NAJLEPŠE PRIČE NAŠEG NOBELOVCA „Na Zapadu je priča pre svega zamisao, plan, naracija, duhovitost, stil; na Istoku je priča pre svega čaranje. Na Zapadu najlepše priče pričaju umetnici; na Istoku pustinjaci, magi, mudraci, vešci i sveci. Na Zapadu pripovedač darovito rukuje idejom i materijalom; na Istoku je pripovedač medijum kroz koji se pripovetka sama priča. Na Istoku, rekli bismo, čovek od mašte treba samo da zaklopi oči, i priča je gotova… Zapadna priča je pre svega odlomak života, studija, istina, dokaz. Istočna priča je, i kad je moderna, pre svega neko ‘tiho tkanje’, neko bajanje; fantazija i bogato šarena slika; pakao ili raj; huka i pokori krvi, ili šapat duboko sakrivenih tajni. Zapad i opštečovečansko pronicanje, to je ono što u Andrićevim pripovetkama dira u najfinije naše umetničke osetljivosti. Ali ono što vuče kao dubina, što čini da tim pripovetkama prilazimo sa žeđu, to je Istok.” – Isidora Sekulić Ivo Andrić (1892—1975) bio je srpski i jugoslovenski pisac, doktor nauka i diplomata. Rođen je u Travniku, gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo. U mladosti je bio pripadnik pokreta „Mlada Bosna” i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. Između dva rata radio je kao diplomata Kraljevine Jugoslavije. Dan nakon bombardovanja Beograda 1941. godine vraća se iz Berlina u okupirani Beograd. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1961. godine.