ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 374
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo pohaban sama knjiga u dobrom i urednom stanju!


Oprema:
Olivera Bravacic

Jovanka Orleanka - Edit Toma
Izdavac: Svjetlost, Sarajevo, 1956.
151 str.


Édith Thomas (23. siječnja 1909., Montrouge – 7. prosinca 1970., Pariz) bila je francuska spisateljica, arhivistica, povjesničarka i novinarka.

Biseksualna pionirka ženske povijesti, navodno je inspirirala lik erotskog romana Story of O.

Thomas je studirala na École des chartes, koju je diplomirala 1931.

Godine 1933. njezin prvi roman, La Mort de Marie (Marijina smrt), nagrađen je Prix du Premier Roman. Nekoliko godina kasnije dala je otkaz kako bi postala novinarka u Ce Soiru, ljevičarskim večernjim novinama bliskim vladi Narodne fronte. Također je surađivala u raznim časopisima (Vendredi, Europe, Regards) za koje je pratila Španjolski građanski rat na republikanskoj strani.

Tijekom Drugog svjetskog rata pridružila se Otporu i postala članica Francuske komunističke partije 1942. Napisala je niz kratkih priča pod muškim pseudonimima (Jean Le Guern, Auxois), koje je u tajnom tisku objavio Les Editions de Minuit 1943. , pod naslovom Contes d`Auxois.

Nakon rata vratila se svom prvom zanimanju i zaposlila se kao kustosica u Archives nationales. Zatim je postala pionirka ženske povijesti u Francuskoj, radeći uglavnom na feminizmu tijekom 19. stoljeća i na značajnim ženskim figurama kao što su Ivana Orleanska, Pauline Roland, Louise Michel i George Sand. Iz Komunističke partije je izašla 1949.

Thomas je preminuo u Parizu 1970., u dobi od 61 godine.

Osobni život
Iako se Thomas izjašnjavala kao heteroseksualac, svoju najdugotrajniju aferu imala je sa ženom. Godine 1946., u dobi od 37 godina, upoznala je prevoditeljicu i urednicu Anne Desclos, staru 39 godina, preko književnog kritičara i izdavača Jeana Paulhana, direktora prestižnog književnog časopisa Nouvelle Revue Française. Paulhan i Thomas upoznali su se na početku rata i obojica su bili članovi Comité national des écrivains (Nacionalnog odbora pisaca), intelektualne skupine otpora koju je vodio Louis Aragon. Desclos, biseksualac, bio je Paulhanov zaposlenik i ljubavnik. Dvije su žene započele strastvenu vezu.

Godine 1954. Paulhan, obožavatelj markiza de Sadea, rekao je Desclosu da nijedna žena nije sposobna napisati erotski roman. Kako bi dokazao da nije u pravu, Desclos mu je napisao slikovit, sado-mazo roman kao niz ljubavnih pisama. Potaknuta Paulhanom, pristala je objaviti ga pod pseudonimom Pauline Réage. Pod nazivom Priča o O (Histoire d`O.), izazvala je velike kontroverze i doživjela golem komercijalni uspjeh. Nakon mnogo nagađanja, Desclos je tek 40 godina kasnije javno priznala da je ona autorica te sugerirala da ju je Thomas inspirirao za stvaranje nekih likova, posebice onog Anne-Marie...


Jovanka Orleanka, Devica iz Orleana (franc. Jeanne d`Arc, engl. Joan of Arc) je rođena u malom šampanjskom selu Domremiju (danas Domremi la Pisel) 1412,[3] a umrla (spaljena) u Ruanu 30. maja 1431. godine. Smatra se heroinom Francuske zbog svoje uloge u lankaserskoj fazi stogodišnjeg rata.[4] Roditelji Jovanke Orleanke su Žak Orlean i Izabel Rome. Ona potiče iz seoske porodice iz Domremija na severoistoku Francuske. Jovanka je tvrdila da je imala viziju u kojoj su joj arhangel Mihail, Sveta Marina, i Sveta Ekaterina Aleksandrijska naložili da podrži Šarla VII i oslobodi Francusku iz engleske dominacije krajem Stogodišnjeg rata. Nekrunisani kralj Šarl VII je poslao Jovanku u opsadu Orleana kao deo pojačanja. Ona je dobila na značaju nakon što je opsada prekinuta samo devet dana nakon njenog dolaska. Nekoliko dodatnih odlučnih pobeda omogućilo je krunisanje Šarla VII u Remsu. Taj dugo očekivani događaj je podigao francuski moral i popločao put za krajnju francusku pobedu.[5]

Dana 23. maja 1430, Burgundska frakcija je zarobila Jovanku kod Kompjenja. Ta frakcija je sarađivala sa Englezima. Ona je izručena Englezima[6] i suđeno joj je u procesu koji je predvodio pro-engleski biskup od Bove Pjer Košon za niz optužbi.[7] Nakon što ju je Košon proglasio krivom, ona je spaljena na lomači dana 30. maja 1431, u svojoj devetnaestoj godini života.[8]

Godine 1456, inkvizitorski sud koji je ovlastio Papa Kalist III, ispitao je suđenje, raskrinkao optužbe protiv nje, utvrdio da je nevina, i proglasio je mučenikom.[8] U 16. veku ona je postala simbol Katoličke lige, a 1803. godine Napoleon Bonaparta ju je proglasio nacionalnim simbolom Francuske.[9] Ona je beatifikovana 1909. i kanonizovana 1920. godine. Jovanka Orleanka je jedan od devet sekundarnih svetaca zaštitnika Francuske, zajedno sa Svetim Denisom, Svetim Martinom od Tura, Svetim Lujem, Svetim Mihailom, Svetim Remigijem, Svetim Petronilom, Svetim Radegundom i Svetom Terezom iz Lizjea.

Jovanka Orleanka je ostala popularna figura u književnosti, slikarstvu, skulpturi, i drugim kulturnim radovima od vremena njene smrti, i mnogi poznati pisci, režiseri i kompozitori su stvorili radove o njoj. Kulturni prikazi Jovanke Orleanke se nastavljaju u filmovima, pozorištu, televiziji, video igrama, muzici i nastupima do danas.

Biografija
Selo Domremi se tada nalazilo pod vlašću vojvode Burgundije u zajednici sa Englezima. Poticala je iz vrlo siromašne porodice. Majka Izabel Rome je bila domaćica, a otac joj je bio sitni seoski zemljoposednik, koji se jedino bavio zemljoradnjom. Imala je još dva brata i dve sestre, koji su umrli veoma mladi. Roditelje je izgubila kada su Englezi osvojili Domremi. Brigu o njoj je tada poveo njen ujak i njegova žena koji su bili nešto bogatiji.[10]

Kao mlada devojka bila je pastirka i svakoga dana je tražila da je njeni staratelji vode u crkvu da se ispoveda.

Jovanka Orleanka nikada nije naučila da čita i piše. Bila je siromašno odevena, a oni koji su je poznavali govorili su da bi po ceo dan provodila po planini čuvajući stado i pevušeći pesme. Bilo joj je 13. godina kada je čula prve nebeske glasove koji su je poručivali da dođe u crkvu i da se pomoli jer će otada početi njena božja misija. To je nesumnjivo za nju predstavljalo nekakvo predskazanje i neki Božji zadatak koji je bio poveren njoj.[11]

Već 1428, kako će to kasnije na suđenju izjaviti, dobila je božji poziv da pomogne francuskom zapovedniku Roberu Badrikuru i francuskom dofenu (regentu) Šarlu VII Pobedniku u bici kod Vokulera. To je malo mestašce koje se nalazilo svega nekoliko kilometara od njenog sela. Orleanka je poletela pravo u srž bitke, odevena u bednu pastirsku nošnju, a zapovednik ju je odmah vratio natrag.[12]

U međuvremenu, situacija za dofena Šarla i njegove feudalce se drastično pogoršavala.[13] Englezi su zauzeli Orlean 12. oktobra 1428, približavajući se Šinonu, gde se nalazilo središte dofenove rezidencije....