Autor: Domaći
ISBN: Gar
Godina izdanja: Gar
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


„Planirana revolucija“ iz 1988. godine je obimna, kapitalna istorijsko-politikološka studija istaknute srpske istoričarke i političarke dr Latinke Perović. Knjiga predstavlja zamašan i dubok naučni rad posvećen političkim idejama u Rusiji 19. veka, sa posebnim fokusom na korene, razvoj i utemeljivače ruskog jakobinizma i blankizma.Ovo delo je ključno za razumevanje kako su ekstremne i radikalne leve teorije u Rusiji sistematski planirane i razvijane decenijama pre nego što su u praksi kulminirale Oktobarskom revolucijom 1917. godine.Struktura i sadržaj knjigeKnjiga na skoro 580 strana donosi autorsku analizu Latinke Perović, ali i pažljivo odabrane, ključne prevode tekstova samih utemeljivača ruskog revolucionarnog radikalizma (koje je sa ruskog jezika prevela Lidija Subotin). Delo je podeljeno na četiri velike celine, od kojih je svaka posvećena jednoj ključnoj figuri ili organizaciji:I deo – P. G. Zaičnjevski (Petar Zaičnjevski): Analizira se revolucionar koji je još 1862. godine napisao proglas „Mlada Rusija“, u kojem je otvoreno zagovarao krvavu i beskompromisnu revoluciju, diktaturu revolucionarne partije i uvođenje komunizma odozgo.II deo – S. G. Nečajev (Sergej Nečajev): Fokus je na jednom od najfanatičnijih ruskih nihilista, autoru čuvenog i jezivog spisa „Katehizis revolucionara“. Nečajev je revoluciju video kao apsolutno uništenje države i društva, gde su sva sredstva (laž, ubistvo, izdaja) dozvoljena radi ostvarenja cilja, što je fenomen koji je kasnije nazvan „nečajevština“.III deo – P. N. Tkačov (Petar Tkačov): Detaljno se obrađuje misao glavnog ideologa ruskog jakobinizma. Tkačov je verovao da narod (seljaštvo) sam po sebi ne može izvesti revoluciju, već da to mora učiniti strogo organizovana, tajna i disciplinovana manjina intelektualaca koja će preuzeti državnu vlast. Njegove ideje su direktno anticipirale Lenjinov koncept partije profesionalnih revolucionara.IV deo – Narodna volja (Narodnaя volя): Poslednji deo prati rad tajne terorističke organizacije koja je sprovela niz atentata na carske zvaničnike, što je kulminiralo ubistvom cara Aleksandra II 1881. godine. Analizira se njihova ideologija spajanja terora i političke borbe.


„Planirana revolucija“ nije samo knjiga o Rusiji; ona čini organsku celinu sa kasnijim radovima autorke, kao što su „Rusko-srpske revolucionarne veze“. Latinka Perović je kroz analizu ruskog jakobinizma tražila ključ za razumevanje srpske istorije i razvoja socijalističke misli na Balkanu (kod Svetozara Markovića, Nikole Pašića i ranih radikala). Njena teza je bila da je srpski radikalni socijalizam u velikoj meri uvezao upravo ove ruske populističke i autoritarne obrasce, što je usmerilo političku kulturu Srbije ka kolektivizmu i antizapadnjaštvu.


Latinka Perović (Kragujevac, 4. oktobar 1933 — Beograd, 12. decembar 2022) bila je jugoslovenska i srpska istoričarka, političarka i aktivistkinja.

Od 1968. do 1972. godine, bila je sekretarka Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (SKS), kada je smenjena s Markom Nikezićem, tadašnjim predsednikom CK SKS, u tzv. čistki srpskih liberala. Tada se smatrala jednom od najmoćnijih žena u Srbiji.[1]

Bavila se poboljšanjem prava žena, a sa 27 godina je postala predsednica Antifašističkog fronta žena Srbije.[2]

Radila je na Institutu za istoriju radničkog pokreta — Beograd od 1976. do 1998. godine. Od 1993. do 1998. godine bila je glavna i odgovorna urednica časopisa Tokovi istorije.[3]

Tokom ratova devedesetih Latinka Perović se zalagala za mir u regionu i demilitarizaciju.[3]

Latinka Perović je ponekad nazivana „majkom Druge Srbije”.[4][5]

Njen rad naišao je na podeljenu recepciju. Pojedinci su cenili njen istoriografski i politički rad. Milo Lompar je posvetio nekoliko publikacija kritičkoj analizi njenog rada, koji je ocenio kao ukupno negativan i izneo nekoliko faktografskih grešaka.

Biografija
Detinjstvo
U Beloševcu, selu kod Kragujevca je provela vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata. Veliki broj članova njene porodice bili su partizani, njeni ujaci i stričevi. Kao prvi traumatičan događaj koji pamti, ona navodi streljanje u Kragujevcu. Taj događaj pamti jer je ubijen veliki broj članova njene porodice sa očeve strane, njeni stričevi i braća, kao i zbog opasnosti koju je njen otac izbegao tokom ovog perioda.[3]

Obrazovanje
Srednju školu je započela u ženskoj gimnaziji, a u poslednjoj godini stvorena je zajednička gimnazija što navodi kao tada najveću reformu. Tokom svog školovanja bila je naklonjena predmetima iz društvenih nauka.

Proglašena je za najbolju učenicu generacije, a tada je jedan od profesora rekao: „To je pravedno, ali možda će nam neko zameriti što smo to dali devojci, a ne mladiću.”

Tokom školovanja učestvovala je u radnim akcijama, što je bilo uobičajeno za to vreme. Ona je isticala da je to bio duh vremena u kojem su se oni osećali da učestvuju u izgradnji i obnovi zemlje.

Završila je Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu 1954. godine, a dve godine kasnije je na istom fakultetu magistrirala.

Tokom studija prve dve godine je stanovala kod ujaka i hranila se u studentskoj menzi. Ostale dve godine je boravila u studentskom domu. Te pedesete opisuje kao najveće siromaštvo, a osećala se opasnost u čitavoj Jugoslaviji zbog sukoba sa Sovjetskim Savezom.

Intelektualni život tada opisuje kao značajan uz isticanje časopisa Nova Misao. Uskoro je došao I Slučaj Milovana Đilasa čini je slučaj za nju bio „jedinstven”.

Na njena levičarska uverenja uticalo je odrastanje u toku rata tokom kojeg su bile jasno polarizovane strane „dobra i zla”. Takođe i ruski pritisak koji se tada dešavao za nju je bio jedno veliko iskustvo za nju.

Završila je i drugu magistraturu 1965. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a 1975. godine je na njemu doktorirala.[3]

Radila je na Institutu za istoriju radničkog pokreta — Beograd od 1976. do 1998. godine.[3]

Preminula je 12. decembra 2022. godine. Nakon njene smrti Dubravka Stojanović joj je, pored ostalih, posvetila tekst.[6] Sonja Biserko je tada napisala „Njena smrt ostavlja ogromnu prazninu u političkom i naučnom životu Srbije”.[7]

Politička karijera
Početak njenog političkog angažmana bio je u predsedništvu Centralnog Komiteta omadine Srbije 1953/1954 godine gde je bila najmlađa članica. Tu joj je bilo jako zanimljivo obzirom da je tu bilo ljudi iz čitave Jugoslavije. Perovićeva je redovno tada radila, išla na teren, organizovala razne događaje. Nakon toga je prešla u Centralni Komitet Jugoslaviji 1956. godine. Tu je provela četiri godine kao predsednica Konferencije za drustvenu aktivnost žena Jugoslavije. Tada je završila drugu magistraturu i ujedno je bila trudna.

Kada je ušla u politiku, to je prihvatila ali nije mislila da je to njena sudbina.[3]

Latinka Perović je 1969. godine postala sekretarka Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, sve do događaja pod nazivom „čistka liberala” 1972. godine. Smatrala se jednom od najmoćnijih žena tog vremena.[1]

Marko Nikezić joj je govorio „Ti se uvek pomalo stidiš što si sekretar CK!”

Period čistke levičara 1972. opisuje kao dramatično vreme. Ipak ističe da je bila na strani gde su bili ljudi koje je poštovala poput Marka Nikezića, Koče Popovića, Predraga Ajtića, Dobrivoja Radosavljevića i Mirka Tepavca.

Period od 1972. Do 1975 je provela u sobi, završila doktorat, distancirala se. Tada je napisala Zatvaranje kruga. Tada je Nikezić pogledao to delo i rekao joj da to objavi.

„ Znate šta, ja sam sigurno neka mešavina liberalne i levičarske osobe, ja nikad ne bih porekla princip socijalne pravde iako mislim da to nije isto što i socijalno jedinstvo koje je uvek zagovarano u nacionalnoj ideologiji…–Ja sam, naravno, Jugoslaviju videla kao veliku mogućnost, i za srpski narod i za druge narode, kao jednu sjajnu ideju, liberalnu ideju u osnovi. ”
Jugoslaviju je smatrala „našom prvom Evropom” koja se sastojala od različitih naroda.

Ona se verbalno obrušavala na srpski identitet u sklopu obračuna komunista sa srpskom tradicionalnom i nacionalno orijentisanom inteligencijom.[8]

Kada se zaposlila u Institut za istoriju radničkog pokreta Srbije, nije joj bilo dozvoljeno 8 godina ništa da objavi.

„ Nikad nisam bila unitarista! Ja se deklarišem, naravno, kao Srpkinja, ja sam tu roñena, moji roditelji su bili Srbi, govorim srpski jezik, studirala sam srpski jezik i književnost, bavila sam se srpskom politikom, srpskom istorijom, nikad nisam smatrala da je moja zasluga što je moj deda bio solunac, što je imao Karañorñevu zvezdu iako sam u detinjstvu o tome slušala, ali ja moram da kažem da se moj identitet ne iscrpljuje u tome. ”
Bila je članica Političkog saveta Liberalno-demokratske partije[9] i Građanskog demokratskog foruma...