Godina izdanja: 2019
ISBN: 978-86-81131-22-0
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975
Naslov Kuća na osami. 1 / Ivo Andrić ; priredila Marija Blagojević
Vrsta građe književni prikaz/pregled ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 2019
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zadužbina Ive Andrića, 2019 (Novi Sad : Sajnos)
Fizički opis 877 str. : faks., tabele ; 24 cm
Drugi autori - osoba Blagojević, Marija, 1988- = Blagojević, Marija, 1988-
Zbirka Kritičko izdanje dela Ive Andrića / [Zadužbina Ive Andrića, Beograd] ; ǂkolo ǂ3, ǂknj. ǂ11
(karton)
Napomene Slika I. Andrića
Tekst ćir. i lat.
Tiraž 500
Rečnik: str. 853-863
Kritičko izdanje dela Ive Andrića : 2016-2024: str. 865-877.
Predmetne odrednice Andrić, Ivo, 1892-1975 -- `Kuća na osami`

Kuća na osami (1976) je Andrićeva posthumno objavljena zbirka sastavljena od jedanaest pripovedaka objedinjenih uvodnim tekstom. Za nju se može reći da je neka vrsta rekapitulacije Andrićevog pripovedčkog puta. Jedanaest lica sa različitih jezičkih i govornih područja, nejednakih staleških odlika, različitih artikulacionih sposobnosti, jedno za drugim a po izboru autora, priča o svojim životnim putevima kobnih strmina i finalnih ponora. Da bi pisac ostvario mogućnost javljanja svih spomenutih karaktera iz različitih istorijskih epoha i tipoloških odlika, morao je pažljivo odabrati pripovedačku formu. To je postigao okvirnom pripovetkom u kojoj se opisuje starinska turska kuća na sarajevskom Alifakovcu u kojoj pisac prima svoje nestvarne posetioce, sluša njihove dramatične priče, beleži ih i kasnije, „redigovane“, slaže u zbirku.

UVODNE NAPOMENE
Rad na kritičkom izdanju dela Ive Andrića je na samom svom početku imao nekoliko tačaka oslonca. Među njima posebno mesto pripada rezultatima naučnih delatnosti Zadužbine Ive Andrića koje je ona realizovala u saradnji sa našim najvažnijim naučnim institucijama kao što su Srpska akademija nauka i umetnosti i Biblioteka Matice srpske. Izuzetna uređenost građe i bibliografije dela jednog pisca čiji se opus izdaje kao kritičko izdanje, od neprocenjive je važnosti za naučne istraživače, a posebno za priređivače kritičkog izdanja. Priređivači kritičkog izdanja dela Ive Andrića tako imaju na raspolaganju izdanja kao što su (1) Olga Mučalica, Anđelija Dragojlović, Ivo Andrić. (1892–1975). Lični fond. Katalog, Zadužbina Ive Andrića, Beograd, 1988; (2) Bibliografija Ive Andrića (1911–2011), Zadužbina Ive Andrića, Srpska akademija nauka i umetnosti, Biblioteka Matice srpske, Beograd – Novi Sad, 2011. koju su uradili Ljiljana Klevernić, Kata Mirić, Melanija Blašković, Vesna Ukropina, Daniela Kermeci, Slađana Subašić, Marija Vaš, (3) Radovan Vučković, Žaneta Đukić Perišić, Biljana Đorđević Mironja, „Kritičko izdanje celokupnih dela Ive Andrića. Elaborat”, Sveske Zadužbine Ive Andrića, godina XXXIV, sveska 32, str. 21–74 i (4) Ivo Andrić, Sabrana dela u 20 knjiga, Štampar Makarije, Nova knjiga, Beograd–Podgorica, 2011. Od posebne važnosti je kritički priređena građa iz opusa Ive Andrića objavljivana u „Sveskama Zadužbine Ive Andrića”. Važan i neizostavan aspekt priređivanja kritičkog izdanja dela Ive Andrića predstavlja rad u arhivama institucija koje brižljivo čuvaju bogatu i raznovrsnu zaostavštinu Ive Andrića, kao i građu koja je vezana za njegov život i rad. Tu pre svega mislimo na Zadužbinu Ive Andrića, Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti i Spomen-muzej Ive Andrića (koji je sastavni deo Muzeja grada Beograda). Sve navedene tačke oslonca, kao i postojeća brojna naučna literatura o Andrićevom životu i delu, od velike su važnosti za rad na kritičkom izdanju njegovih dela.
U prvoj fazi rada na kritičkom izdanju dela Ive Andrića kritički je priređeno pet zbirki pripovedaka Ive Andrića koje je pisac sam priredio i objavio za života. To su sledeće zbirke pripovedaka:
1. Ivo Andrić, Pripovetke, Srpska književna zadruga, Beograd, 1924.
2. Ivo Andrić, Pripovetke, Srpska književna zadruga, Beograd, 1931.
3. Ivo Andrić, Pripovetke II, Srpska književna zadruga, Beograd, 1936.
4. Ivo Andrić, Nove pripovetke, Kultura, Beograd, 1948.
5. Ivo Andrić, Lica, Mladost, Zagreb, 1960.
a osnovu istraživanja obimne arhivske građe vezane za život i rad velikog pisca srpske književnosti, ustanovljeno je da se za navedene piščeve zbirke nedvosmisleno može reći da su zbirke koje je sam pisac priredio za objavljivanje. „Već i sama činjenica da je pisac odabrao jedne, a ne druge priče za zbirku, da je svesno neke priče izostavljao iz zbirke iako su one već objavljene u časopisima, ukazuje na njegov stav prema suštini pripovedačke umetnosti, kao i na njegov odnos prema celini i jedinstvu zbirke i predstavlja prilog razumevanju njegove poetike.” U zbirkama su primarno, izuzev u dva slučaja, objavljene pripovetke koje nisu pre toga objavljivane u nekoj drugoj piščevoj zbirci ili knjizi koja predstavlja izbor iz njegovih pripovedaka. Neke pripovetke iz kojih su, na primer, objavljeni prvo odlomci u književnoj periodici, prvi put se u integralnom obliku pojavljuju upravo u ovim zbirkama. Određen broj pripovedaka prvi put se pojavljuje upravo u nekoj od navedenih zbirki. Među naslovima koji su pre pojave u zbirci bili objavljeni u izboru iz Andrićevog pripovedačkog opusa su, na primer, dve pripovetke iz Andrićeve zbirke Lica (1960) – Kosa i San i java pod grabićem koje su nakon svog prvog objavljivanja u periodici prvi put u nekom izboru iz Andrićeve proze objavljene u Ivo Andrić, Izabrane pripovetke, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Pripovetka Svečanost se prvi put u nekoj zbirci ili izboru pripovedaka pojavljuje upravo u zbirci Lica.[4] Iz prepiske na koju smo ukazali jasno se vidi da Andrić dve pripovetke koje su već štampane u okviru posebne knjige, i to knjige izbora iz njegovog pripovedačkog opusa, uključuje u novu celinu zbog njihove izvorne pripadnosti toj celini odnosno kao sastavni deo jednog ciklusa. A u tom ciklusu koji je sastavljen iz 21 pripovetke, 19 pripovedaka nikada ranije nisu bile deo neke piščeve zbirke ili knjige izbora iz njegove pripovedne proze. U tom smislu načelo novog pripovedačkog ciklusa koji čine pripovetke koje do tada nisu udruživane u druge tipove ciklusa, zbirki ili izbora nadvladava sva ostala obeležja.
Svi ostali naslovi pod kojima su za Andrićeva života objavljivane njegove pripovetke predstavljaju izbor iz njegovog pripovedačkog korpusa koji je već objavljen ili u zbirkama ili u periodici bilo u celini bilo u odlomcima. Na osnovu postojećih istraživanja koliko nam je poznato izuzetak predstavlja pripovetka Osatičani koja je prvi put objavljena u izboru pripovedaka Panorama (1958) a da pre toga nije objavljivana u nekoj zbirci, niti je bila zastupljena u periodici ni u celini ni u odlomcima.
Sve to ukazuje da – kada je reč o objavljivanju pripovedaka Ive Andrića za njegova života – treba ustanoviti razliku između pripovedačke zbirke i izbora iz pripovedaka. Ovu vrstu razlike potvrđuju mnogi primeri pokretanja inicijative da se objavi neki izbor iz pripovedaka Ive Andrića i načina njegove realizacije. Jer, sudeći prema prepisci Ive Andrića i urednika izdavačkih preduzeća koja su štampala njegova dela, gotovo u svim tim slučajevima inicijativu je pokretalo neko izdavačko preduzeće, tražilo Andrićevu saglasnost za objavljivanje, predlagalo izbor, dostavljalo svoj predlog piscu na razmatranje. U tim situacijama Ivo Andrić je najčešće najpre – shodno okolnostima – zainteresovana izdavačka preduzeća upućivao na izdavače koji su imali izdavačka prava na određeni period na objavljivanje nekih njegovih pripovedaka radi dobijanja saglasnosti. Kada bi ga zainteresovani izdavači obavestili da su tu saglasnost dobili, Andrić je razmatrao predlog izbora pripovedaka koji su nekad sačinjavali urednici, nekad redaktori odnosno priređivači, katkad se s predloženim izborom saglašavao bez komentara, katkad predlagao da se neke pripovetke dodaju i/ili da se neke izostave. U izborima svojih pripovedaka koji su objavljivani nakon prvog izdanja sabranih dela, Ivo Andrić je često pored spiska predloženih pripovedaka navodio u kojoj knjizi sabranih dela se koja pripovetka nalazi i koliko ima stranica. Ovo je postupak koji je njemu bio svojstven i pre pojave sabranih dela jer naš je pisac računao broj stranica neke pripovetke prema nekom ranijem izdanju, katkad i prema izdanju prvog pojavljivanja te pripovetke u nekoj zbirci. Na taj način se merio obim budućeg izdanja odnosno pretpostavljao broj stranica ili tabaka i na osnovu toga menjao izbor pripovedaka.
Izdavači i redaktori su najčešće predlagali i naslove izbora Andrićevih pripovedaka što nije ništa neuobičajeno ukoliko se ima u vidu da je – sudeći prema sećanjima Siniše Paunovića od 3. februara 1949. godine – Ivo Andrić odgovarajući na jedno Paunovićevo zapažanje o naslovima njegovih pripovedaka rekao:
„[Siniša Paunović] – Ne dopadaju mi se vaši naslovi.
[Ivo Andrić] – Da. Ja ne umem da nađem naslove. Ponekad ja dam naslov kad priča pođe u štampu. Ono što uspevam to je da dam kratke naslove, ali oni ne kažu mnogo, kao na primer Veljković. A to na kraju nije ni mnogo važno. Ipak, sadržina odlučuje.

[Siniša Paunović] – Da, ali vi imate priče kao što su „Čaša”, Žeđ, „Kmet Siman” i slične, za koje se ne bi skoro mogao zamisliti ni jedan drugi naslov!
[Ivo Andrić] – Svakako! I za naslove ovih pripovedaka ja sam uzeo najobičnije reči. Samo podnaslov zaista odgovara mojoj misli. To su nove priče u svakom pogledu.”
Ovome u prilog ide i Andrićeva korespodencija sa Gun Bergman, prevodiocem njegovih dela na švedski jezik. U svom pismu od 15. maja 1962. godine, Andrić obaveštava Gun Bergman da mu je gospodin Svenson pisao u vezi sa tokom objavljivanja izbora Andrićevih pripovedaka u dve knjige na švedskom jeziku i da je predložio da prvi tom bude naslovljen sa Anikina vremena. „Nemam ništa protiv,”, piše Andrić, „ali sam predložio, kao alternativu, da naslov bude možda ”Žeđ”, prema istoimenoj noveli. Takav naslov ima i jedno poljsko izdanje mojih novela. Ne znam, kako bi to zvučalo na švedskom jeziku? (…)”[6] Iz dalje prepiske saznajemo da uprkos tome što je predložen naziv Žeđ „odličan na švedskom”, u Švedskoj postoji već „jedan roman s istim naslovom. G. Svenson kaže da to ne dolazi u obzir. Predlaže Pripovetke iz Bosne što lepo zvuči. Šta mislite o tome?” Na ovo pitanje Gun Bergman, naš pisac 6. jula 1962. godine odgovara:
„U neprilici sam zbog naslova prve knjige mojih pripovedaka na švedskom. ”Žeđ”, kao što kažete, ne dolazi u obzir. ”Pripovetke iz Bosne” ne bih nikako ja hteo, jer ograničava delo na jednu provinciju i miriše na folklor. Ostaje nam ili da knjigu nazovemo ”Sabrane pripovetke I.” što je suviše konvencionalno ili po jednoj od pripovedaka iz te zbirke. Jedna moja zbirka pripovedaka na nemačkom nosi naslov ”Die Maener von Veletovo”, prema noveli ”Veletovci”,