ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2013
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Tvrd povez, zlatotisak, format 25cm, 612 strana, izdanje IBS Beograd, 2013. Dobro očuvana, neznatno oštećena korica na par mesta, detaljniji opis:

Trodelna knjiga jednog od najvećih azerbejdžanskih pisaca, Elčina koji je i dramaturg, (Elcin Ilijas oglu Efendijev) koji se u književnosti pojavio u drugoj polovini prošlog veka i dao značajan doprinos ne samo azerbejdžanskoj već i sovjetskoj literaturi, Smrtna presuda, sastavljen iz romana: Mahmud i Mariam, Bela Kamila i Smrtna presuda, dobar je primer ravnoteže između mišljenja i zbivanja. Elčin je u strukturu svojih ezgotičnih i nadasve uzbudljivih, vrhunski napisanih romana uneo istorijske sadržaje, legende, savremeno poimanje uloge nacije i nadnacije, i pojedinca u vremenu. A pokazao je i indiviuu u raskoraku sa vremenom, okrenutu duhovnosti i umetnosti, sudar religija kroz zabranjenu ljubav muslimana i hrišćanke, bespoštednu borbu za opstanak u uslovima društveno organizovane zajednice ideološki homogenizovane i onih koji lutaju u vremenu i prostoru okrenuti unutrašnjosti svog nedokučivog bića. Baveći se temom porobljenosti, na koju se i dobrovoljno pristaje, kao u vreme sovjetske idolatrije, on pokazuje kako se može robovati i metafizičkoj praznini u sebi, nemogućnosti prihvatanja pravila života ili pak zlobi, netoleranciji i nerazumevanju bližnjeg, onog dela koji se opire sreći, koji traži nevolje jer ih se boji: `Jednog divnog dana čovek shvati da je svesno ili ne, čitav svoj život tražio teškoće, u svemu video teškoće, a pokazalo se da je najveća mudrost bila u onom jednostavnom i običnom, ako se u običnosti sveta krije sreća... ta pregršt svetlosti je na svakom koraku`. Tako o sreći razmišlja dečak Alekper, alijas pripovedni subjekt iz romana Bela kamila, iz pozicije dečaka naratora koji se seća proživljenog.

Na kontrastu moći vlasti i slobode da se bude izvan svega što sputava, izgrađeni su snažni individualizovani likovi koji nose radnju i čine dramatičan siže, u sva tri romana, koja povezuju mnoge strukturne niti, kao što su diskurs o čovekovoj smrtnosti i beskonačnosti vremena, (naročito u Beloj kamili) o književnosti, moći ideologije...

U prvom romanu, Mahmud i Mariam, u kojem se radnja smešta u daleku pršlost, početak šesnaestog veka, u Gjandžu, prestonicu Karabaškog beglerbegluka na čijem čelu je bio Zijd-kan, kompleksan književni lik koji oličava stvarnu moć koju čoveku daje vlast, novac, ugled, ali i veliku ljudsku nemoć da utiče na tokove sudbine. Prvo, dugotrajna borba za roditeljstvo, potom potpuna bespomoćnost pri suočavanju da toliko željeni naslednik nije čovek za politiku, vlast, već da je zanesenjak, kontemplativna priroda, lišen smisla za praktičan život i surovost koju opstanak na vlasti podrazumeva, a trebalo je naslediti tron, sačuvati ga za nova pokoljenja.

Svako veliko delo mora počivati i na večnim arhetipskim osnovama koje se ugrađuju u njegovu strukturu i pokuzuju da se ti obrasci ljudskog delovanja samo ponavljaju. I nosioci dobra i zla u ovoj knjizi imaju u sebi arhetipski model ponašanja. Dok Zijah–kan oličava vlast, njegova supruga Gabarmanu oličava materinstvo i sve ono što majka čini u ubeđenju da će pomoći svom detetu, čak i kada radi sve suprotno od potrebnog.

Filozofija nade, jovovskog trpljenja radi ljubavi prema bližnjem, detetu, proteže se kroz sva tri romana efendi Elčina. Otac hrišćanke Mariam, Pastir, u koju se mladi princ Mahmud zagledao, nauprot tome, nedvosmisleno bira put za svoju kćer u ime svojih ubeđenja, lišavajući je mogućnosti da se opredeljuje po zakonu srca.

U romanu je u drugom planu pojašnjavanje onoga što u isto vreme može biti i sreća i nesreća... Moćni Zijad-kan, koji sa svojom voljenom suprugom Gabarmanu dugo čeka porod, najzad doživi ispunjenje sna. Ali, sreća kao da uzima danak. Naslednik neće biti po meri roditelja, nezaiteresovan za materijalno i vlast, biće uzrok najdublje roditeljske patnje.

To je jedan od bitnih rukavaca u romanu koncipiranom kao istorijska hronika u kojoj prostor i vreme imaju važnu ulogu, a na širem planu daje se istorija azerbejdžanske zemlje i naroda u svoj punoći života te zanimljive nacije. Literatura često na suštinski delotvorniji način oslikava vreme nego što to čine istorijske knjige. U tom smislu i istoričar S. Šama sa Harvarda misli `da su veliki književnici uspevali da osvetle prošlost onako kako uglednim istoričarima to nije polazilo za rukom, a da se pripovedačka snaga istorije neće postići time što će se minuli događaji sažvakati u stilu savremenih vesti. Istina je, veli, uvek bliža istoriji koju otkrivaju veliki romani nego opšti zakoni za kojima tragaju sociolozi. Istina je ono najbolje što imaginacija može da pruži, a pisac je stoga pozvaniji od istoričara da otkrije i ponovo uspostavi izgubljene nevidljive istorijske veze.`

U tom smisu, pisac Elčin se obilato koristi folkorom, pričom i legendama kao sredstvom kojim se dočarava osobenost i starina azerbejdžanskog naroda. Veliku ulogu u njegovom tekstu imaju i pesma, umetnost kao nešto bez čega većina njegovih junaka ne može. To upućuje na duhovnost kojom su prožeti i unutrašnji život koji se osmišljava i ispunjava lepotom, onim što podstiče na okrenutost lepoti, harmoniji i zagledanosti u nedokučivo. Saz, kamača i priča, to su neki od izraza te metafizičke, duhovne komponente likova koji nisu sasvim ovozemaljski. Nasuprot njima su oni koji oličavaju ovozemaljsku moć, vladari, političari koji sprovode ideologije, u Smrtnoj presudi, ideologiju Komunističke partije SSSR-a, koja je u Azerbejdžanu, kao jednoj od sovjetskih republika tokom dvadesetog veka, bila duboko ukorenjena u svest naroda, idolatrija, poslušnost, potkazivanje, korupcija, sve su to bili vidovi manipulisanja ljudima i davali su kobne rezultate. Tada se to izvorno, nacionalno potiskivalo i svi su bili neraskidivim vezama spojeni, što iz straha što iz nužne potrebe da se preživi. Oni koji vladaju i potčinjeni bili su primorani na taj spoj da bi opstali, a ni danas nije drugačije u celom svetu.