojs, Maks Istmen i drugi. U Parizu je Hemingvej upoznao slavnog Pikasa.

Hemingvej je putovao i napisao: Zbogom oružje (1929), Snegovi Kilimandžara (1935), Imati i nemati (1937). Iskustvo iz Španskog građanskog rata pretočio je u roman Za kim zvona zvone (1940), još jedan roman koji je osvojio veliki broj čitalaca i još više učvrstio reputaciju Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovog romana doprinela je njegova filmska verzija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama Roberta Džordana i Marije.

Vratili su se na Kubu pre objave rata Sjedinjenih Država tog decembra, kada je ubedio kubansku vladu da mu pomogne u preuređivanju Pilara, koji je nameravao da koristi u zasedi nemačkih podmornica kod obala Kube.[20]

Sa Hedli je dobio sina, Džeka Hemingveja.
Ki Vest i Karibi
Ernest Hemingvej i njegova žena Paulin, 1927. godina

Hemingvej i njegova nova žena Paulin otputovali su u Kanzas Siti, gde se njihov sin Patrik rodio 28. juna 1928. Paulin je imala teške porođaje; Hemingvej je izmislio verziju događaja kao deo `Oproštaja od oružja`. Nakon Patrikovog rođenja, Paulin i Hemingvej putovali su u Vajoming, Masačusets i Njujork.[21] Spremajući se da se ukrca na voz za Floridu, primio je vest da mu se otac ubio.[22] Hemingvej je bio skrhan, pošto je ranije pisao svom ocu i govorio mu da se ne brine zbog finansijskih poteškoća; pismo je stiglo nekoliko minuta nakon samoubistva. Shvatio je kako se Hedli morala osećati nakon samoubistva sopstvenog oca 1903. godine i prokomentarisao je: „Verovatno ću ići istim putem“.[22]

Hemingvej je imao dva sina sa Paulin.
Španski građanski rat

Godine 1937. Hemingvej je otišao u Španiju da izveštava o španskom građanskom ratu za Severnoameričku novinsku alijansu (NANA), uprkos oklevanju Paulin da ne radi u ratnoj zoni.[23]

Hemingveju se u Španiji pridružila novinarka i spisateljica Marta Gelhorn, koju je godinu dana ranije upoznao u Ki Vestu. Poput Hedli, Marta je bila rodom iz Sent Luisa, i poput Paulin, radila je za Voug u Parizu. O Marti, Kert objašnjava, „nikada mu nije udovoljavala onako kao što su to činile druge žene“.[24]
Gelhorn i Hemingvej, 1941. godina

Krajem 1937. godine, dok je bio u Madridu sa Martom, Hemingvej je napisao svoju jedinu dramu, `Peta kolona`, dok su grad bombardovale frankističke snage.[25] Vraćao se u Ki Vest na nekoliko meseci, a zatim se dva puta vraćao u Španiju 1938. godine, gde je bio prisutan u bici kod Ebra, poslednjem republičkom štandu, i bio je među britanskim i američkim novinarima koji su jedni od poslednjih napusti bitku dok su prelazili reku.[26]

Četiri godine je ova veza održavana u tajnosti, a onda se razveo od supruge, kako bi se venčao sa Martom. Još jedan od razloga bračnog kraha bili su njihovi različiti stavovi u vezi političkih pitanja. Paulin je bila na strani fašističkog režima, dok je Hemingvej bio na strani komunističkih lojalista.[27]
Kuba
Ernest Hemingvej radi na romanu `Za kim zvona zvone`

Početkom 1939. Hemingvej je svojim čamcem prešao na Kubu da bi živeo u hotelu Ambos Mundos u Havani. Ovo je bila faza sporog i bolnog razdvajanja od Paulin, koja je započela kada je Hemingvej upoznao Martu Gelhorn.[28] Marta mu se ubrzo pridružila na Kubi i oni su iznajmili imanje od 6,1 ha (15 acres), udaljeno 24 km od Havane. Paulin i deca napustili su Hemingveja tog leta, nakon što se porodica ponovo okupila tokom posete Vajomingu; kada je završen njegov razvod od Paulin, on i Marta su se venčali 20. novembra 1940. u Šajenu, Vajoming.[29]

Bio je zgađen kada je video da jedan njegov prijatelj dozvoljava mačkama da jedu sa stola, ali je zavoleo mačke dok je bio na Kubi. Imao ih je na desetine, a čak i dan danas, potomci njegovih mačaka su na sigurnom, na njegovom imanju nedaleko od Havane.[30]

Gelhorn ga je inspirisala da napiše svoj najpoznatiji roman `Za kim zvona zvone`. Delo je postalo `najbolja knjiga meseca`, i prodato je pola miliona primeraka u roku od nekoliko meseci, nominovano je za Pulicerovu nagradu i, prema rečima Mejersa, „trijumfalno je ponovo uspostavilo Hemingvejevu književnu reputaciju.`[31]
Drugi svetski rat

Hemingvej je bio u Evropi od maja 1944. do marta 1945. Kada je stigao u London, upoznao je dopisnicu časopisa `Time` Meri Velš, u koju se zaljubio. Marta je bila primorana da pređe Atlantik brodom napunjenim eksplozivom jer je Hemingvej odbio da joj pomogne da dobije propusnicu za štampu u avionu, a ona je stigla u London kako bi ga pronašla hospitalizovanog sa potresom mozga u saobraćajnoj nesreći.[32]
Ernest Hemingvej i Bak Lanham, 1944. godina.

Bila je neempatična prema njegovoj nesreći; optužila ga je za nasilnika i rekla mu da je „gotova, apsolutno gotova`.[32] Martu je Hemingvej poslednji put video u martu 1945. godine, dok se pripremao za povratak na Kubu[33], a njihov razvod je završen kasnije te godine.[32] U međuvremenu, zamolio je Meri Velš da se uda za njega na njihovom trećem sastanku.[32]

Hemingvej je pratio trupe do iskrcavanja u Normandiji noseći veliki zavoj za glavu, prema Mejersu smatran „dragocenim teretom“ i nije mu dozvoljeno da ode na obalu.[34] Desantni brod se našao na vidiku plaže Omaha pre nego što se našao pod neprijateljskom vatrom i okrenuo se nazad.

Hemingvej je kasnije napisao u Kolijeru da je mogao da vidi „prvi, drugi, treći, četvrti i peti talas [desantnih trupa], ležali su tamo gde su pali, izgledajući kao teško natovareni snopovi na ravnom šljunčanom potezu između mora i prvog pokrivača.`[35] Melov objašnjava da, tog prvog dana, nijednom dopisniku nije bilo dozvoljeno da sleti i Hemingvej je vraćen u Dorotea Diks.[36]

Dana 25. avgusta bio je prisutan oslobađanju Pariza kao novinar; suprotno Hemingvejevoj legendi, on nije bio prvi u gradu.[37] U Parizu je posetio Silviju i Pabla Pikasa sa Meri Velš, koja mu se tamo pridružila; u duhu sreće oprostio je Gertrudi Stajn.[38] Kasnije te godine, primetio je teške borbe u bici kod Hurtgen šume.[37] 17. decembra 1944, sam se odvezao u Luksemburg, uprkos bolesti, da izveštava o bitkama. Čim je stigao, Lanham ga je predao lekarima, koji su ga hospitalizovali zbog upale pluća; oporavio se nedelju dana kasnije, ali veći deo borbi bio je završen.[39]

1947. godine Hemingvej je nagrađen Bronzanom zvezdom za hrabrost tokom Drugog svetskog rata. Prepoznali su da je bio „pod vatrom u borbenim oblastima kako bi stekao tačnu sliku uslova“, uz pohvalu da je „svojim talentom izražavanja, gospodin Hemingvej omogućio čitaocima da steknu živu sliku o poteškoćama i trijumfima vojnik fronta i njegova organizacija u borbi.` [20]
Kuba i Nobelova nagrada

Hemingvej je rekao da je „bio bez posla kao pisac“ od 1942. do 1945. tokom svog boravka na Kubi.[40] 1946. oženio se Meri, koja je pet meseci kasnije imala vanmateričnu trudnoću. Porodica Hemingvej pretrpela je niz nesreća i zdravstvenih problema u godinama posle rata: u saobraćajnoj nesreći 1945. godine „slomio je koleno“ i zadobio još jednu „duboku ranu na čelu“; U uzastopnim skijaškim nesrećama Meri je slomila prvo desni, a zatim i levi članak. U saobraćajnoj nesreći 1947. godine Patrik je bio ranjen u glavu i teško bolestan.[41]

Hemingvej je utonuo u depresiju kad su njegovi književni prijatelji počeli da umiru: 1939. Vilijam Batler Its i Ford Madok Ford; 1940. F. Skot Ficdžerald; 1941. Šervud Anderson i Džejms Džojs; 1946. Gertruda Stajn; a sledeće 1947. godine Mek Perkins, Hemingvejev dugogodišnji urednik i prijatelj.[42] Tokom ovog perioda patio je od jakih glavobolja, visokog krvnog pritiska, problema sa težinom i na kraju dijabetesa - od kojih je većina bila rezultat prethodnih nesreća i dugogodišnjeg obilnog opijanja.[43] Ipak, u januaru 1946, započeo je rad na Rajskom vrtu, završivši 800 stranica do juna.[44]
Ernest Hemingvej sa mačkom, 1955. godina.

1948. godine Hemingvej i Meri otputovali su u Evropu, boraveći u Veneciji nekoliko meseci. Dok je bio tamo, Hemingvej se zaljubio u tada 19-godišnju Adrianu Ivančič. Ivančič je bila njegova inspiracija za delo `Preko reke pa u šumu` 1950. godine, kog je kritika proglasila najslabijim delom Ernesta Hemingveja. To je pogodilo pisca koji je 1952. godine objavio roman Starac i more i njime zadobio nepodeljena priznanja kritike, Pulicerovu nagradu za književnost, a 1954. godine i Nobelovu nagradu.
Ernest i Meri Hemingvej u Africi, 1953. godina

Hemingvej je zatim otputovao u Afriku. 1954. godine, Hemingvej je bio gotovo smrtno povređen u dve uzastopne avionske nesreće. Let za razgledanje grada iznad Belgijskog Konga unajmio je kao božićni poklon Meri. Na putu da fotografišu Murčison Fols iz vazduha, avion je udario u napušteni komunalni stub i pao. Hemingvej je povredio glavu, dok je Meri slomila dva rebra.[45] Sledećeg dana, pokušavajući da dođu do medicinske pomoći u Entebeu, ukrcali su se na drugi avion koji je eksplodirao pri poletanju, a Hemingvej je zadobio opekotine i još jedan potres mozga, ovaj dovoljno ozbiljan da prouzrokuje curenje cerebralne tečnosti.[46] Posle toga, zadesila ga je još jedna nesreća kada je u njegovom kampu izbio požar i on je zadobio opekotine drugog stepena.[47]

Nesreće su dovele do fizičkog i psihičkog pogoršanja. Posle pada aviona, Hemingvej je pio jače nego obično da bi se borio protiv bolova zbog povreda.[48]

Hemingvej zbog povreda nije mogao da otputuje u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade, ali je zato pripremio govor koji glasi:

Pisanje je, u najboljem slučaju, usamljeni život. Organizacije za pisce umanjuju piščevu usamljenost, ali sumnjam da poboljšavaju njegovo pisanje. Kako javno raste, tako odbacuje usamljenost i često mu se posao pogoršava. Jer svoj posao radi sam, a ako je dovoljno dobar pisac, svakodnevno se mora suočavati sa večnošću ili njenim nedostatkom.[49]

Političku i ekonomsku nepravdu osudio je u delima „Imati i nemati“ i „Peta kolona“. U delu „Kome zvono zvoni“ tematizuje problem gubitka slobode.[27]
Smrt

Pušten je iz bolnice krajem juna i stigao je kući u Kečum 30. juna. Otključao je podrumsko spremište u kome su se nalazile njegove puške, popeo se gore do predsoblja prednjeg ulaza i pucao u sebe sa „dvocevkom sačmaricom koju je toliko često koristio da je mogla biti prijatelj“.[50] Završio je isto kao i njegov otac.

Meri je pozvala bolnicu, a lekar je brzo stigao u kuću utvrdivši da je Hemingvej „umro od samonanesene rane u glavi“. Meri je sedirana i odvezena u bolnicu, a sutradan se vratila kući koju je očistila i pobrinula se za sahranu i putne aranžmane. Bernis Kert piše da joj se samoubistvo Hemingveja činilo nerealnim i novinarima je rekla da je njegova smrt bila slučajna.[51] U intervjuu za štampu pet godina kasnije, Meri je potvrdila da je pucao u sebe.[52]

Hemingvejovo ponašanje tokom poslednjih godina bilo je slično ponašanju njegovog oca pre nego što se i on sam ubio;[53] njegov otac je možda imao naslednu hemohromatozu, pri čemu prekomerno nagomilavanje gvožđa u tkivima kulminira mentalnim i fizičkim pogoršanjem.[53] Njegova sestra Ursula i brat Lester su takođe počinili samoubistvo.[54] Na njegovom grobu je nekoliko decenija kasnije napisano sledeće:[55]

`Najviše od svega što je voleo je jesen,

lišće žuto na pamučnom drvetu,

lišće koje pluta potocima, pastrmke

a iznad brda,

visoko plavo nebo bez vetra,

... Sad će zauvek biti deo njih.`

Nasleđe
Spomenik Ernestu Hemingveju u Pamploni.

Posthumno je 1964. godine objavljena memoarska proza Pokretni praznik — o životu u Parizu i „izgubljenoj generaciji“. Posle njegove smrti ostalo je neobjavljeno više priča od kojih su dve planirane za objavljivanje 2019. godine.[56]

Postoji međunarodna konferencija o životu i delu Ernesta Hemingveja koja je 17. put održana 2016. godine u Čikagu.[57]

Njegova dečačka kuća, u Oak Parku u državi Ilinois, muzej je i arhiva posvećena Hemingveju,[58] kao i njegova rezidencija na Havani.[59]

O njegovom životu 2021. je snimljena trodelni dokumentarna serija Hemingvej.[60][61]
Citati

Ovako je Hemingvej govorio o životu:

Ne postoji prijatelj tako lojalan kao knjiga.
Sreća je kod inteligentnih ljudi najređa stvar koju znam.
Volim da spavam. Moj život ima tendenciju da se raspadne kada sam budan, znate?
Uvek uradi trezan ono što si rekao da ćeš uraditi pijan. To će te naučiti da držiš jezik za zubima.
Najbolji način da otkriješ da li nekome možeš da veruješ – jeste da mu veruješ.
Sve što treba da uradiš je da napišeš jednu istinitu rečenicu. Napiši najistinitiju rečenicu koju znaš.
Ja pijem da bih druge ljude učinio zanimljivijim.
Kada ljudi pričaju, slušaj u potpunosti. Većina ljudi nikada ne sluša.
Život svakog čoveka se završi isto. Postoje samo detalji kako je živeo i kako je umro koji ga razlikuju od drugih.
Nikad ne mešaj pokret sa akcijom.
Mačka ima potpunu emocionalnu iskrenost, ljudska bića, iz jednog ili drugog razloga, mogu sakriti svoja osećanja, ali mačka ne može.
Moj cilj je da stavim na papir sve što vidim ili doživim, na najbolji i najjednostavniji način.

Dela

(Knjige izdate nakon 1961. su Hemingvejeva posthumna dela.)[62][63]

Matica srpska objavila je Izabrana dela Ernesta Hemingveja 1982. godine.
Romani i novele

(1926) Proletnje bujice
(1926) Sunce se ponovo rađa
(1929) Zbogom oružje
(1937) Imati i nemati
(1940) Za kim zvono zvoni
(1950) Preko reke i u šumu
(1952) Starac i more
(1970) Otoci u struji
(1986) Rajski vrt
(1999) Istina u svitanje

Dokumentarna literatura

(1932) Smrt popodne
(1935) Zeleni bregovi Afrike
(1962) Hemingway, The Wild Years
(1964) Pokretni praznik
(1967) By-Line: Ernest Hemingway
(1970) Ernest Hemingway: Cub Reporter
(1985) Opasno leto
(1985) Dateline: Toronto
(2005) Under Kilimanjaro

Pisma

(1981) Ernest Hemingway Selected Letters 1917–1961
(2011–) The Cambridge Edition of the Letters of Ernest Hemingway
(2011) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 1, 1907–1922
(2013) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 2, 1923–1925
(2015) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 3, 1926–1929
(2017) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 4, 1929–1931
(2020) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 5, 1932–1934


Antologije

(1942) Men at War: The Best War Stories of All Time edited, with introduction, by Hemingway, although he is not the primary author.

Zbirke kratkih priča

(1923) Tri priče i deset pesama
(1924) U naše vreme (Ponovo objavljena 1925. sa četrnaest dodatnih kratkih priča)
(1927) Muškarci bez žena
(1933) Pobednik ništa ne dobija
(1938) The Fifth Column and the First Forty-Nine Stories
(1947) The Essential Hemingway
(1961) Snegovi Kilimandžara i druge priče
(1969) The Fifth Column and Four Stories of the Spanish Civil War
(1972) Priče o Niku
(1979) 88 Poems
(1979) Complete Poems
(1984) The Short Stories of Ernest Hemingway
(1987) The Complete Short Stories of Ernest Hemingway
(1995) The Collected Stories (Everyman`s Library)
(1999) Hemingway on Writing
(2000) Hemingway on Fishing
(2003) Hemingway on Hunting
(2003) Hemingway on War
(2008) Hemingway on Paris