ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 318
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta

Korice:
M. Zlamalika / Matija Zlamalik


Smještena u rane tridesete godine, ova izvrsna priča za dječake dolazi od autora koji je poznatiji kao dramatičar i bavi se eskapadama Corkyja i Ginger, dvojice iz grupe Pony Boysa koji su uposleni za dostavu lakih tereta - što je uobičajena pojava u Gradske ulice tih dana. U kasnijim poglavljima poriv vodi dječake da vide svijet i oni kreću u Liverpool s idejom da dobiju posao na koćarici. Napisana s humorom i razumijevanjem, knjiga je autentična, ali nikad staromodna.


William John Francis Naughton ili Bill Naughton (12. jun 1910 – 9. januar 1992) bio je britanski književnik rodom iz Irske, najpoznatiji po drami Alfie koja je poslužila kao predložak za popularni istoimeni film iz 1966. godine. Naughton se u svom opusu uglavnom bavio prikazom života britanske radničke klase i nižih slojeva. Za svoj rad je dobio niz prestižnih nagrada.




Matija ili Mate Zlamalik (Sarajevo, 2. februar 1905 — 3. oktobar 1965) je bio slikar, grafički radnik, ilustrator, dizajner poštanskih marki i novčanica, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (1950—1965). Slikao je klasične i intimističke žanrove, u tradiciji evropskog modernizma.

Biografija
Rođen je 2. februara 1905. u Sarajevu, od majke Lucije (rođene Braher) iz Novske i oca Ivana, rodom iz Vrbanje u Slavoniji, a poreklom iz Moravska u istočnoj Češkoj, kao peto od šestoro dece u porodici.[1] Imao je četiri sestre i jednog brata.[2]

U detinjsvu je leta provodio u Vrbanji i Travniku, u krugu šire porodice.[3]

Godine 1917. umrla mu je jedna od sestara, a godinu dana kasnije i otac.[2] U Travniku je ostavši rano bez oca (1920) počeo da radi kod knjižara-štampara Franje Lipskog.[1] U štampariji je često crtao svoje kolege u pokretu i pravio karikature, ali je ove radove uništio, samokritički ih smatrajući amaterskim.[3] Nakon četiri godine rada u štampariji je postao tipograf.[1]

Godine 1925. je prešao u Beograd. S obzirom da je u to vreme bio na snazi generalni štrajk štamparskih radnika, pridružio se štrajkačima i postao član Saveza grafičkih radnika.[1] Godine 1926. zaposlio se kao tipograf u Ministarstvu vojske i mornarice i doselio je porodicu u Beograd.[3]

Naredne godine je otišao u Trebinje na odsluženje vojnog roka.[3] Pri kraju odsluženja vojnog roka, upisao se na pripremni tečaj Odeljenja čiste umetnosti na Umetničkoj školi u Beogradu (1928).[1] Prvu školsku godinu je završio sa odličnim uspehom. Naredne četiri godine je studirao Niži tečaj na Odeljenju za čistu umetnost,[3] pod nadzorom Ivana Radovića. Godine 1933. je stekao status slobodnog umetnika. Istakao se na izložbi završetka škole učenika Umetničke škole, koja je organizovana juna 1933. [3]

Tokom prvih godinu i po dana školovanja je primao materijalnu pomoć za nezaposlene od kolega grafičara, dok se ostatak vremena izdržavao svirajući bendžo[1] i po potrebi i klavir u muzičkoj grupi „Džos”, nastupajući u noćnim kabareima.[3] Profesori su mu bili: Milan Milovanović, Ivan Radović, Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Nikola Bešević.[1] Najjači utisak na njega je ostavio Ljubomir Ivanović, koji je kao vodič i profesor, svoje studente vodio po Staroj Srbiji, u manastire gde su kopirali stare freske i slikali pejzaže.[3]

Školske 1934/35. je završio Viši akademski tečaj na Odeljenju čiste umetnosti, kao redovan učenik, a istovremeno je vanredno završavao i gimnaziju u Beogradu.[1]

Nakon studija je o sopstvenom trošku putovao u Pariz. Obilazio je muzeje i pratio aktuelnosti.[4]

Kao umetnik je primećen novembra 1935. godine na VIII jesenjoj izložbi prijatelja lepih umetnosti. Redovno je izlagao svoje radove sve do 1941. godine i dobijao je vrlo lepe kritike.[5]

Pripadao je grupi pobunjenih od 37 „nezavisnih umetnika”, koji su bojkotovali izložbe u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, zbog sve otežanijeg učešća i visokih cena za izlagače i publiku, priređujući u isto vreme svoju, samostalnu izložbu. Ova grupa naprednih slikara i vajara je činila novo stvaralačko jezgro, koja je delovalo vaninstitucionalno nekoliko godina pred Drugi svetski rat.[1]

Autor je mnogih karikatura objavljenih u predratnom „Ošišanom ježu”,[5] sarađivao je u „Ediciji” ilustrujući udžbenike, izrađivao nacrte za ambalažu, plakate, učestvovao u opremanju sajmova, radio kao slikar u slikarnici Narodnog pozorišta i kao profesor crtanja u šegrtskoj školi,[1] u Jagićevoj ulici na Crvenom krstu u Beogradu.[4]

Početkom Drugog svetskog rata je mobilisan. Uspeo je da pobegne iz zarobljeničkog voza, zajedno sa Laletom Stankovićem. Uz pomoć srpskih seljaka iz Mačve, zajedno se vratili u Beograd.[1] Tokom bombardovanja okupatora 1941, kao i za vreme savezničkog bombardovanja 1944. stradale su mnoge njegove slike i dokumanta. [6]

Pošto je marta 1942, osvojio prvu i drugu nagradu za rešenje apoena od 100 dinara i 10 dinara, na anonimnom konkursu za izradu skica za novčanice, maja iste godine dobio je stalno zaposlenje u Zavodu za izradu novčanica.[1] Iste godine, takođe je bio uhapšen na ulici i proveo ceo dan u zatvoru, a atelje mu je pretresen, prilikom traženja Marka Nikezića.[2]

U istom zavodu je 1943. napravio prvu porto marku (bez oznaka vrednosti) za Oslobođenu teritoriju.[1] Pred kraj 1944. je ušao u „Propagandno odeljenje Vrhovnog štaba NOB-a”.[1]

Aktivno je sarađivao u osnivanju Doma armije vojske Jugoslavije.[1]

Godine 1945. nastavio je da radi kao slikar u Zavodu za izradu novčanica. Napravo je nacrt marke u spomen oslobođenja Beograda, pod nazivom „20. oktobar”. Do 1963. je napravio je više od 120 realizovanih skica za markice. Takođe je radio na skicama prvih novčanica za Jugoslaviju, Rumuniju i Albaniju. Ukupno je u periodu 1942—1960. projektovao više od 25 idejnih rešenja za novčanice koje su se nalazile u opticaju.[1] Zbog nedovoljne angažovanosti odlučio je da napusti Zavod za izradu novčanica i vrati se na status slobodnog umetnika.[2]

Oženio se Mirjanom, 1947, 1950. mu je umrla majka, 1951. nesrećnim slučajem jedini brat mu je izgubio život.[2]

Autor je „hiljadarke“, novčanice koja se nalazila u prometu 1950-ih,[5] poznatoj ne samo po lepoti već i po velikoj kupovnoj moći.[3]

Autor je grba Srbije koji je važio u periodu 1947—2004. [5]

Godine 1944. izradio je prvi plakat o slomu fašizma, sa iscepanim kukastim krstom („27. mart 1941. - Bolje grob nego rok”), koji je bio veoma popularan u Beogradu. Isti plakat se pojavio i na Sremskom frontu.[1] U posleratnom periodu je bio jedan od glavnih aktera u umetnosti plakata[7] i napravio je veliki broj plakata, od kojih i prvi plakat bio za prvu izložbu Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije.[5]

Januara 1950. je postao vanredni profesor na novoosnovanoj Akademiji za primenjene umetnosti, i u tom svojstvu je ostao do kraja bavljenja profesurom,[1] sve do penzionisanja 1964, zbog bolesti.[5]

Leta 1951. organizovao je svoju prvu samostalnu izložbu, na kojoj je predstavio 66 uljanih slika, 22 tempere, 20 crteža tušem, 9 crteža olovkom, 25 ilustracija, što je predstavljalo samo mali deo njegovih radova.[1]

Godine 1954. započeo je rad na izrade poštanskih markica iz serije „Flora i fauna Jugoslavije”. U izboru biljaka karakterističnih za naše podneblje mu je pomogao profesor Jovan Tucakov, a u izboru životinja profesor Stefan Đelineo. Markice su štampane u Švarcarskoj, u firmi „Kurvoazije” franc. Courvoisie. Njegova likovna rešenja za markice su ušla u fond najlepših markica sveta.[1]

Juna 1962. doživeo je moždani udar, posle čega mu je desna strana tela oduzeta.[1] Uprkos zabrani lekara, nastavio je da slika. Oktobra 1964. usledio je novi moždani udar, posle čega je gubio ravnotežu i morao da koristi invalidska kolica. I posle toga je nastavio da slika, a započeo je da piše i dnevnik.[8]

Aprila 1965. u galeriji ULUS na Terazijama, organizovana je njegova druga samostalna izložba sa 35 slika iz perioda pre i posle bolesti.[1] Nije prisustvovao otvaranju izložbe. [8]

Umro je 23. oktobra 1965.