Godina izdanja: 2017
ISBN: 978-86-80912-00-4
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Naslov: Volter
Autor: Stefan S. Mokuljski

Originalni naslov: Вольтере – Стефан Стефанович Мокульский

Izdavač: Evoluta, Beograd
Prevod: Ilija Kecmanović
Jezik: b.c.h.s. / srpski
Godina izdanja: 2017

Pismo: latinica
Žanr: roman, biografski roman

ISBN: 978-86-80912-00-4



POVEZ: broširano
Br. str.: 103
Fizički opis: 21 cm
Masa (u gr): 160

knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5*

[kategorizacija stanja:

5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva

- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]

DODATNO UZ KNJIGU:


Obdaren sjajnim umom i retkom spisateljskom mnogostranošću, bio je u isto vreme pesnik i dramski pisac, romanopisac i satiričar, publicista, istoričar i filozof. Delovao je u svima oblastima ljudske misli, ispoljavajući u svakoj od njih veliki slobodouman podstrek i vatrenu političku narav.Učinio je duhovnom potrebom Francuske a i drugih evropskih zemalja mnoštvo ideja, za čije širenje i razvijanje treba da zahvalimo upravo njemu, iako on, često, nije bio njihov tvorac. Volter je dao pečat svoje misli celom prosvetiteljskom pokretu XVIII veka, koji se često ne naziva bez razloga Volterovim vekom.
Volter je i „takmac Euripidov” (tragični pesnik) i „Eratin nežni drug” (lirski pesnik) i „Tasov unuk” (epski pesnik) i „sin Moma i Minerve” (satirik i humorist) smatrao je Puškin.

….Voltera su podražavali kao epskog i lirskog pesnika, kao pisca romana i drama, kao istoričara i publicistu. S druge strane, njegov uticaj ispoljio se u opštem pravcu društveno-filozofske misli i uopšte duhovne kulture različitih evropskih zemalja, koje su se postepeno uključivale u krug ideja francuske prosvećenosti. Njegovo ime je svuda bilo simbol prosvećenosti, iz njegovih usta su hiljade i hiljade ljudi prvi put slušale nove reči koje su
izražavale velike oslobodilačke ideje trećeg staleža. Stepen Volterove popularnosti u ovoj ili onoj evropskoj zemlji uvek je bio svoje vrste barometar društvene svesti demokratskih krugova tih zemalja.
Talasi oduševljenja i odobravanja sa najezdama negiranja od genija…. na „nadrimudraca ovoga veka”. „Izobličavanja” Voltera,
a zajedno s njim i ostalih francuskih prosvetitelja, prihvatili su se u to doba još skorašnji volterijanci. Tako Fonvizin već 1788. godine naziva Voltera i ostale filozofe šarlatanima, kod kojih se „srebroljublje spaja sa besprimernom taštinom”.

***

UVOD: BIOGRAFIJA

Svi glavni idejni i umetnički pravci u francuskoj književnosti prve polovine XVIII veka ukorenjeni su u Volterovom delu. Volter je bio priznat kao vođa celog starijeg pokolenja francuskih prosvetitelja i, kao takav, imao je ogroman međunarodni uticaj i ugled. Obdaren sjajnim umom i retkom spisateljskom mnogostranošću, bio je u isto vreme pesnik i dramski pisac, romanopisac i satiričar, publicista, istoričar i filozof. Delovao je u svima oblastima ljudske misli, ispoljavajući u svakoj od njih veliki slobodouman podstrek i vatrenu političku narav. Izuzetno nadaren popularizator, učinio je duhovnom potrebom Francuske a i drugih evropskih zemalja mnoštvo ideja, za čije širenje i razvijanje treba da zahvalimo upravo njemu, iako on, često, nije bio njihov tvorac. Dao je pečat svoje misli celom prosvetiteljskom pokretu XVIII veka, koji se često ne naziva zabadava Volterovim vekom. Volterova raznostrana književno-društvena delatnost razvijala se na izvanredno sadržajnim temeljima, prepunim najraznovrsnijih činjenica i događaja iz života. Stoga je upoznavanje sa Volterovom biografijom neophodno za pravilno shvatanje njegovog stvaralaštva u različitim etapama. Pravo Volterovo ime je Fransoa Mari Arue (François-Marie Arouet, 1694—1778). Prezime Volter (Voltaire) u stvari je pseudonim nastao putem anagrama piščevog pravog porodičnog imena i dodavanjem slova l i j (i) — početnih slova reči le jeune (mlađi). Rođen je u Parizu, u porodici bivšeg beležnika, koji je služio kao blagajnik u Glavnoj kontroli. Školovao se kod isusovaca, u koležu Luja Velikog (1704—1711). O svojim učiteljima izražavao se nejednako. Najviše je cenio predavača retorike Porea (Porée), koji ga je zadužio time što je u njemu još u školskoj klupi probudio ljubav prema pozorištu. U celini, Volter se negativno izražavao o odvojenom od života, apstraktnom pravcu obrazovanja koje je dobio u školi. „Ja nisam znao”, pisao je docnije, „da je Fransoa i zarobljen kod Pavije, ni gde se nalazi Pavija; nisam poznavao zemlju u kojoj sam se rodio, ni osnovne zakone ni interese svoje otadžbine; nisam se nimalo snalazio u matematici, nimalo u zdravoj filozofiji; znao sam samo latinski jezik i gluposti”. Još u školskoj klupi Volter pokazuje sjajne sposobnosti i počinje da piše stihove. Bio je i dalje dečak kada je predstavljen čuvenoj kurtizani Ninoni de Lanklo, Sent Evremonovoj prijateljici, koja se ushićuje njegovim umom i zaveštava mu 2000 livri da nabavi knjige. Volter je voleo da se naziva Ninoninim naslednikom i napisao je kasnije njenu biografiju. Završivši kolež, Volter je, na navaljivanje svoga oca, koji je želeo da mu sin postane pravnik, počeo da uči prava. Ali maštao je o uspehu u književnosti i težio da se kreće u aristokratskom društvu. Njegov kum, opat Šatonef, uveo ga je u Tampl, aristokratsko-raskalašnički kružok koji se okupio oko Vandoma. U tom kružoku, u kome se veselo provodio život, kod Voltera su se rano razvili slobodnjaštvo i skepticizam i odnos pun nepoštovanja prema vladajućim krugovima. Taj odnos došao je do izražaja u njegovim satiričnim pesmicama i epigramima, u kojima se drznuo da potkači i samog regenta Filipa Orleanskog, nazvavši ga rodoskrvnikom i trovačem. Ovi ispadi nisu ostali bez posledica: Volter je zatvoren u Bastilju, gde je proveo oko godinu dana (1717—1718). U zatvoru je napisao tragediju Edip i počeo da radi na epopeji Anrijada. Uskoro posle izlaska iz Bastilje, Volter je doživeo prvi veliki književni uspeh. Prikazivanje Edipa donelo mu je slavu i nateralo ljude da govore o njemu kao o dostojnom nasledniku Korneja i Rasina. Filip Orleanski smesta menja svoj stav prema njemu i dodeljuje mu zlatnu medalju i penziju. Volter počinje da ostvaruje sjajan uspeh u književnosti. Izvojevavši mesto prvog francuskog pesnika-tragičara, počinje da stiče i slavu epskog pesnika. Potajno 1723. godine štampa, u Ruanu, spev Liga, ili Anri Veliki (La Ligue, ou Henri lé Grand), koji predstavlja prvu skicu istorijske epopeje Anrijada (La Henriade, 1728), posvećene širenju verske trpeljivosti; u njoj se idealizuje Anri IV kao slobodoljubiv i prosvećen monarh. Još pre objavljivanja Lige, Volter je nastojao da zainteresuje društvo za svoj spev, priređujući javno čitanje Lige po aristokratskim domovima. U isto vreme štampao je i prvu svoju antireligioznu pesmu Pismo Uraniji, ili Za i protiv (Epître à Uranie, ou le Pour et le Contre, 1722); namenio ju je svojoj prijateljici Žili de Ripelmond, koja se borila sa nastupima verske sumnje. Kad mu je bilo trideset godina, Volter je već bio prvi pesnik Francuske, koga su svi smatrali naslednikom slavnih književnih tradicija veka Luja XIV, i koji je, i pored svoga slobodnjaštva, bio još uvek veoma daleko od prosvetiteljstva. On je visoko cenio pokroviteljstvo kraljice Marije Lešćinski, od koje je dobijao penziju (u isto vreme kad i penziju od kralja). Ali snovi o uspehu na dvoru nisu mu zavrteli pamet. Rešivši se da sebi obezbedi materijalnu nezavisnost u odnosu prema čuvenim mecenama i izdavačima, povezao se sa svetom finansijskih manipulanata i, ulazeći u različite trgovačke poslove, stvorio postepeno krupan imetak. Sjajno napredovanje mladog Voltera prekinuo je njegov sukob sa mladim aristokratom De Rohanom, koji je naredio svojim lakejima da ga izudaraju štapovima. Uzalud je Volter pokušavao da nađe sud koji će suditi čoveku koji ga je uvredio. Pozvao je De Rohana na dvoboj, ali ovaj je o tome obavestio policiju, i Volter se, po drugi put, obreo u Bastilji (1726). Ovoga puta odsedeo je u njoj svega pet meseci, a zatim je pušten na slobodu, pod uslovom da odmah otputuje u Englesku.

(...)

Živeći u Siru, Volter nije prekinuo veze sa Parizom. On je vodio opširnu prepisku sa prijateljima. Sem toga, saznavao je pariske novosti od mnogobrojnih markizinih gostiju koji su dolazili u Sir. Kako je strasno voleo pozorište, u Siru je ustrojio domaću scenu, na kojoj je prikazivao svoje komade i ponekad u njima glumio. Godine provedene u Siru bile su veoma plodonosne u njegovoj literarnoj delatnosti. Tu je napisao niz ozbiljnih filozofskih radova, među kojima Osnove Njutnove filozofije (Eléments de la philosophie de Newton, 1738) i Traktat o metafizici (Traité de Métaphysique, 1734), u kome je izložio svoje filozofske poglede. Tu je uglavnom završio i svoj kapitalni istorijski rad — Vek Luja XIV (Le Siècle de Louis XIV, 1739—1751). Tu je napisao i niz svojih najpoznatijih tragedija — Alziru (Alzire, 1736), Meropu (Mérope, 1743) i Muhameda (Mahomet, 1741). Tu je, najzad, napisao i niz pesničkih dela — satirični spev Svetski čovek (Le Mondain, 1736), koji slavi blago civilizacije i ismeva učenje crkve o blaženom životu Adama i Eve u raju, didaktični spev Reč o čoveku (Discours sur l’homme, 1738), koji je napisao podražavajući srodni Popov spev, i već pomenutu Orleansku devicu (La pucelle d’Orléans), koju je počeo oko 1730. i dovršio 1735. godine, ali koja je prvi put štampana dvadeset godina kasnije. Uprkos merama predostrožnosti koje je preduzimala madam D’Šatle, neka Volterova dela izazvala su veliku razdraženost u vladajućim krugovima. To je davalo povoda markizi da strahuje za slobodu svoga prijatelja. U naročito opasnim trenucima, ona je otpremala Voltera u Holandiju ili Belgiju, kuda je obično putovao pod tuđim imenom, iako nikada nije bio potpuno neprimećen. Posle desetogodišnjeg odsustvovanja, Volter se 1745. godine vratio u Pariz, gde je, neočekivano, naišao na blagonaklon prijem na dvoru. Njegovom zaštitnicom načinila se nova ljubimica Luja XV, koja je dobila titulu markize Pompadur i postala neokrunjena vladarka Francuske. Kako se odavno poznavala sa Volterom, postarala se da ga privuče dvoru. Zahvaljujući njoj, povereno mu je da napiše operu za svečanost povodom Dofenovog venčanja. Ta opera, koja nosi naslov Navarska princeza (La princesse de Navarre, 1745), i za koju je Ramo napisao muziku, donela je Volteru veću slavu u dvorskim krugovima negoli njegova najbolja umetnička dela, iako je sam imao o njoj veoma rđavo mišljenje i nazivao je vašarskom lakrdijom.

(...)

***

O AUTORU

Stefan Stefanovič Mokuljski (1896—1960) bio je ruski istoričar književnosti, dramaturg i pozorišni kritičar, doktor filoloških nauka. Doktorirao je na Kijevskom univerzitetu, koji se u to vreme zvao Imperatorski univerzitet Sv. Vladimira. Živeo je i radio u Lenjingradu i Moskvi. Bavio se teorijom i istorijom pozorišta i bio glavni urednik Enciklopedije pozorišta.

Odmah po završavanju osnovnih studija počeo je da se bavi pedagoškim radom. Bio je šef Katedre za svetsku književnost Lenjingradskog univerziteta i na Pedagoškom institutu. Takođe je držao nastavu istorije pozorišta pri Istorijskom institutu i Pozorišnoj akademiji.
Naučno interesovanje Mokuljskog bilo je prosvetiteljska epoha u Francuskoj. Autor je mnogih radova o Molijeru, Ž. Rasinu, Volteru, P. Kornelu kao i o italijanskoj književnosti od XIII do XVI veka, i italijanskoj dramaturgiji XVII.

Smatra se jednim od osnivača nauke o teatru u Rusiji. Autor je dvotomnog dela Istorija zapadnoevropskog pozorišta od antike do XIX veka i Hrestomatije istorije zapadnoevropske književnosti.

Podsticao je objavljivanje izdanja na ruskom jeziku kao urednik antologija i zbirki B. Brehta, E. Hofmana, L. Pirandela i drugih. I danas ima istaknuto mesto među teoretičarima pozorišta.

***

SADRŽAJ
I Uvod: biografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
II Filozofski pogledi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . 19
III Istorijski radovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29
IV Estetski pogledi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
V Nove misli u antičkim stihovima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56
VI Didaktički spevovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66
VII Lakokrila sablja poezije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73
VIII Filozofske pripovesti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . 78
IX Odjeci i uticaji „volterijanstva” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92
O autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101


***

Volter / pesnik / istorijski roman / biografski roman / Molijer biografija / francuska književnost / prosvetiteljstvo / dvoboj / Engleska / progonstvo / Bastilja /

***
UNOS: 220405
Šifra: