ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 233
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!



Pripovest o kreaciji Viktora Frankenštajna postala je mnogo više od strašne priče kojom je Meri Šeli odgovorila na izazov prijatelja i čuvenog pisca lorda Bajrona: ona je prerasla u neprevaziđen gotski roman koji svedoči o stradanju jednog nesrećnog stvorenja.
Viktor Frankenštajn je naučnik briljantnog uma, koga ambicija goni da ode korak dalje od svega što je bilo koji smrtnik dotad uradio i preuzme ulogu Tvorca, te da sam načini život.
Uz prasak groma u mračnoj noći, njegova zamisao oživljava. Da li će to stvorenje biti savršeno biće kakvo je Viktor zamislio ili čudovište koje će se okrenuti protiv sopstvenog stvoritelja?
Uzvišena snaga proze, groteskni likovi, nestvarno živopisan pripovedački stil i višeslojna tematika čine samo delić vrednosti remek-dela Meri Šeli. Čitaoci gotovo mogu da osete dah čudovišta dok njegove reči odzvanjaju sa stranica ovog malog književnog čuda.


Meri Vulstonkraft Šeli (rođ. Godvin; engl. Mary Shelley; London, 30. avgust 1797 — 1. februar 1851) bila je britanski romanopisac, dramski pisac, esejist, biograf, putopisac i filozof. Najpoznatija je po svom gotičkom romanu Frankenštajn (engl. Frankenstein: or, The Modern Prometheus, 1818) koji govori o kapetanu koji je stvorio zombi-čudovište.[2] Meri se takođe bavila izdavanjem i promovisanjem dela svog supruga, romantičarskog pesnika i filozofa Persija Biša Šelija. Otac joj je bio politički filozof Vilijam Godvin, a majka filozof i feministkinja Meri Vulstonkraft.

Meri Šeli je rođena 30. avgusta 1797, godine u Londonu, a mesec dana nakon njenog rođenja umrla joj je majka od porodiljske groznice. Godvin je odgajao i vaspitao Meri i omogućio joj bogato, neformalno obrazovanje, podstičući je da se pridržava njegovih liberalnih političkih teorija. Kada je Meri imala četiri godine, Godvin se oženio komšinicom, sa kojom je Meri imala problematične odnose.[3][4]

Godine 1814. Meri je započela vezu sa jednim od političkih sledbenika njenog oca, Persijem Šelijem, pa se na kraju udala za njega. Zajedno sa svojom polusestrom Kler Klermont, Meri i Persi su otišli u Francusku, a potom putovali Evropom. Po povratku u Englesku, Meri je bila trudna i nosila Persijevo dete. Tokom sledeće dve godine, ona i Persi su se suočili sa ostrakizmom, konstantnim dugovima i smrću njihove prevremeno rođene ćerke. Venčali su se krajem 1816. godine, nakon samoubistva Persijeve prethodne žene, Harijet Vestbruk.

Tokom 1816. godine, par je proveo leto sa Lordom Bajronom, Džonom Vilijamom Polidorijem i Kler Klermont u blizini Ženeve, Švajcarska, gde je Meri dobila ideju za svoj najpoznatiji roman Frankenštajn. Šelijevi su 1818. godine napustili Englesku i otputovali u Italiju, gde su njihovo drugo i treće dete umrli, a nakon toga Meri je rodila svoje poslednje i jedino preživelo dete, Persija Florensa. Godine 1822. njen suprug se utopio kada je njegova jedrilica potonula tokom oluje u blizini Vijaređa. Godinu dana kasnije, Meri se vratila u Englesku i od tada posvetila odgajanju svog sina i karijeri profesionalnog pisca. Poslednju deceniju svog života provela je boreći se sa bolešću, verovatno moždanim tumorom, i umrla u dobi od 53 godine.

Sve do 1970-ih, Meri je uglavnom bila poznata po svojim naporima da objavi radove svog supruga i po romanu Frankenštajn, koji je nastavio da bude čitan i inspirisao mnoge pozorišne i filmske adaptacije. Savremeni naučnici dali su sveobuhvatniji pogled na Merina dostignuća. Ukazali su na povećano interesovanje za njen književni rad, posebno njene romane, među kojima su istorijski romani Valperga (engl. Valperga, 1823) i Perkin Vorbek (engl. Perkin Warbeck, 1830), apokaliptični roman Poslednji čovek (engl. The Last Man, 1826), i njena poslednja dva romana Lodor (engl. Lodore, 1835) i Fokner (engl. Falkner, 1837). Studije njenih manje poznatih dela, poput Lutanja po Nemačkoj i Italiji 1840, 1842. i 1843 (engl. Rambles in Germany and Italy, in 1840, 1842, and 1843, 1844) i biografskih članaka za Lardnerovu enciklopediju, podržavaju gledište da je Meri Šeli ostala politički radikal tokom čitavog svog života. Merina dela često tvrde su saradnja i saosećajnost, naročito praktikovane od strane žene u porodici, način da se reformiše građansko društvo. Ovakav stav bio je direktno suprotstavljanje individualističkom romantičarskom etosu, promovisanom od strane Persija, i prosvetiteljskim političkim teorijama, artikulisanim od strane njenog oca, Vilijama Godvina.


Meri Šeli je rođena kao Meri Vulstonkraft Godvin u Samers Taunu, London, dana 30. avgusta 1797. godine. Bila je drugo dete feminističkog filozofa, prosvetitelja i pisca Meri Vulstonkraft i prvo dete filozofa, romanopisca i novinara Vilijama Godvina. Njena majka umrla je od porodiljske groznice ubrzo nakon što je Meri rođena, tako da je Godvin ostao sam da se brine o Meri i njenoj starijoj polusestri Feni Imlaj, koja je bila ćerka Meri Vulstonkraft i američkog špekulanta Gilberta Imlaja.[5][6] Godinu dana nakon smrti svoje supruge, Godvin je objavio Memoare autora Odbrane prava žena (engl. Memoirs of the Author of A Vindication of the Rights of Woman, 1798), koje je smatrao iskrenim i saosećajnim izrazom poštovanja. Međutim, kako su memoari otkrili aferu Vulstonkraftove i njeno vanbračno dete, delo je viđeno kao šokantno. Meri Godvin čitala je ove memoare i majčine knjige i negovala je uspomenu na svoju majku.[7][8][9]

Meri je svoje najranije godine provodila srećno, ako je sudeći prema pismima Godvinove kućepaziteljke Luize Džons.[10][11] Ali, Godvin je često bio u velikim dugovima; osećajući da ne može odgajati decu sam, on je odlučio da se ponovo oženi.[12] Decembra 1801. godine, on se oženio Meri Džejn Klermont, dobro obrazovanom ženom koja je iz prethodnog braka već imala dvoje dece — Čarlsa i Kler.[b] Većini Godvinovih prijatelja se nije svidela njegova nova žena, opisujući je kao temperamentnu i svadljivu;[14][15][v] ali Godvin joj je bio predan, pa je brak bio veoma uspešan.[16][17] Meri je, s druge strane, mrzela svoju maćehu.[3][18][4] Godvinov biograf Kigan Pol kasnije je naveo da je gospođa Godvin više pažnje posvećivala svojoj deci, a zapostavljala decu Vulstonkraftove.[4]

Godvinovi su zajedno osnovali izdavačku firmu pod nazivom M. Dž. Godvin koja je prodavala knjige za decu, kao i kancelarijski materijal, mape i igre. Ipak, biznis nije bio baš profitabilan, pa je Godvin bio primoran da pozajmi znatne sume kako bi firmu održao u životu.[19] On je nastavljao da uzima nove pozajmice kako bi vratio one stare, što je samo dovodilo do novih problema. Do 1809. godine, biznis Godvinovih bio je na ivici neuspeha i bio „skoro očajan”.[20] Godvin je bio spašen dužničkog zatvora zahvaljujući svojim filozofskim sledbenicima, među kojima je bio i Frensis Plejs, koji je nastavio da mu pozajmljuje novac.[21]


Poligon (sa leve strane) u Samers Taunu, gde je Meri rođena i gde je provela najranije detinjstvo
Iako je Meri stekla veoma malo formalnog obrazovanja, njen otac ju je podučavao u širokom spektru tema. On je često odvodio decu na obrazovne izlete, a oni su imali pristup kućnoj biblioteci, kao i bibliotekama mnogih intelektualaca koji su posećivali Godvinove, među kojima su bili romantičarski pesnik Semjuel Tejlor Kolridž i bivši potpredsednik SAD Aron Ber.[22] Godvin je priznao da decu nije edukovao prema filozofiji Meri Vulstonkraft navedenoj u delima poput Odbrane prava žena (engl. A Vindication of the Rights of Woman, 1792), ali je Meri Godvin ipak stekla neobično i napredno znanje za devojku tog vremena. Ona je imala guvernantu, svakodnevnog tutora i čitala je mnoge očeve knjige za decu na temu rimske i grčke istorije, dok su još bile u rukopisima.[23][24][25] Za šest meseci tokom 1811. godine, ona je takođe pohađala školu u Ramstejdžu.[18] Njen otac ju je sa 15 godina opisao kao devojku „jedinstveno smelog, donekle naređivačkog, i živahnog duha. Njena strast prema znanju je velika, a njena istrajnost u svemu što preduzima je gotovo nepobediva”.[26][27]

Jula 1812. godine, Godvin je poslao Meri na boravak kod porodice radikala Vilijama Bakstera, blizu Dandija, Škotska.[28] On je pisao Baksteru da se „bojao da je ona možda vaspitana ... kao filozof, možda čak i kao cinik”.[29] Naučnici su spekulisali da je ona možda poslata u Škotsku zbog zdravlja, kako bi je otac udaljio od loše strane njegovog poslovanja, ili kako bi je upoznao sa radikalnom politikom.[30] Meri je uživala u prostranom imanju Baksterovih i u društvu Baksterove četiri ćerke, a na sever se ponovo vratila u leto 1813. godine i ostala tamo punih deset meseci.[31][32] U njenom uvodu u Frankenštajnu iz 1831. godine, ona se prisetila: „već sam tada počinjala da pišem, ali u sasvim banalnom stilu. Ispod drveća na imanju koje je pripadalo ocu, kao i na zasenjenim padinama ogoljenih planina u blizini, rođeni su moji prvi sastavi, vazdušasti letovi moje mašte.”[33]

Persi Biš Šeli

Dana 26. juna 1814. godine, Meri je priznala Šeliju da je zaljubljena u njega na grobu svoje majke, gde su se oni tajno viđali.[34]
Meri se verovatno prvi put srela sa radikalnim pesnikom i filozofom Persijem Bišem Šelijem između dva svoja boravka u Škotskoj.[35][36][37] Kada se po drugi put vratila kući 30. marta 1814. godine, Šeli je već bio napustio svoju suprugu i redovno je posećivao Godvina, kom je obećao da će mu pomoći da otplati dugove.[38][39][40] Šelijev radikalizam, posebno njegovi ekonomski stavovi, koje je upijao iz Godvinove Političke pravde (engl. Political Justice, 1793), otuđio ga je od njegove aristokratske porodice: porodica je od njega tražila da sledi tradicionalne uzore zemljišne aristokratije, a on je, nasuprot tome, želeo da donira veliku sumu porodičnog novca koji bi namenio planovima za pomoć hendikepiranima. Šeli je zbog toga imao problema, jer nije mogao da pristupi novcu sve dok nije nasledio imanje, pošto njegova porodica nije želela da on troši novac na projekte „političke pravde”. Nakon nekoliko meseci obećavanja, Šeli je rekao Godvinu da on neće moći da otplati sve njegove dugove. Godvin je tada bio ljut i osećao se izdanim.[41]

Meri i Persi su počeli da se viđaju tajno na grobu njene majke, pa su se na kraju zaljubili jedno u drugo — ona je imala skoro 17 godina, dok je on bio gotovo 22-godišnjak.[42][34] Na Merino zaprepašćenje, njen otac nije odobravao, pa je čak pokušao da osujeti njihov odnos i spase „neumrljanu slavu” svoje ćerke. Otprilike u isto vreme Godvin je saznao za Šelijevu nemogućnost da plati njegove dugove.[43][44][41] Meri je, koja je kasnije pisala o njenoj „preteranoj i romantičnoj privrženosti ocu”,[45] bila zbunjena. Ona je Persija videla kao otelovljenje liberalnih i reformističkih ideja njenih roditelja iz 1790-ih godina, posebno Godvinovog viđenja braka kao represivnog monopola, koji se time bavio u izdanju Političke pravde iz 1793. godine, ali je nakon toga to porekao.[46][47][48] Dana 28. jula 1814. godine, par je tajno pobegao u Francusku i poveo sa sobom Merinu polusestru Kler Klermont,[49][50] pritom ostavljajući Šelijevu trudnu ženu za sobom.

Nakon vremena provedenog u Kaleu, Meri ih je ubedila da otputuju u Pariz, pa je trio odatle, koristeći se magarcem, mulom, fijakerom, a i pešice, nastavio put kroz ratom opustošenu Francusku do Švajcarske. „Ličilo je na događaj iz nekog romana i predstavljalo je ovaploćenje romanse”, prisećala se Meri Šeli tokom 1826. godine.[51] Dok su putovali, Meri i Persi su čitali dela njene majke i drugih pisaca, vodili zajednički dnevnik i nastavili svako svoje stvaralaštvo.[52] Dok su bili u Lucernu, nedostatak novca primorao ih je na povratak. Oni su putovali nizvodno Rajnom i kopnom do holandske luke Marslajs, pa su konačno stigli u Grejvsend, Kent, 13. septembra 1814. godine.[53][54]


Persi Biš Šeli bio je inspirisan radikalizmom Godvinove Političke pravde (1793). Kada je pesnik Robert Sauti upoznao Šelija, osećao se kao da vidi sebe iz 1790-ih.[55] (portret izradila Amelija Kuran, 1819.)
Situacija sa kojom se Meri suočila nakon povratka u Englesku bila je puna komplikacija, od kojih su neke bile potpuno nepredviđene. Da li pre ili tokom puta, ona je ostala u drugom stanju. Ona i Persi su sada bili bez novca, a na Merino istinsko iznenađenje, njen otac odbio je da ima bilo kakve veze s njom.[56][46][57][58] Par je sa Kler iznajmio stan u Samers Taunu, a kasnije na Nelson Skveru. Oni su nastavili da intenzivno čitaju i pišu i zabavljali su se sa Šelijevim prijateljima, među kojima su tu bili Tomas Džeferson Hog i Tomas Lav Pikok.[59] Šeli je ponekad napuštao kuću na kratko kako bi izbegao susrete sa zajmodavcima.[60][61] Uzrujana pisma otkrila su patnju koju su oni proživljavali tokom ovih razdvajanja.[62][63]

Trudna i često bolešljiva, Meri je morala da se nosi sa Šelijevom radošću povodom rođenja njegovog sina sa Harijet krajem 1814. godine i njegovim stalnim izlascima sa Kler Klermont.[g] Delimično su je tešile Hogove posete, koji joj se u početku uopšte nije dopadao, ali ga je ubrzo smatrala bliskim prijateljem.[65] Činilo se da je Šeli želeo da Meri i Hog budu ljubavnici; Meri nije odbacila ovu ideju, pošto je i ona, kao i Šeli, verovala u ideju slobodne ljubavi.[66][67] U praksi, ona je volela samo Šelija i činilo se da se nije usudila da preduzme veće korake od flertovanja sa Hogom.[68][69][70][d] Dana 22. februara 1815. godine, ona je, dva meseca pre termina, na svet donela devojčicu, koja nije imala velike šanse da preživi.[71] Iste godine, 6. marta, ona je napisala Hogu:

Najdraži, moja beba je mrtva — dođi što pre možeš da me vidiš. Želim da te vidim — bila je savršeno dobro kada sam otišla na spavanje — probudila sam se tokom noći da je podojim, ali se činila da spava toliko čvrsto da nisam htela da je budim. Bila je mrtva već tada, ali nismo znali pre jutra — po njenog izgledu verovatno je umrla od grčeva — Da li ćeš doći — ti si tako mirno stvorenje i Šeli se boji groznice zbog mleka — pošto nisam više majka sada.[72]

Gubitak deteta izazvao je akutnu depresiju kod Meri, koju su progonile vizije njene bebe; ali, ona je opet zatrudnela i oporavila se do leta.[73][74] Sa oživljavanjem Šelijevih finansija nakon smrti njegovog dede, Biša Šelija, par je otišao na odmor u Torki, a nakon toga iznajmio kuću na dva sprata u Bišopsgejtu.[75][76] Malo toga je poznato o Merinom životu iz tog doba, s obzirom da je njen dnevnik iz perioda od maja 1815. do jula 1816. izgubljen. U Bišopsgejtu je Šeli napisao svoju poemu Alastor, a Meri se porodila 24. januara 1816. godine. Dečak je dobio ime Vilijam, po njenom ocu, a uskoro je dobio i nadimak „Vilmaus”. U svom romanu Poslednji čovek (lat. The Last Man) Meri je zamišljala i prisećala se Bišopsgejta kao rajskog vrta.[77]

Ženevsko jezero i Frankenštajn

Deo rukopisa Frankenštajna
Maja 1816. godine, Meri, Persi i njihov sin otputovali su u Ženevu zajedno sa Kler Klermont. Oni su planirali da leto provedu sa Lordom Bajronom, sa kojim je Kler, nakon nedavne afere, ostala trudna.[78] Oni su u Ženevu stigli 14. maja 1816. godine, gde je Meri sebe oslovljavala sa gospođa Šeli. Bajron im se pridružio 25. maja, a njegova pratnja bio je mladi fizičar Džon Vilijam Polidori,[79] koji su iznajmili vilu Dionati blizu Ženevskog jezera, dok je Persi Šeli iznajmio manju zgradu pod nazivom Mezon Šapui na doku.[80][81][82] Oni su vreme provodili pišući, vozeći se čamcem po jezeru i pričajući do kasno u noć.[83]

Meri se sećala da je to bilo „vlažno, nimalo blago leto i neprestana kiše nas je često danima zatvarala u kućama”.[84][83][đ] Sedeći oko logorske vatre u Bajronovoj vili, društvo se zabavljalo nemačkim pričama o duhovima, što je Bajronu dalo ideju da „svako napiše strašnu priču”.[85][86] Ne mogavši da smisli bilo kakvu priču, Meri je postala zabrinuta. „Svakog jutra su me pitali jesam li smislila priču i svakog jutra sam davala ponižavajući negativan odgovor”.[87] Jedne junske večeri, razgovor se prebacio na temu prirodnih principa života. Meri je napomenula da se „leš možda može reanimirati; galvanizam je ukazao na mogućnost takvih stvari”.[88] To je bilo nakon ponoći pre nego da svi odu na spavanje. Meri, ne mogavši da zaspi, postala je opsednuta svojom maštom dok je posmatrala razjareni užas njenog „budnog sna”, njene strašne priče:[89]

Videla sam bledog studenta poročnih veština kako kleči pokraj stvari koju je sastavio. Videla sam groznu opsenu ispruženog čoveka, i onda, pomoću rada nekog snažnog motora, on je pokazao znake života i pokrenuo se mučnim, poluvitalnim znacima života. Zastrašujuće, nego kako; krajnje zastrašujuća bila bi posledica nastojanja bilo kog čoveka da se ruga čudesnom mehanizmu Stvoritelja sveta.[90][e]

Ona je počela da piše, s namerom da stvori kratku priču. Uz ohrabrenje svog supruga, ona je proširila priču u roman pod nazivom Frankenštajn ili moderni Prometej (engl. Frankenstein: or, The Modern Prometheus) koji je objavljen 1818. godine.[91][92] Ona je kasnije opisala to leto u Švajcarskoj kao momenat „kada je prvi put prešla iz detinjstva u život”.[79] Priča njenog romana korišćena je kao osnova za brojne kasnije priče i filmove.

Septembra 2011. godine, astronom Donald Oslon je, posetivši vilu na Ženevskom jezeru godinu dana ranije i razmotrivši podatke o pokretima meseca i zvezda, zaključio da se njen „san na javi” odigrao između „dva i tri sata posle ponoći” dana 16. juna 1816. godine, nekoliko dana nakon što je Bajron predložio da svako od njih napiše strašnu priču.[93]

Autorstvo nad Frankenštajnom
Otkad je Frankenštajn anonimno objavljen 1818. godine, brojni čitaoci i kritičari raspravljali su o njegovom poreklu i pojedinačnom doprinosu Šelijevih.[94] Postoje razlike između izdanja iz 1818, 1823. i 1831. godine, za šta je Meri napisala da „suprugu sigurno ne duguje slučajan predlog, niti bilo kakav nalet osećanja, i sem njegovih podsticaja, on nije imao nikakvog doprinosa onom obliku dela kakvo je izašlo u javnost”. Ona je napisala da je, koliko se ona seća, predgovor romana bio Šelijevo delo. Džejms Riger zaključio je da je Persijeva „pomoć u svakom delu izrade knjige bila toliko obimna da se teško može doći do zaključka da li njega posmatrati kao urednika ili manje značajnog saradnika”, dok je Ana Melor kasnije tvrdila da je Persi „samo odradio brojne tehničke korekcije i nekoliko puta pojasnio narativni i tematski kontinuitet teksta”.[95] Čarls Robinson, urednik fototipskog izdanja Frankenštajnovih, zaključio je da su Persijevi doprinosi romanu bili „ništa više nego što većina izdavačkih urednika obezbeđuje novim (ili starim) autorima ili, zapravo, šta kolege čine jedni drugima nakon što pročitaju delo koje ovaj drugi piše”.[96]

Bat i Marlou
Nakon njihovog povratka u Englesku, Meri i Persi su se — zajedno sa Kler Klermont, koja je iznajmila stan u blizini — preselili u Bat, gde su se nadali da će Klerinu trudnoću držati u tajnosti.[97][98] Tamo je Meri primila dva pisma od svoje polusestre Feni Imlaj, koja se žalila kako nesrećno živi; dana 9. oktobra Feni je napisala „uznemirujuće pismo” iz Bristola koje je navelo Persija da užurbano ode u potragu za njom, ali bezuspešno. Sutradan, 10. oktobra ujutru, Feni Imlaj je pronađena mrtva u sobi jedne krčme zajedno sa oproštajnom porukom i bocom laudanuma. Dana 10. decembra, Persijeva prva žena, Harijet Vestbruk, pronađena je udavljena u jezeru u Hajd parku, London.[99][100] Oba samoubistva bila su zataškana. Harijetina porodica omela je Šelijeve pokušaje — koje je Meri u potpunosti podržavala — da preuzme starateljstvo nad Harijetinom decom. Njegovi advokati savetovali su ga da će se slučaj znatno olakšati ukoliko se on bude venčao, pa su se Meri, koja je opet bila trudna, i on venčali 30. decembra 1816. godine u Londonu.[101][102][103] Merini roditelji bili su prisutni na svadbi i njihovo venčanje označilo je kraj loših odnosa.[104][105]

Kler Klermont se porodila 13. januara naredne godine, a beba se u početku zvala Alba, kasnije Alegra.[106][107][ž] Marta iste godine, sud je presudio da je Persi moralno nepodoban da preuzme starateljstvo nad decom, koju je sud kasnije dodelio hraniteljskoj porodici.[108][109] Šelijevi su se, zajedno sa Kler i Albom, takođe marta, preselili u Marlou, u veliku, vlažnu kuću na obali Temze. Tu je Meri na svet donela još jedno dete, ćerku Klaru, 2. septembra. U Marlouu su se zabavljali sa svojim novim prijateljima Merijen i Lijem Hantom, radili na novim delima i često raspravljali o politici.[94]

Početkom leta 1817. godine, Meri je završila Frankenštajna, koji je anonimno objavljen januara naredne godine. Čitaoci i kritičari pretpostavili su da je to bilo Persijevo delo, s obzirom da je knjiga objavljena sa njegovim predgovorom i bila je posvećena njegovom političkom heroju Vilijamu Godvinu.[110][111] U Marlouu je Meri redigovala zajednički dnevnik pisan tokom njihovog zajedničkog putovanja iz 1814. godine, dodajući materijal napisan u Švajcarskoj 1816. godine i Persijevu poemu Mon Blan (engl. Mont Blanc). Rezultat svega toga bila je Istorija šestonedeljne ture (engl. History of a Six Weeks` Tour), objavljena novembra 1817. godine. Te jeseni, Persi je često odlazio od kuće u London kako bi izbegao zajmodavce. Pretnja dužničkim zatvorom, u kombinaciji sa lošim zdravljem i pretnjom da izgube starateljstvo nad decom, doprineli su odluci da par napusti Englesku i otputuje u Italiju 12. marta 1818. godine i povede Kler i Albu sa sobom.[112][113][114][115] Nisu imali nameru da se vraćaju nazad.[116]

Italija

Vilijam Vilmaus Šeli, naslikan neposredno pre svoje smrti od malarije 1819. godine (autor Amelija Kuran, 1819)
Jedan od prvih zadataka prilikom dolaska u Italiju bio im je da Bajronu, koji je živeo u Veneciji, predaju Albu. On se složio da je odgaja dokle god ne bude imao bilo šta sa Kler.[117][118][119] Šelijevi su potom započeli svoju lutajuću egzistenciju, nikada se ne nastanivši ni u jednom mestu na duži period.[120][z] Usput su sticali brojne prijatelje od kojih su im se neki i pridruživali na putu. Par je svoje vreme posvetio čitanju, pisanju, učenju, razgledanju gradova i druženju. Italijanska avantura bila je, nažalost, prekinuta kada su oba Merina deteta umrla — prvo Klara, septembra 1818. godine u Veneciji, a potom i Vilijam, juna 1819. godine u Rimu.[121][122][i] Ovi gubici bacili su je u duboku depresiju koja ju je izolovala od Persija,[124] koji je napisao u svom dnevniku:

Najdraža Meri, zašto si nestala,
i ostavila me samog u ovom sumornom svetu?
Tvoj oblik ovde je zaista divan
ali tvoja umetnost je pobegla, sišla niz sumoran put
što Sorou čini mračnim boravištem.

Za tvoje dobro ja ne mogu da te pratim
ali ti se zbog mene vrati.[125]

Neko vreme, Meri je utehu nalazila samo u pisanju.[126] Rođenje njenog četvrtog deteta, sina Persija Florensa Šelija 12. novembra 1819. godine, konačno je popravilo njeno raspoloženje,[127] iako je negovala sećanje na svoju izgubljenu decu do kraja života.[128]

Italija je Šelijevima, Bajronu i drugim izgnanicima obezbedila političku slobodu nedostižnu kod kuće. Uprkos suočavanju sa gubicima, Italija je za Meri Šeli postala „zemlja čija su sećanja poput rajske slike”.[129] Godine provedene u Italiji bile su period intenzivne intelektualne i kreativne aktivnosti Šelijevih. Dok je Persi napisao niz velikih pesama, Meri je napisala autobiografski roman Matildu (engl. Matilda),[130] istorijski roman Valpergu (engl. Valperga) i drame Prozerpina (engl. Proserpine) i Midas (engl. Midas). Meri je Valpergu napisala kako bi pomogla ublažavanju finansijskih poteškoća njenog oca, pošto je Persi odbio da mu dalje pomaže.[131] Ona je često bila fizički bolesna, ali i sklona depresijama. Morala je da se nosi sa Persijevim interesovanjem za druge žene, među kojima su bile i Sofija Stejsi, Emilija Vivijani i Džejn Vilijams.[132][133][134] Otkad se Meri složila sa njegovim verovanjem u neekskluzivnost braka, počela je da stvara emocionalne veze sa muškarcima i ženama iz njihovog kruga prijatelja. Posebno su joj postali dragi grčki revolucionar Princ Aleksandar Mavrokordato i Džejn i Edvard Vilijams.[135][136][137][j]


Kler Klermont, Merina polusestra i Bajronova ljubavnica (autor Amelija Kuran, 1819)
Decembra 1818. godine Šelijevi su otputovali na jug zajedno sa Kler Klermont i svojom poslugom, smestivši se u Napulj, gde su ostali tri meseca. Za vreme provedeno u Napulju imali su samo jednu posetu, izvesnog fizičara.[138][139] Dve godine kasnije, oni su se našli na meti optužbi i pretnji od strane Paola i Elize Fogi, bivše posluge koje je Persi otpustio u Napulju ubrzo nakon što su se Fogijevi venčali.[140] Fogijevi su objavili da je 27. februara 1819. godine u Napulju Šeli registrovao kao svoje i Merino dvomesečno dete pod imenom Elena Adelejd Šeli.[140][141] Fogijevi su takođe tvrdili da je dete bilo Klerino.[142][143][144] Biografi su kasnije nudili različite interpretacije ovog događaja: da je Persi odlučio da usvoji lokalno dete kako bi umirio Meri nakon smrti dvoje dece, da je dete bilo njegovo i Klerino, Elizino, ili neke druge nepoznate žene, ili da je dete bilo Elizino i Bajronovo.[145][146][147][148][k] Meri je na to odgovorila da bi ona svakako znala da je Kler bila trudna, ali i dalje nije jasno koliko je ona zaista znala.[146][149][150] Događaji u Napulju, gradu kog je kasnije Meri nazvala „rajem nastanjenim đavolima”,[146] ostali su obavijeni velom misterije.[l] Jedino što je sigurno je to da sama Meri nije bila majka tog deteta. Elena Adelejd Šeli umrla je u Napulju 9. juna 1820. godine.[151][152]

Tokom leta 1822. godine, trudna Meri se zajedno sa Persijem, Kler i Edvardom i Džejn Vilijams preselila u izolovanu Vila Magni, na obali mora blizu zaseoka San Terenco u zalivu Leriči. Kada su se nastanili, Persi je Kler saopštio loše vesti da je njena ćerka Alegra preminula od tifusa u manastiru Banjakavalo.[153][154] Meri je bila rastrojena i nesrećna u skučenoj i zabačenoj Vila Magni, koju je čak smatrala tamnicom.[155][156][157] Ona je 16. juna pobacila, izgubivši pritom toliko krvi da je umalo preminula. Umesto da čekaju doktora, Persi ju je potopio u kadu sa ledom kako bi zaustavio krvarenje — postupak za koji mu je doktor kasnije rekao da je spasao Merin život.[158] Stvari se tog leta nisu baš najbolje odvijale između Meri i Persija. Naime, on je sve više vremena provodio sa Džejn Vilijams umesto sa svojom depresivnom i iscrpljenom ženom.[159][160][161] Veći deo kratkih pesama koje je Persi napisao u San Terencu bile su posvećene Džejn, a ne Meri.

Obala je Persiju Šeliju i Edvardu Vilijamsu pružila priliku da uživaju u njihovoj „savršenoj letnjoj igrački”, novoj jedrilici.[158][162] Brod su bili dizajnirali Denijel Roberts i Edvard Triloni, Bajronov obožavalac koji se ovom društvu pridružio januara 1822. godine.[163] Dana 1. jula iste godine, Persi Šeli, Edvard Elerker Vilijams i kapetan Denijel Roberts isplovili su južnom obalom ka Livornu. Tamo je Persi razgovarao sa Bajronom i Lijem Hantom o pokretanju radikalnog časopisa koji bi se zvao Liberal.[164] Šeli i Vilijams su 8. jula krenuli na povratak do Leričija zajedno sa njihovim, osamnaestogodišnjim, čamdžijom Čarlsom Vivijanom.[165] Oni nikada nisu stigli na cilj. Pismo koje je stiglo od Hanta upućeno Šeliju, a poslato u Vila Magni, datirano na 8. jul, sadržalo je sledeće reči: „molim te piši nam i reci nam kako si stigao kući, pošto su nam rekli da je bila oluja nakon što ste vi isplovili u ponedeljak, veoma smo zabrinuti”.[166] Meri je kasnije prokomentarisala trenutak kada je pročitala pismo: „Papir mi je ispao iz ruku; zadrhtala sam”.[166] Ona i Džejn Vilijams očajnički su požurile do Livorna, a potom do Pize, kako bi se uverile da su im muževi još uvek živi. Deset dana nakon oluje, tri tela isplovila su na obalu blizu Vijaređa, na pola puta između Livorna i Leričija. Triloni, Bajron i Hant kremirali su Persijev leš na plaži u Vijaređu.[167]

Povratak u Englesku i književna karijera
`[Frankenštajn] je najlepše delo za koje sam ja čuo da je neko napisao sa 20 godina. Sada imaš 25 godina. I, na svu sreću, nastavila si u smeru čitanja i kultivisala svoj um na najdivniji način, što te je učinilo velikim i uspešnim piscem. Ako ti ne možeš da budeš nezavisna, ko onda može?`
— Reči Vilijama Godvina upućene Meri Šeli[168]
Nakon smrti njenog muža, Meri je godinu dana živela sa Lijem Hantom i njegovom porodicom u Đenovi, gde je često viđala Bajrona i prepisivala njegove poeme. Rešila je da živi od pisanja i za svog sina, ali njena finansijska situacija bila je neizvesna. Dana 23. jula 1823. godine ona je napustila Đenovu i otputovala u Englesku, smestivši se u Strendu, London, sa svojim ocem i maćehom, sve dok nije dobila malu pozajmicu od svog svekra koja joj je omogućila da se samostalno smesti u kući u blizini.[169] Timoti Šeli se u početku složio da podrži svog unuka, Persija Florensa, samo ukoliko on dobije starateljstvo nad njim. Meri je tu ideju momentalno odbacila.[170][171] Umesto toga, ona je od Timotija uspela da izvuče minimalnu godišnju isplatu (koju je morala da vrati kada je Persi Florens nasledio imanje), ali je Timoti do kraja svog života odbijao da je vidi uživo i bavio se njom isključivo preko advokata. Meri se jedno vreme, pored drugih književnih napora, bavila i redigovanjem suprugovih pesama, ali se brinula zbog ograničenih opcija oko svog sina. Timoti je pretio da će joj ukinuti isplatu ukoliko bilo kakva biografija njegovog sina bude objavljena.[172][173][174] Godine 1826. Persi Florens je postao zakonski naslednik imanja Šelijevih, pošto je Šelijev i Harijetih sin, Čarls Šeli, preminuo. Timoti je povećao Merinu isplatu sa 100 na 250 dolara, ali je situacija još uvek bila teška kao i ranije.[175] Meri je uživala u stimulativnom društvu kruga prijatelja oko Vilijama Godvina, ali ju je siromaštvo sprečavalo da se druži na način na koji je želela. Ona se takođe osećala odbačeno od strane onih koji, poput Timotija, i dalje nisu odobravali njen brak sa Persijem.[176]

Leta 1824. godine Meri se preselila u Kentiš Taun u severnom Londonu kako bi bila blizu Džejn Vilijams. Ona je možda, kako navodi njen biograf Mjurijel Spark, pomalo bila zaljubljena u Džejn. Džejn ju je kasnije razočarala tračarenjem da je Persi više voleo nju nego Meri, navodno zbog Merine nepodesnosti u ulozi supruge.[177] Otprilike u to vreme, Meri je radila na svom romanu Poslednji čovek (engl. The Last Man, 1826), a pomagala je i nizu prijatelja koji su pisali memoare o Bajronu i Persiju — što su bili počeci njenih pokušaja da svog supruga učini besmrtnim, odnosno sačuva od zaborava.[178] Ona je takođe upoznala američkog glumca Džona Hauarda Pejna i američkog pisca Vašingtona Irvinga, koji su je zaintrigirali. Pejn se zaljubio u nju i 1826. godine ju je zaprosio. Ona je odbila, rekavši da posle braka sa jednim genijem, ona se može udati samo za još jednog genija.[179] Pejn je prihvatio odbijanje i bezuspešno probao da razgovara sa svojim prijateljem Irvingom da je i on zaprosi. Meri je bila svesna tog plana, ali je nejasno koliko ozbiljno ga je uzela u obzir.[180][181]


Minijatura Meri Šeli autora Redžinalda Istona, navodno naslikana po uzoru na njenu smrtnu masku (c. 1857)[182]
Godine 1827. Meri je bila deo plana koji je omogućio njenoj prijateljici Izabelom Robinson i Izabelinoj ljubavnici, Meri Dijani Dods (koja je stvarala pod imenom Dejvid Linsdej), da odu u Francusku i žive tamo kao muž i žena.[183][lj] Uz pomoć Pejna, kome nije ispričala sve detalje, Meri je uspela da dobije lažne pasoše za ovaj par.[184] Godine 1828. ona se razbolela od malih boginja dok je bila u poseti paru u Parizu. Nedeljama kasnije ona se oporavila bez ožiljaka, ali je izgubila svoju mladalačku lepotu.[185]

U periodu 1827—1840. godine, Meri je bila zauzeta kao urednik i pisac. Napisala je romane Sudbina Perkina Vorbeka (engl. The Fortunes of Perkin Warbeck, 1830), Lodor (engl. Lodore, 1835) i Fokner (engl. Falkner, 1837). Napisala je pet tomova pod nazivom Životi italijanskih, španskih, portugalskih i francuskih pisaca (engl. Lives of Italian, Spanish, Portuguese, and French authors), što je bio deo Lardnerove enciklopedije u 133 toma pod nazivom Cabinet Cyclopædia. Pisala je i priče za ženske magazine. Još uvek je pomagala svom ocu, pa su oni međusobno nalazili izdavače jedno za drugog.[186] Godine 1830. ona je za 60 dolara prodala autorsko pravo nad novom edicijom Frankenštajna Henriju Kolbernu i Ričardu Bentliju za njihovu novu seriju romana.[187] Nakon smrti njenog oca 1836. godine u dobi od 80 godina, Meri je počela da skuplja njegova pisma i memoare za objavljivanje, kao što je on zatražio u svom testamentu; međutim, nakon dve godine rada, ona je napustila projekat.[188] Tokom ovog perioda, ona se takođe borila i za Šelijevu poeziju, promovišući izdanja iste i citirajući je u svojim delima. Do 1837. godine Persijevi radovi su postali dobro poznati i svi su im se divili.[189] Tokom leta 1838. godine, Edvard Mokson, izdavač i zet Čarlsa Lamba, predložio je objavljivanje sabranih dela Persija Šelija. Meri je bila plaćena 500 dolara kako bi redigovala Pesnička dela (engl. Poetical Works, 1838), za koja je Timoti Šeli insistirao da ne sadrže bilo kakvu Persijevu biografiju. Meri je ipak pronašla način da ispriča priču o Šelijevom životu — ubacila je opširne biografske beleške o pesmama.[190]

Meri je nastavila da postupa sa potencijalnim romantičnim partnerima sa oprezom. Godine 1828. ona je upoznala i flertovala sa francuskim piscem Prosperom Merimeom, ali jedno preživelo pismo upućeno njemu naizgled predstavlja skretanje njegove izjave ljubavi.[191] Bila je oduševljena kada se njen stari prijatelj, Edvard Triloni, vratio u Englesku, a oni su se u pismima šalili o braku.[192] Međutim, njihovo prijateljstvo bilo je izmenjeno, što je izazvalo njeno odbijanje da učestvuje u predloženoj biografiji Persija Šelija; on je kasnije ljutito reagovao na njeno izostavljanje ateističkog odeljka Kraljice Mab iz Šelijevih pesama.[193] Zaobilazne napomene u njenom dnevniku iz perioda od početka 1830-ih do ranih 1840-ih ukazuju na to da je Meri gajila osećanja prema radikalnom političaru Obriju Boklerku, koji ju je možda razočarao dva puta, oženivši se drugim ženama.[194][195][196][m]

Merina prva briga tokom ovih godina bila je blagostanje Persija Florensa. Ona je ispoštovala jednu od poslednjih želja njenog pokojnog muža da njegov sin pohađa javnu školu, i, uz nevoljnu pomoć Timotija Šelija, Persi Florens je pohađao školu u Herou. Kako bi izbegla dodatne troškove, ona se preselila u Herou, pa je Persi Florens mogao da svakog dana prisustvuje predavanjima.[197][198] Iako je Persi Florens pohađao Triniti koledž, Kembridž, i površno se bavio politikom i pravom, on nije pokazivao znake obdarenosti svojih roditelja.[199][200] Bio je posvećen svojoj majci, i, nakon što je napustio univerzitet 1841. godine, on je prešao da živi sa majkom.

Poslednje godine i smrt

Želeći da ispune Merine želje, Persi Florens i njegova žena Džejn ekshumirali su posmrtne ostatke njenih roditelja i sahranili ih zajedno sa njom u Burnmutu[201]
Godine 1840. i 1842. Meri i Persi Florens putovali su zajedno po kontinentu, a ova putovanja Meri je zabeležila u svojim Lutanjima po Nemačkoj i Italiji 1840, 1842. i 1843. (engl. Rambles in Germany and Italy in 1840, 1842 and 1843, 1844).[202] Iste godine kad je delo objavljeno umro je i Timoti Šeli, u dobi od 90 godina, „padajući sa stabla kao precvetao cvet”, kako je Meri navela.[203] Po prvi put, ona i njen sin bili su finansijski nezavisni, iako se pokazalo da je nasleđe bilo manje vredno nego što su se oni nadali.[204]

Sredinom 1840-ih, Meri se našla na meti tri zasebna ucenjivača. Godine 1845, italijanski politički izgnanik zvani Gateši, kog je upoznala u Parizu, pretio je da će objaviti pisma koja mu je ona slala. Prijatelj njenog sina podmitio je šefa policije da oduzme Gatešiju papire, uključujući i pisma, koja su kasnije uništena.[205][206] Ubrzo nakon toga, Meri je kupila neka pisma koje su ona i Šeli pisali od čoveka koji je sebe zvao G. Bajron i predstavljao se kao vanbračni sin pokojnog Lorda Bajrona.[207][208] Iste godine, Persijev rođak Tomas Medvin prišao je Meri tvrdeći da je napisao biografiju Persija Šelija u kojoj ga nije prikazao u najboljem svetlu i da će to zataškati u zamenu za 250 dolara, ali je Meri odbila da pristane na tu nagodbu.[209][210][n]

Persi Florens se 1848. godine oženio Džejn Gibson Sent Džon. Brak se pokazao kao srećan, a Meri i Džejn su se volele.[211][212] Meri je živela sa svojim sinom i snajom u Fild Plejsu, Saseks, u nasleđenoj kući Šelijevih, i na Čester skveru, London, a pratila ih je i na njihovim putovanjima u inostranstvo.

Poslednjih godina svog života Meri je bila razorena bolešću. Od 1839. godine ona je patila od glavobolje i napada paralize u pojedinim delovima tela, koje su joj ponekad onemogućavale da čita i piše.[213][214] Dana 1. februara 1851, na Čester skveru, ona je umrla u dobi od 53 godine od onoga što je njen lekar sumnjao da je moždani tumor. Prema Džejn Šeli, Meri Šeli je tražila da bude sahranjena pored oca i majke; međutim, Persi Florens i njegova supruga, procenivši da je groblje u Sent Pankrasu, gde su sahranjeni Merini roditelji, „užasno”, odlučili su da je umesto toga sahrane u crkvi Svetog Petra u Bornmutu, blizu njihove nove kuće u Boskombu.[215] Prilikom prve godišnjice smrti Meri Šeli, oni su otvorili njen radni sto. Unutra su pronašli pramenove kose njene mrtve dece, dnevnik koji je delila sa Persijem Šelijem i kopiju njegove poeme Adonis sa jednom stranicom smotanom u krug i svilenim delom koji je sadržao deo njegovog pepela i ostatke njegovog srca.[128]

Književne teme i stil
Meri Šeli je živela književnim životom. Njen otac ohrabrivao ju je da nauči da piše tako što bi sastavljala pisma,[216] a njeno omiljeno zanimanje u detinjstvu bilo je pisanje priča.[217] Nažalost, sva Merina mladalačka dela su izgubljena kada je pobegla sa Persijem 1814. godine, i nijedan od njenih preživelih rukopisa ne može se definitivno datirati od pre te godine.[218] Veruje se da je njeno prvo objavljeno delo bilo Mounseer Nongtongpaw,[219][220][221] komični stihovi koje je napisala za Godvinovu Dečju biblioteku kada je imala deset i po godina; ipak, autorstvo nad pesmom se danas pripisuje drugom piscu u najnovijoj merodavnoj kolekciji njenih radova.[222][223][224] Persi Šeli je sa oduševljenjem ohrabrivao Meri da se bavi pisanjem: „moj suprug je, od samog početka, veoma želeo da ja dokažem da sam vredna svog porekla i upišem se na stranicu slavnih. Oduvek me je podsticao da dobijem književnu reputaciju”.[225]

Romani
Autobiografski elementi
Pojedini delovi Merinih romana često se tumače kao prikrivene prerade njenog života. Kritičari su ukazivali na ponavljanje motiva otac-ćerka kao na specifičan dokaz tog autobiografskog stila.[226] Na primer, komentatori su veoma često Matildu (1820) čitali autobiografski, identifikujući tri centralna lika romana kao verzije Meri Šeli, Vilijama Godvina i Persija Šelija.[227][228] Meri se poverila da je modelovala centralne likove u svom romanu Poslednji čovek po uzoru na prijatelje iz italijanskih krugova. Lord Rejmond, koji je napustio Englesku kako bi se uz Grke borio i umro u Konstantinopolju, baziran je na Lorda Bajrona; a utopijac Adrijan, Grof od Vindzora, koji vodi svoje sledbenike u potragu za prirodnim rajem i umire kada njegov brod potone u oluji, fiktivan je portret Persija Šelija.[229][230] Ipak, kako je napisala u recenziji Godvinovog romana Cloudesley (1830), ona nije verovala da pisci „samo kopiraju sadržaje iz svojih srca”.[231] Vilijam Godvin je smatrao karaktere njene ćekre pre kao tipove, a ne kao portrete osoba iz stvarnog života.[232] Neki moderni kritičari, poput Patriše Klemit i Džejn Blamberg, zauzeli su isti stav, suprotstavljajući se autobiografskom posmatranju Merinih dela.[233][234][235]

Romaneskni žanrovi
Meri se koristila tehnikama brojnih novelističkih žanrova, najčešće godvinijanskim romanom, novim istorijskim romanom Valtera Skota i gotičkim romanom. Godvinijanski roman, koji je postao popularan tokom 1790-ih delima poput Godvinovog Kejleba Vilijamsa (engl. Caleb Williams, 1794), „koristio se Rusoovom ispovedaoničkom formom kako bi istražio kontradiktorne odnose između pojedinca i društva”,[236][237] a Frankenštajn prikazuje mnoge od teme i književne izume kao i pomenuti Godvinov roman.[238][239] Ipak, Šeli je kritikovao ove prosvetiteljske ideale koje je Godvin promovisao u svojim delima.[240] U Poslednjem čoveku Meri je iskoristila godvinijansku filozofsku formu kako bi demonstrirala krajnju besmislenost sveta.[241] Dok su raniji godvinijanski romani pokazivali kako racionalni pojedinac može postepeno poboljšati društvo, Poslednji čovek i Frankenštajn pokazuju pojedinčev nedostatak kontrole nad istorijom.[242]

Šelijeva je takođe koristila njene istorijske romane kako bi govorila o odnosima između polova; na primer, Valperga predstavlja feminiziranu verziju Skotovog maskulinizma.[243][244] Uvodeći ženu koja nije bila deo istorijske pozadine, Šeli koristi njihove priče kako bi dovela u pitanje etablirane teološke i političke institucije.[245][246] Ona pohlepu muškog junaka za osvajanjem stavlja kontrastno sa ženskom alternativom: razumom i osećajnošću.[247] U Sudbini Perkina Vorbeka, još jednom njenom istorijskom romanu, Lejdi Gordon označava vrednosti prijateljstva, porodičnog života i jednakosti. Kroz nju Šelijeva nudi feminističku alternativu muškoj političkoj moći koja na kraju uništava muški lik. Roman daje inkluzivniju istorijsku priču kako bi izazvala one koje se obično odnose na isključivo muške događaje.[248][249]

Pol
S porastom feminističke književne kritike tokom 1970-ih, Merina dela, posebno Frankenštajn, počela su da privlače mnogo veću pažnju naučnika. Feministički i psihoanalistički kritičari bili su uglavnom zaslužni za ponovnu popularnost Merinih dela.[250] Elen Moers bila je jedan od prvih koja je tvrdila da je Merin gubitak deteta bio presudan uticaj za pisanje Frankenštajna.[251] Ona je navela da je roman „mit o rođenju” u kom Šelijeva želi da se pomiri sa krivicom izazvanom majčinskim gubitkom, kao i zbog toga što nije uspela kao roditelj.[252][253] En Melor, naučnica koja je proučavala Merino stvaralaštvo, ukazuje da je roman, sa feminističke tačke gledišta, priča „o tome šta se desi kada muškarac pokuša da ima bebu bez žene ... [Frankenštajn] je duboko zabrinut prirodnim, za razliku od neprirodnih, načina produkcije i reprodukcije”.[254] Neuspeh Viktora Frankenštajna u ulozi „roditelja” u romanu može se shvatiti kao izraz zabrinutosti koji prati trudnoću, porođaj, a posebno materinstvo.[255]

Sandra Gilbert i Suzan Gubar tvrdile su u njihovoj zajedničkoj knjizi Luda žena u potkrovlju (1979) da je u Frankenštajnu Šelijeva posebno odgovorila na mušku književnu tradiciju koju je zastupao Džon Miltonov Izgubljeni raj. Prema njihovoj interpretaciji, Šelijeva je reafirmisala ovu mušku tradiciju, uključujući mizoginiju nerazdvojivu sa njom, ali u isto vreme i „sakrivene fantazije jednakosti koje povremeno izbijaju u monstruoznim slikama besa”.[256] Meri Puvi tumačila je prvo izdanje Frankenštajna kao deo većeg šablona u Merinom pisanju, koji počinje književnim samopotvrđivanjem i završava se kontroverznim feminizmom.[257] Povi je ukazala na to da je Frankenštajnova višestruka narativnost omogućila Šelijevoj da podeli svoju umetničku ličnost, pa je tako mogla da „izrazi i izbriše sebe u isto vreme”.[258][259] Merin strah od samozalaganja ogleda se u sudbini Frankenštajna, koji je bio kažnjen zbog egoizma izgubivši sve svoje domaće veze.[260]

Feministički kritičari fokusirali su se na to kako je autorstvo, posebno žensko autorstvo, prikazano u i kroz Merine romane.[261] Kako Melorova objašnjava, Šelijeva je koristila gotički stil ne samo da istraži potisnutu žensku seksualnu želju,[262] već i način kako da „cenzuriše svoj govor u Frankenštajnu”.[263] Prema Povijevoj i Melorovoj, Meri nije želela da promoviše svoju autorsku ličnost i duboko u sebi osećala se neadekvatno u ulozi pisca, pa je „ova sramota doprinela je generaciji njenih fiktivnih slika abnormalnosti, perverzije i destruktivnosti”.[264]

Merina dela stavljaju fokus na ulogu porodice u društvu i ulogu žene u toj porodici. Ona slavi „ženska osećanja i saosećanje” u vezi sa porodicom i ukazuje na to da društvo ne bi moglo da preživi bez njih.[265] Meri je bila „duboko posvećena etici saradnje, uzajamnoj zavisnosti i samopožrtvovanju”.[266] U romanu Lodor, na primer, centralna priča prati sudbinu žene i ćerke glavnog junaka, Lorda Lodora, koji je ubijen u dvoboju na kraju prvog toma romana, ostavljajući za sobom niz pravnih, finansijskih i porodičnih prepreka sa kojima ove dve heroine treba da se suprotstavljaju. Roman se bavi političkim i ideološkim pitanjima, posebno obrazovanjem i društvenom ulogom žena.[267] On analizira patrijarhalnu kulturu koja razdvaja polove i postavlja ženu u položaj zavisnosti od muškarca. Prema viđenju Beti Benet, „roman predlaže ravnopravne obrazovne paradigme za muškarce i žene, što bi dovelo do društvene pravde, kao i do duhovnog i intelektualnog razumevanja prilikom susretanja sa izazovima koje život donosi”.[268] Ipak, Fokner je jedini Merin roman u kome heroina izlazi kao pobednik.[269] Roman navodi da kada ženske vrednosti trijumfuju nad nasilnom i destruktivnom muškošću, ljudi će biti slobodni da iskažu „saosećanje, simpatiju i velikodušnost”, ili njihovu bolju prirodu.[270]

Prosvetiteljstvo i romantizam
Frankenštajn, kao i brojna gotička fikcija iz tog perioda, predstavlja mešavinu visceralnog i otuđenog predmeta subjekta sa spekulativnim i provokativnim temama.[271] Umesto da se fokusira na obrte i preokrete radnje, u prvi plan romana su mentalne i moralne borbe protagoniste, Viktora Frankenštajna, a Šelijeva je prožela tekst njenim ličnim vidom politiziranog romantizma, romantizam koji je kritikovao individualizam i egoizam tradicionalnog romantizma.[272][273] Viktor Frankenštajn je poput Satane u Izgubljenom raju, i Prometej: on se buni protiv tradicije, on stvara život i oblikuje svoju sudbinu. Ove osobine nisu prikazane pozitivno: kako Blamerg piše, „njegova neumorna ambicije je samoobmana, naslikana kao traganje za istinom”.[274][275] On mora da napusti svoju porodicu kako bi ispunio svoje ambicije.[274][276][277]


Naslovna strana izdanja Frankenštajna iz 1831. godine, autora Teodora fon Holsta, jedna od prve dve ilustracije romana[278]
Meri je verovala u prosvetiteljsku ideju da ljudi mogu na poboljšaju društvo odgovornim vršenjem političkih dužnosti, ali je strahovala da bi neodgovorno vršenje vlasti moglo da dovede do haosa.[279] U praksi, njena dela su uglavnom kritikovala mislioce 18. veka poput njenih roditelja, koji su verovali da se takva promena može dogoditi. Stvorenje u Frankenštajnu, na primer, čita knjige povezane sa radikalnim idejama, ali obrazovanje koje stiče iz njih je na kraju beskorisno.[280] Merina dela otkrivaju njen manji optimizam u odnosu na Godvina i Vulstonkraftovu; ona ne veruje u Godvinovu teoriju da bi čovečanstvo u nekom trenutku moglo postati savršeno.[281][282]

Kako književnik Kari Loke navodi, Poslednji čovek, više nego Frankenštajn, „u svom odbijanju da postavi čovečanstvo u centar svemira, njegovo ispitivanje našeg privilegovanog položaja u odnosu na prirodu ... predstavlja dubok i proročki izazov zapadnjačkom humanizmu”.[283][284] Naime, Merine aluzije na ono što su radikali smatrali propalom revolucijom u Francuskoj i na Godvinov, Vulstonkraftovin i Berkov odgovor na nju, sukobljavaju se sa „prosvetiteljskom verom u neminovni napredak zajedničkim naporima”.[285][286] Kao i u Frankenštajnu, Šelijeva „nudi duboko razočaravajući komentar na doba revolucije, koji se završava totalnim odbacivanjem progresivnih ideala njene generacije”.[287] Ne samo da odbacuje te prosvetiteljske političke ideale, već odbacuje i romantičarsku predstavu da poetska ili književna imaginacija može da ponudi alternativu, beg od stvarnosti.[288][289]

Politika
Kritičari su do skoro navodili Lodora i Foknera kao dokaz rastućeg konzervativizma u Merinim kasnijim delima. Godine 1984, Meri Puvi je uticajno identifikovala oskudicu Merine reformističke politike u poznim delima.[290] Puvijeva je sugerisala da je Meri Šeli napisala Foknera kao svoj konfliktni odgovor na očevu kombinaciju libertarijanskog radikalizma i strogog insistiranja na društvenu pristojnost.[291] Melorova se složila, tvrdeći da je „Meri Šeli utemeljila svoju alternativnu političku ideologiju na metafori mirne, nežne, buržoaske porodice. Ona je time implicitno podržala konzervativnu viziju postepene evolucione reforme”.[292] Ova vizija dozvolila bi ženama da učestvuju u društvenoj sferi, ali je ona nasledila nejednakosti svojstvene buržoaskoj porodici.[293]

Ipak, u poslednjoj deceniji (20. veka) ovo gledište dovedeno je u pitanje. Na primer, Benetova tvrdi da Merina dela otkrivaju doslednu posvećenost romantičarskom idealizmu i političkoj reformi,[294] a studija Merinih ranih dela autorke Džejn Blamberg tvrdi da se njena karijera ne može lako podeliti na radikalni i konzervativni period. Ona tvrdi da „Šelijeva nije nikada bila strastveni radikal poput njenog supruga i da njen kasniji način života nije bio naglo lažan, niti je bio izdaja. Ona je zapravo izazivala političke i književne uticaje njenih krugova prijatelja u svom prvom delu”.[295] Prema ovom tumačenju, Merina rana dela tumače se kao izazov Godvinov i Šelijev radikalizam. „Nepromišljeno odbacivanje porodice” Viktora Frankenštajna je, na primer, viđeno kao dokaz Merine konstantne brige za ljude oko sebe.[272]

Kratke priče

Šelijeva je često pisala priče kako bi ispratila već pripremljene ilustracije za zbirke, kao što je ova, koja prati Transformaciju iz 1830. godine u godišnjaku Keepsake.[296]
Tokom 1820-ih i 1830-ih, Meri je stalno pisala kratke priče za zbirke priča i godišnjake, uključujući 16 priča za The Keepsake, čija su ciljna grupa bile sredovečne žene.[219][297] Merina dela iz ovog žanra bila su opisana kao dela „plaćenog pisca” i „razvučena i dosadna”.[219] Ipak, kritičarka Šarlot Susman ističe da su drugi pisci tog doba, poput romantičarskih pesnika Vilijama Vordsvorta i Semjuela Tejlora Kolridža, davali prednost ovom profitabilnom tržištu. Ona objašnjava da su „godišnjaci bili glavni vid književnog stvaralaštva tokom 1820-ih i 1830-ih”, a The Keepsake najuspešniji među njima.[298]

Mnoge Merine priče smeštene su u doba daleko pre devetnaestovekovne Britanije, kao što je Grčka i vladavina Anrija IV francuskog. Šelijeva je posebno bila zainteresovana za „krhkost individualnog identiteta” i često prikazivala „da put osobe u svetu može biti kataklizmički izmenjen unutrašnjim emocionalnim prevratom, ili nekom natprirodnom pojavom koja se ogleda u unutrašnjoj šizmi”.[299] U njenim pričama, ženski identitet vezan je za ženske kratkotrajne vrednosti u braku, dok muški identitet može da se održi i transformiše korišćenjem novca.[300][301] Iako je Meri napisala 21 kratku priču za godišnjake između 1823. i 1839. godine, ona je uvek sebe, pre svega, smatrala romanopiscem. Pisala je Liju Hantu: „pišem loše članke koji mi pomažu da se osećam jadnom — ali ću uroniti u roman i nadam se da će njegova čista voda oprati blato ovih časopisa”.[302]

Putopisi
Kada su leta 1814. godine pobegli u Francusku, Meri i Persi počeli su da pišu zajednički dnevnik,[303] koji su oni objavili 1817. pod nazivom Istorija šestonedeljne ture, dodavši tome četiri pisma, po dva od svakog, bazirana na njihovoj poseti Ženevi 1816. godine, zajedno sa Šelijevom pesmom Mon Blan. Knjiga slavi mladalačku ljubav i politički idealizam i svesno sledi primer Meri Vulstonkraft i drugih koji su kombinovali putovanje sa pisanjem.[304] Perspektiva knjige je filozofski i reformistički, pre nego konvencionalni putopis; putopis naročito apostrofira efekte politike i rata na Francusku.[305] Pisma koja je par napisao tokom drugog putovanja suočavaju se sa „velikim i izvanrednim događajima” konačne pobede Napoleona kod Vaterloa nakon njegovog „stodnevnog” povratka 1815. godine. Ona takođe istražuju uzvišenost Ženevskog jezera i Mon Blana, kao i revolucionarno nasleđe filozofa i romanopisca Žana Žaka Rusoa.[306]

Merina poslednja knjiga, napisana u formi pisama i objavljena 1844. godine, nosi naziv Lutanja po Nemačkoj i Italiji 1840, 1842. i 1843. i beleži njena putovanja sa Persijem Florensom i njegovim univerzitetskim prijateljima. U Lutanjima, Šelijeva prati tradiciju Pisama napisanih u Švedskoj, Norveškoj i Danskoj — delo njene majke — i svoju Istoriju šestonedeljne ture kako bi mapirala svoj lični i politički pejzaž kroz govor senzibiliteta i simpatije.[307][308] Za Šelijevu, izgradnja saosećajne veze među ljudima je put do stvaranja civilnog društva i povećanja znanja: „znanje, da prosvetli i oslobodi um od prijemčivih otupelih predrasuda — širi krug simpatije sa svojim srodnim dušama — to su koristi putovanja”.[309] Između zapažanja o pejzažima, kulturi i „ljudima, posebno sa političke tačke gledišta”,[310] ona je koristila formu putopisa kako bi istražila svoje uloge udovice i majke i razmišljala o revolucionarnom naturalizmu u Italiji.[311][nj] Ona je takođe beležila svoje „hodočašće” na scenama vezanim za Šelija.[312][129] Prema kritičarki Klarisi Or, Merino usvajanje ličnosti filozofskog materizma daje Lutanjima jedinstvo prozne pesme, sa „smrću i sećanjem kao centralnim temama”.[313] U isto vreme, Šelijeva stvara egalitaran slučaj protiv monarhije, klasnih razlika, ropstva i rata.[314]

Biografije
Između 1832. i 1839. godine, Meri je napisala brojne biografije značajnih italijanskih, španskih, portugalskih i francuskih muškaraca i i nekoliko žena za knjigu Životi najznačajnijih književnika i naučnika autora Dionizija Lardnera. Biografije su bile deo Lardnerove enciklopedije, jedne od boljih među brojnim takvim proizvedenim tokom 1820-ih i 1830-ih kao odgovor na rastuću želju za samoobrazovanjem srednje klase.[315] Sve do ponovnog izdavanja ovih eseja 2002. godine, njihov značaj u okviru njenog korpusa nije bio cenjen.[316][o] Prema mišljenju književnog naučnika Grega Kučića, oni otkrivaju Merino „čudesno istraživanje kroz nekoliko vekova i više jezika”, njen poklon biografskoj pripovesti i njeno interesovanje za „nove oblike feminističke istoriografije”.[317] Šeli je pisala u biografskom stilu popularizovanom od strane 18ovekovnog kritičara Semjuela Džonsona u njegovom delu Životi pesnika (engl. Lives of the Poets, 1779—81), kombinujući sekundarne izvore, memoare i anegdote, kao i autorsku evaluaciju.[318] Ona je beležila detalje iz života i karaktera svakog pisca, citirala njihova dela, kako u originalu tako i u prevodu, i završavala sa kritičkim razmatranjem njihovog stvaralaštva.[319]

Za Šelijevu je biografsko pisanje, prema njenim rečima, trebalo da se „stvara kao da je to škola u kojoj se uči filozofija istorije”[320] i predaju lekcije. Najčešće i najvažnije, ove lekcije sastavljene su od kriticizma muško-dominantnih institucija kao što je primogenitura.[321] Šelijeva stavlja akcenat na porodični život, romantiku, porodicu, simpatiju i saosećajnost u životima njenih subjekata. Njeno uverenje da takve snage mogu poboljšati društvo povezuje njen biografski pristup sa ostalim ranim feminističkim istoričarima poput Meri Hejs i Ane Džejmson.[322] Za razliku od njenih romana, od kojih je većina imala originalan tiraž od svega nekoliko stotina primeraka, Životi su štampani u oko 4.000 primeraka po svakom tomu: time, prema Kučiću, Merina „upotreba biografije kako bi progurala socijalni program ženske istoriografije postala je jedna od najuticajnijih političkih intervencija”.[323]

Urednički rad
Ubrzo nakon Persijeve smrti, Meri je odlučila da napiše njegovu biografiju. U pismu iz 17. novembra 1822. godine, ona je najavila: „pisaću o njegovom životu i time okupirati samu sebe na jedini način iz kog mogu da izvučem utehu”.[324] Ipak, njen svekar, Timoti Šeli, efektno joj je zabranio da to učini.[325][p] Meri je započela gajenje Persijeve pesničke reputacije 1824. godine objavljivanjem njegovih Posthumnih pesama. Godine 1839, dok je radila na Životima, ona je pripremila novo izdanje njegove poezije, koje je postalo, prema rečima Suzan Volfson, „kanonizovani događaj” u istoriji ugleda njenog supruga.[326][327] Sledeće godine, Meri je izdala tom Persijevih eseja, pisama, prevoda i fragmenta, a tokom 1830-ih, ona je njegovu poeziju predstavila široj javnosti objavljujući njegove odabrane radove u godišnjaku The Keepsake.[328]

Izbegavajući Timotijevu zabranu biografije, Meri je često u ovim izdanjima ubacivala svoje napomene i razmišljanja o životu i stvaralaštvu svog supruga.[329] „Ja sam tu da opravdam njegove puteve i da ga načinim voljenim svim budućim generacijama”, napisala je ona 1824. godine.[330] Bio je to cilj, kako navodi Blamberg, koji je doveo do predstavljanja Šelijevog rada javnosti na „najpopularniji mogući način”.[331] Kako bi prilagodila njegove radove viktorijanskoj javnosti, ona je Šelija predstavljala više kao lirskog nego kao političkog pesnika.[332][333] Ipak, kako Meri Favret navodi, „bestelesni Persi sam legitimiše duh svoje poezije”.[334] Meri je pominjala Persijev politički radikalizam kao oblik sentimentalizma, tvrdeći da je njegov republikanizam nastao iz saosećanja prema onima koji su patili.[335] Ubacivala je i romantične anegdote njegovog čovekoljublja, ljubavi prema domu i ljubavi prema prirodi.[336] Predstavljajući sebe kao Persijevu „praktičnu muzu”, ona je takođe napomenula da je revizije vršila onako kako je on napisao.[337]

Uprkos emocijama koje je ovaj rad uzburkao, Meri se neosporno pokazala kao profesionalni i naučni urednik.[338] Radeći sa Persijevim neurednim, ponekad nejasnim, sveskama, ona je pokušala da formira hronologiju njegovih radova, pa je uključila i pesme, poput Epipsychidion — posvećenu Emiliji Vivijani, koje bi najradije izostavila.[333][339] Bila je, ipak, primorana da načini izvesne kompromise i, kako navodi Blamberg, „moderni kritičari su pronašli grešku sa izdanjem i različito tvrde da je ona pogrešno prepisala, pogrešno protumačila, namerno načinila nejasnim neke stvari i pokušala da pesnika pretvori u nešto što on nije bio”.[340] Prema Donaldu Demijanu, savremenom uredniku Šelijevih dela, Merin stil uređivanja pripada „periodu uređivanja kada cilj nije bio da se ustanove tačni tekstovi i naučni aparat već da se predstavi celokupan zapis piščeve karijere za prosečnog čitaoca”.[341] U principu, Meri je verovala u objavljivanje svake reči rada njenog supruga;[342][343] međutim, našla se u obavezi da izostavi neke delove, bilo pod pritiskom izdavača Edvarda Moksona, bilo iz poštovanja prema javnosti.[327][344] Na primer, ona je izostavila ateističke delove prvog izdanja Kraljice Mab. Nakon što ih je vratila u drugom izdanju, Mokson je bio krivično progonjen i osuđen za bogohulnu klevetu, iako je izbegao kaznu.[345][346] Merini propusti i izostavljanja izazvali su kritike, često veoma loše, od strane pripadnika Persijevih krugova prijatelja,[347][345] a recenzenti su je, između ostalog, optuživali za neselektivno uključivanje.[348] Njene beleške su ipak ostale osnovni izvor za proučavanje Persijevog rada. Kako Benet objašnjava, „biografi i kritičari se slažu da je Merina predanost da učini supruga zapaženim i njegova dela značajnim bio jedina, glavna sila koja je uspostavila Šelijevu reputaciju tokom perioda kada bi on gotovo sigurno izbledeo u očima javnosti”.[349][350]

Reputacija

Gravura Džordža Stodarta prema spomeniku Meri i Persija Šelija autora Henrija Viksa (1853)
Tokom svog života, Meri je ozbiljno bila shvaćena kao pisac, iako su kritičari često previđali političku stranu njenih radova. Ipak, nakon njene smrti, ona se uglavnom pamti kao supruga Persija Biša Šelija i kao autor Frankenštajna.[351] Zapravo, u uvodu njenih pisama objavljenih 1945. godine, urednik Frederik Džouns je napisao: „zbirka ove veličine ne može se opravdati opštim kvalitetom pisama niti Merinom važnošću u ulozi pisca. To je zato što ona kao žena [Persija Biša Šelija] zadivljuje naše interesovanje”.[352] Ovaj stav nije se promenio do 1980. godine kada je Beti Benet objavila prvi tom sabranih radova Meri Šeli. Kako je ona objasnila, „činjenica je da su do ovih godina naučnici gledali na Meri kao na ćerku Vilijama Godvina i Meri Vulstonkraft koja je postala žena Persija Šelija”.[353] To je bilo tako dok Emili Sastejn nije 1989. godine objavila celokupnu naučnu biografiju Meri Šeli pod nazivom Meri Šeli: Romantika i stvarnost (engl. Mary Shelley: Romance and Reality).[354]

Pokušaji Merinog sina i snaje da „viktorijanizuju” uspomenu na nju cenzurišući biografske dokumente doprineli su viđenju Meri kao konvencionalnije, manje reformističke figure nego što njena dela ukazuju na to. Njena bojažljiva izostavljanja delova iz Persijevih dela i njeno tiho izbegavanje javne kontroverze tokom njenih poznih godina doprineli su ovom utisku. Tumačenja Hoga, Trilonija i drugih poštovalaca Šelija takođe su se postarala da umanje Merin radikalizam. Trilonijevi Zapisi o Šeliju, Bajronu i autoru (engl. Records of Shelley, Byron, and the Author, 1878) veličali su Persija Šelija na Merin račun, dovodeći u pitanje njenu inteligenciju, pa čak i njeno autorstvo nad Frankenštajnom.[355] Lejdi Šeli, supruga Persija Florensa, doprinela je delom ovome, objavivši veoma izmenjenu kolekciju pisama koju je nasledila pod nazivom Šeli i Meri (engl. Shelley and Mary, 1882).[356][357][358]

Od Frankenštajnove prve pozorišne adaptacije iz 1923. godine do filmskih adaptacija tokom čitavog 20. veka, uključujući i prvu bioskopsku verziju iz 1910. godine i danas poznate adaptacije, među kojima su Vejlov Frankenštajn iz 1931. godine, Bruksov Mladi Frankenštajn iz 1974. godine i Branin Merin Frankenštajn iz 1994. godine, veliki deo javnosti susreo se prvi put sa Merinim stvaralaštvom putem adaptacija.[359] Tokom 19. veka, Meri je, u najboljem slučaju, bila viđena kao autor jednog romana, a ne kao profesionalni pisac, što i jeste bila; mnoga njena dela bila su van štampe sve do pre tridesetak godina, zaklonivši tako veći pogled na njen doprinos.[360] Poslednjih nekoliko decenija, ponovno izdavanje gotovo svih njenih dela stimulisalo je novo priznanje njenih vrednosti. Njena navika intenzivnog čitanja i studiranja, otkrivena u njenim dnevnicima i pismima i ogledana u njenim delima, sada je bolje cenjena.[361] Merina koncepcija sebe kao autora takođe je bila priznata; nakon Persijeve smrti, ona je pisala o svojim autorskim ambicijama: „mislim da mogu da se održim, a tu je i nešto inspirišuće u ideji”.[362] Naučnici sada smatraju Meri jednom od glavnih romantičarskih ličnosti, značajnu zbog njenog književnog doprinosa i njenog političkog glasa kao žene i liberala.[356][357]

Dela
Istorija šestonedeljne ture (engl. History of a Six Weeks` Tour, 1817)
Frankenštajn ili moderni Prometej (engl. Frankenstein or The Modern Prometheus, 1818)
Matilda (engl. Mathilda, 1819)
Valperga (engl. Valperga or The Life and Adventures of Castrussio, Price of Lucca, 1823)
Posthumne pesme Persija Biša Šelija (engl. Posthumous Poems of Percy Bysshe Shelley, 1824)
Poslednji čovek (engl. The Last Man, 1826)
Sudbina Perkina Vorbeka (engl. The Fortunes of Perkin Warbeck, 1830)
Lodor (engl. Lodore, 1835)
Fokner (engl. Falkner, 1837)
Pesnička dela Persija Biša Šelija (engl. The Poetical Works of Percy Bysshe Shelley, 1839)
Lutanja po Nemačkoj i Italiji 1840, 1842. i 1843. (engl. Rambles in Germany