ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1970
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

lepo očuvano kao na slikama

Milan Stojadinović (Čačak, 4. avgust 1888 — Buenos Ajres, 24. oktobar 1961) bio je srpski političar, diplomirani pravnik, doktor ekonomskih nauka i profesor univerziteta. Bio je ministar finansija u tri navrata, ministar spoljnih poslova i predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije kao i predsednik Jugoslovenske radikalne zajednice.

Milan Stojadinović

Fotografija Milana Stojadinovića
Lični podaci
Datum rođenja
4. avgust 1888.
Mesto rođenja
Čačak, Kraljevina Srbija
Datum smrti
24. oktobar 1961. (73 god.)
Mesto smrti
Buenos Ajres, Argentina
Narodnost
Srbin
Religija
pravoslavna
Univerzitet
Univerzitet u Beogradu
Profesija
pravnik i ekonomista
Politička karijera
Stranka
Narodna radikalna stranka
Jugoslovenska radikalna zajednica
Srpska radikalna stranka
Mandati
Predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije
24. jun 1935 — 5. februar 1939.
Prethodnik Bogoljub Jevtić
Naslednik Dragiša Cvetković
Ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije
24. jun 1935 — 5. februar 1939.
Zamenik predsednika Ivo Andrić
Prethodnik Bogoljub Jevtić
Naslednik Aleksandar Cincar-Marković
Ministar finansija Kraljevine SHS
6. novembar 1924 — 8. april 1926.
Predsednik vlade Nikola Pašić
Vlada 20, 21, 22. vlada Nikole Pašića
Prethodnik Mehmed Spaho
Naslednik Nikola Uzunović (v. d.)

Standarta predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije
Rođen je 1888. godine u Čačku, od oca Mihaila, sudije i advokata i majke Milice rođene Pavlović. Gimnaziju (1906) i studije prava je završio u Beogradu 1910. godine, a usavršavao se tri godine u Nemačkoj, Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu. Kao pisar u Ministarstvu finansija Kraljevine Srbije nije podlegao vojnoj obavezi. Četiri godine Prvog svetskog rata 1914-1918. proveo je pored predsednika Nikole Pašića, na Krfu i u Parizu. Iz inostranstva se vratio u novu kraljevinu, kao generalni direktor Državnog računovodstva u Ministarstvu finansija. Ubrzo nakon položenog doktorata prava, postaje sa 32 godine profesor finansijskih nauka na Beogradskom univerzitetu. Već 1919. godine napušta državnu službu i kao `čovek od poverenja britanskog finansijskog kapitala` postaje direktor Engleske trgovačke banke. Na toj dužnosti ostaje do 1922. godine kada ulazi u politički život, kao ministar u vladi Nikole Pašića.[1]

Bio je ministar finansija u tri navrata (1922—1924, 1924-1925 i 1934-1935). Aktivan je bio u Narodnoj radikalnoj stranci kao član Glavnog odbora. Knez Pavle mu je dao mandat za formiranje vlade. Jugoslovensku radikalnu zajednicu osnovao je 1935. godine i u nju su ušli pripadnici njegove bivše stranke, Jugoslovenska narodna stranka, Slovenska ljudska stranka Antona Korošeca i Jugoslovenska muslimanska organizacija Mehmeda Spahe. Ova stranka bila je izrazito desničarskih opredeljenja. Stojadinović je vodio politiku približavanja silama Osovine. Za vreme premijerskog mandata potpisao je sporazum o prijateljstvu sa Francuskom i pakt o nenapadanju sa Italijom, pokušavajući da u vreme pred Drugi svetski rat sačuva bezbednost Jugoslavije.

Stojadinovićeva vlada pokušala je da potpiše konkordat sa Vatikanom 1937. godine. To je izazvalo žestoke proteste Srpske pravoslavne crkve, pa je potpisivanje sporazuma propalo. Stojadinović je ipak uspeo da pobedi na sledećim izborima. Knez Pavle ga je smenio 1939. jer nije uspeo da reši hrvatsko pitanje. Na zahtev Britanaca Stojadinović je prognan iz zemlje i interniran na ostrvo Mauricijus, gde je proveo Drugi svetski rat. Posle rata mu je bio zabranjen povratak u zemlju, pa je Stojadinović ostatak života proveo u Argentini i drugim južnoameričkim državama.

Jugoslovenska komunistička vlast je ostvarila dogovor sa njim sa ciljem da se Stojadinović približi ustaškom vođi Anti Paveliću, potvrdi da se i on nalazi u Argentiji i kompromituje ga pred hrvatskom emigracijom, dok bi zauzvrat pustila Stojadinovićevog brata iz zatvora. Njegovo približavanje Paveliću bilo je delimično uspešno, a zajedno sa njim je 1954. godine potpisao sporazum sa planom podele Jugoslavije, koji je izazvao negativne reakcije u hrvatskoj i srpskoj emigraciji.

Biografija
Politička karijera
uredi
Stojadinović je postao ministar finansija 1922. sa samo 34 godine. Nikola Pašić mu je poverio zadatak da stabilizuje jugoslovensku monetu. Stabilizacija i jačanje dinara bila je prvo Stojadinovićevo delo i od njega se njegovo ime pročulo u najširim krugovima. U francuskim finansijskim krugovima je postao poznat kao jedini ministar finansija u balkanskim državama koji tokom tri godine svog mandata nije tražio zajam u inostranstvu. Da bi ostvario ravnotežu budžeta, bez dodatnog zaduživanja u inostranstvu, Stojadinović je pribegavao uvođenju novih poreskih obaveza, što je izazivalo otpor ne samo opozicionih već i vladinih narodnih poslanika. Ipak uspeo je da ostvari prvi jugoslovenski budžet bez deficita u toku budžetske 1924/25. godine.[5] Počeo je da piše za beogradsku Politiku i nedeljnik na engleskom jeziku Ekonomist. Stojadinović je smenjen sa položaja ministra finansija 1926. godine. Već u to doba pratio ga je glas velikog korupcionaša i kockara, koji ima mali broj iskrenih prijatelja. Ostao je upamćen kao prevrtljiva i neiskrena osoba, ali izuzetno sposoban ministar finansija. Posle ministarskog mandata, izabran je za direktora Jadransko-Podunavske banke.[6]

Posle proglašenja kraljeve diktature, pridružio se radikalskom krilu koje se suprotstavilo davanju diktatorskih ovlašćenja kralju Aleksandru.[3] Bio je jedan od radikala koji se na početku nisu otvoreno protivili novom režimu, već preporučivali za određenu vrstu poslova.[7] Otvoreno istupa protiv šestojanuarskog režima i u korist vraćanja na stvarni parlamentarni režim, posle donošenja Septembarskog ustava 1931. godine. Kao predstavnik radikalske opozicije, bio je jedan od potpisnika pisma tzv. `Tri Milana` kojim su februara 1932. radikali, demokrate i zemljoradnici tražili dosledno sprovođenje parlamentarne vladavine, iskreno i trajno sporazumevanje Srba, Hrvata i Slovenaca i obnovu organizacije političkih stranaka. Kao izaslanik Ace Stanojevića i Miloša Trifunovića učestvovao je u razgovorima za formiranje opozicionog bloka tri srpske političke stranke.[8] Milan Stojadinović je bio jedan od posrednika u pregovorima srpske opozicije sa Seljačko-demokratskom koalicijom tokom 1933. godine.[9] Policija je izvršila lični pretres Stojadinovića, njegove kancelarije u Srpskom brodarskom društvu i njegove vile, zbog sumnje da je štampao letke opozicione sadržine, aprila 1933. godine.[10] Učestvovao je i u pokušaju da se ozvaniči ponovno formiranje stranke pod nazivom Jugoslovenska narodna radikalna stranka, avgusta 1933, svestan da su njihovi simpatizeri očekivali od rukovodstva da se počne sa organizovanim radom protiv režima.[11] Sredinom 1934, Milan Stojadinović je bio jedan od posrednika u razgovorima vođenim između kralja Aleksandra i rukovodstava opozicionih stranaka u pregovorima o formiranju vlade političkih predstavnika Srba, Hrvata, Slovenaca i muslimana.[12] U jednoj misiji, koju mu je poverio kralj Aleksandar, Stojadinović je otišao u SAD. Kad se vratio stupio je u upravne odbore nekoliko preduzeća i postao predsednik Beogradske berze.

U decembru 1934, posle atentata na kralja Aleksandra u Marselju, a po želji kneza-namesnika Pavla Milan Stojadinović je pozvan u vladu Bogoljuba Jevtića, koja je predstavljena kao vlada `novih ljudi`. Stojadinović je pozvan kao finansijski stručnjak i jedan od najaktivnijih predstavnika dotadašnje srpske opozicije.[13] Potom je imenovan za senatora, 8. januara 1935. godine.[14] Kratko vreme posle parlamentarnih izbora od 16. maja 1935, koji su pokazali opasan rascep u Jugoslaviji jer je vlada Bogoljuba Jevtića dobila većinu glasova ali su u zemlji postojala dva fronta. U jednom frontu skupili su se Hrvati, većina Slovenaca, bosanski muslimani, kao i veliki deo Srba. Pretila je opasnost, da će se, ako bude nastavljena Jevtićeva politika, nastale suprotnosti još produbiti i prouzrokovati katastrofalne potrese u državnom životu. Takav položaj bio je tim opasniji, što se zemlja još nije oporavila od tragedije koju je pretrpela tragičnom smrću kralja Aleksandra u Marselju, 9. oktobra 1934. godine.

Stojadinovićeva vlada
uredi

Milan Stojadinović govori u Narodnoj skupštini, 1936.
U situaciji novog zaoštravanja posle petomajskih izbora, knez Pavle Karađorđević, delujući iz pozadine, izazvao pad Jevtićeve vlade i mandat za sastav nove dodelio Milanu Stojadinoviću.[15] Stojadinovićev dolazak na čelo Vlade, 24. juna 1935. godine, značio je da je u Beogradu prevagnuo britanski uticaj. Poznati finansijski stručnjak bio je direktor filijala dva britanska koncerna u Kraljevini Jugoslaviji.

Privreda
uredi
Stojadinović je bio prvi premijer sa modernom ekonomskom vizijom, rešen da unutrašnju i spoljnju politiku stavi u službu ekonomije. Sprovodio je politiku javnih radova, gradio je pruge u brdskim predelima, nove puteve, popravljao i proširivao luke, izgrađivao obaloutvrde i kanale i za te radove zaposlio oko 150.000 ljudi, dok je sitnim i srednjim seljacima ukinuo dobar deo dugova i tako povećao njihovu kupovnu moć. Posebno se zanimao za napredak industrije. Zahvaljujući, između ostalog, i njegovom nastojanju, otvorena je rafinerija bakra u Boru, rafinerija olova u Trepči i aluminijuma kraj Šibenika. Za njegove vlade podignuto je ukupno 111 novih fabrika i osnovano sto novih industrijskih preduzeća, u 92% slučajeva sa domaćim kapitalom. Izgrađene su nove električne centrale i novi dalekovodi. Osnovu teške industrije činili su državni rudnici železa u Ljubiji i Varešu, topionica i livnica u Varešu i železara u Zenici, sve i objedinjeno u okviru preduzeća „Jugostroj“. Tada se počelo sa stvaranjem avioindustrije u Zemunu i autoindustrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline „Zorka“ u Šapcu, a proizvedena je i prva domaća lokomotiva „Sava“. Njegova vlada je takođe inicirala i donošenje šestogodišnjeg privrednog plana (1938—1944), prvog takvog u istoriji Srbije i Jugoslavije. Ipak, i pored stvarnog privrednog napretka, Srbija je u četrdesete godine ušla kao još uvek slabo industrijalizovana zemlja.[16]

Politika
uredi

Kralj Petar II Karađorđević i Milan Stojadinović između 1934. i 1939. godine
Kada je Stojadinović preuzeo mesto predsednika vlade, unutrašnja situacija Jugoslavije već je označavala tendencije ka jednoj značajnoj političkoj promeni. Oslanjajući se na kneza Pavla, Milan Stojadinović se posvetio pre svega dvoma izuzetno teškim zadacima, a to je korenita izmena jugoslovenske unutrašnje i spoljne politike. Jezgro Stojadinovićeve vlade činili su pripadnici Glavnog odbora Narodne radikalne stranke, Slovenačke narodne stranke i JMO - koja je ubrzo posle petomajskih izbora napustila opozicioni tabor. Stojadinović je uvideo, da zemlju treba smesta dovesti do smirenja. Zato je privukao u vladu predstavnike Slovenaca i bosanskih Muslimana kao i pristalice stare srbijanske Radikalne stranke, koja je još uvek prestavljala najjaču stranku u Srbiji. U Deklaraciji vlade 4. jula 1935. godine Stojadinović je, distancirajući se od Jevtića i njegove vlade, osporio bilo čiji monopol na jugoslovenski ideal: `Amanet koji je ostavio pokojni Viteški kralj Aleksandar Prvi Ujedinitelj da čuvamo Jugoslaviju veliki je Amanet, ali taj Amanet nije ostavljen na čuvanje jednoj vladi ili jednoj političkoj grupi. Taj Amanet ostavljen je celom jugoslovenskom narodu.` Vlada Stojadinović - Korošec - Spaho pošla je od toga da će kraljev amanet najbolje sačuvati ako bude išla putem smirivanja i stišavanja političkih zaoštrenosti. U Hrvatskoj započeo je da provodi politiku popuštanja i najšireg sporazumevanja da i onde dođe što pre do smirenja. Stojadinović je pokazao nameru da primi u vladu i predstavnike Hrvata, ali mu nije uspelo da sprovede tu zamisao, jer su Hrvati odmah zahtevali reviziju oktroisanog ustava[17], što knez Pavle nije bio spreman da odobri, zbog otpora koji bi to izazvalo kod Srba, mada je i sam mislio da je postojeći ustav nedemokratski.[18]

Jugoslovenska radikalna zajednica
uredi

Milan Stojadinović osniva stranku, Izborni plakat iz 1936.
Bez namere da u skorije vreme ide na skupštinske izbore, Stojadinovićeva vlada se izjasnila za saradnju sa „Jevtićevom skupštinom“. Već na prvim sednicama te skupštine formirala se Jevtićeva manjina i Stojadinovićeva većina. Većina poslanika koji su svoj izbor dugovali više izvršnoj vlasti nego narodu, okrenula se novom šefu vlasti. Pored vladajuće većine u Skupštini, Stojadinović je pristupio formiranju stranke, koja je trebalo da stvori utisak o većini i u narodu.

Nova stranka dobila je ime Jugoslovenska radikalna zajednica, a po skraćenici JRZ odomaćilo joj se ime Jereza kao neka vrsta nadimka. Sastavljen je program i statut stranke, prikupljen potreban broj potpisa i 19. avgusta 1935. svečano podneta prijava Ministarstvu unutrašnjih poslova. JRZ je nastala objedinjavanjem ostataka tri stare, pre šestojanuarske stranke. Ta stranka je vratila u opticaj ideju troimenog naroda. U njenom programu stajalo je da `poštovanje triju imena našega naroda - Srbin, Hrvat i Slovenac i njihove ravnopravnosti, poštovanje tradicije, jer će se na taj način razvijati međusobno poverenje.` Hrvatska seljačka stranka i strane diplomate imali su utisak da je JRZ osnovana sa ciljem da se postavi politički obruč oko Hrvata, odnosno da se izoluje HSS. Ipak, izgleda verovatnije da su i Stojadinović i knez Pavle u JRZ videli sredstvo da se Maček natera na kompromis. U toku organizovanja Jereze, Stojadinović je Sloveniju, odnosno Dravsku banovinu, prepustio Korošecu kao njenom faktičkom gospodaru. Mehmedu Spahu prepustio je nadmoćnu ulogu u krajevima sadašnje Bosne i Hercegovine, čime je od sebe odbio većinu tamošnjih Srba.

JRZ je istisnula iz političkog života Jugoslovensku nacionalnu stranku, oslabljenu posle Marseljskog atentata na kralja Aleksandra.[19] Stojadinović i JRZ su sebe smatrali legitimnim naslednicima Nikole Pašića i Narodne radikalne stranke iz njegovog perioda i tako neutralisali Pašićeve naslednike Acu Stanojevića i Miloša Trifunovića koji su ostali u opoziciji.[15][20][21]

Spoljna politika
uredi

Sastanak ministra inostranih poslova Poljske Jozefa Beka sa članovima jugoslovenske vlade u Beogradu 28. maja 1936. Sleva nadesno: ministar industrije Urbanić, ministar vojni general Ljubomir Marić, Jozef Bek i premijer Jugoslavije Milan Stojadinović. Snimljeno verovatno na terasi restorana hotela Avala kod spomenika Neznanog junaka.

Predsednik vlade Stojadinović (levo) u razgovoru sa nemačkim ministrom inostranih poslova fon Nojratom, januara 1938.
Odnosi sa Italijom i sa dvema državama Rimskih protokola, Austrijom i Mađarskom, bili su veoma zategnuti; Nemačka je vodila agitaciju kod nemačkih manjina u Jugoslaviji i srpskih organizacija. U Hrvatskoj nije prestajalo jedno hronično vrenje sa stalnim neredima i nemirima koji su postajali zabrinjavajući. Katolički episkopat otvoreno se žalio na gonjenje katolika. Komunistička propaganda prouzrokovala je pravu pustoš. Osećalo se da nedostaje ruka šefa, vreme punoletstva mladog kralja Petra II bilo je još udaljeno. Budućnost Jugoslavije nije izgledala nasmejana. Ne treba zaboraviti da 1935. osovina Berlin-Rim nije još postojala ni u začetku, i da je Benito Musolini ohrabrivao austrijske legitimiste, tako da bi jedna restauracija Habzburgovaca u Beču ili Budimpešti izazvala otcepljivanje Hrvatske, a verovatno i Slovenije, dok bi Italija favorizovala ovaj razvoj, a Bugarska čekala svoj čas da se baci na tradicionalnog srpskog neprijatelja. Najzad, privredna kriza je bila na vrhuncu. Zemljoradnički proizvodi bili su izloženi neverovatnom padu cena, dok su trgovina i industrija Jugoslavije bile zapale u tešku situaciju, a bankama je pretila propast. Moneta je izgubila ravnotežu.

Ubrzo posle pogibije kralja Aleksandra došlo je do promene u francuskoj spoljnoj politici koja je izazvala promene i u jugoslovenskoj. Francuska, koja se pred opasnošću od Nemačke približila Italiji, nije htela da čuje da se Italija okrivljuje za Marsejski atentat. U jesen 1935, italijanski napad na Abisiniju izmenio je iz osnova odnose među velikim silama i međunarodni položaj Jugoslavije. Novembra 1935. godine, Društvo naroda reagovalo je uvođenjem sankcija protiv Italije. Što se tiče Jugoslavije, zabrana trgovine s Italijom, koja je bila njen glavni partner, dovela je do prodora Nemačke. Svestan da za ekonomskim vezivanjem sledi političko, knez Pavle i Stojadinović su od Engleza tražili da povećaju trgovinu s Jugoslavijom. Dobili su odgovor da u Ujedinjenom Kraljevstvu važi pravilo da trgovci kupuju gde žele. Adolf Hitler je u martu 1936. godine ušao s vojskom u Rajnsku oblast koja je po Versajskom sporazumu bila demilitarizovana, tampon zona između Nemačke, Francuske i Belgije. Bilo je pitanje vremena kada će doći na red Anšlus i Čehoslovačka. Francuska je izgledala slabo da brani sebe, a kamoli druge. Pošto se mislilo da je Francuska spremna da Jugoslaviju žrtvuje Italiji, Stojadinovićeva politika se još više okrenula prema Nemačkoj. Realizam jugoslovenskog premijera shvatio je brzo da udaljena Francuska, koja je preživljavala Blumovo iskustvo, ne može i neće da pruža finansijsku pomoć. Nemačka je pored toga imala odlučujućeg udela u poboljšanju jugoslovenske privredne krize. Berlin je otkupio žetvu od zemljoradnika i ustupio kredit bankama i tvornicama, snabdevajući oružjem i ratnim potrebama Jugoslaviju, kao i lokomotivama i vagonima. Mala Antanta bila je žrtva jedne ozbiljne krize, francusko-jugoslovenski savez bio je pokoleban zbog marseljskog atentata i verzija o nemarnosti francuskih vlasti u vezi sa ovim. U novoj međunarodnoj situaciji, Jugoslavija, a sa njom i Rumunija, odvajale su se od Francuske i Male Antante. U septembru 1936. godine, one su odbile Benešov predlog da se zadatak Male Antante proširi na odbranu ne samo od Mađarske, nego od bilo čijeg napada. Stojadinović je išao putem Velike Britanije koja je, posle skidanja sankcija Italiji juna 1936, povela politiku približavanja Musoliniju i Hitleru. Na sednici Skupštine Društva naroda održanoj septembra 1936. premijer Stojadinović izabran je za jednog od šest potpredsednika Skupštine Društva naroda a najviše podrške je došlo od Francuske i Velike Britanije.[22] Na podsticaj iz Londona i Berlina, Stojadinović je početkom 1937. godine sklopio s Bugarskom ugovor o „iskrenom i večnom prijateljstvu“, kojim se ova odrekla pretenzija na Makedoniju, Caribrod i Bosilegrad. Ubrzo po sklapanju britansko-italijanskog sporazuma 25. marta, i između Jugoslavije i Italije sklopljen je sporazum o prijateljstvu. Grof Ćano je potpisao sa Stojadinovićem ugovor koji je ličio na jedan političko-vojni savez. Iz ovoga je proizašao jedan stav Mađarske i Bugarske prema susednoj Jugoslaviji. Jedino je Austrija ostala nezadovoljna. Pred ulazak nemačkih trupa u Austriju, Hitler je dobio Musolinijev pristanak. U jugoslovenskim vladajućim krugovima odranije se mislilo da je Anšlus manje zlo od restauracije Habzburga. Zbliženje između Nemačke i Kraljevine Jugoslavije paraliziralo je u isto vreme opasnost od Habzburgovaca, zajednička strepnja bila je od restauracije u Austriji ili Mađarskoj. Već u junu 1938. godine na red je došla Čehoslovačka. Za Stojadinovićevu Vladu bilo je najvažnije da Mađarska ne napadne Čehoslovačku, pošto bi to i za Jugoslaviju kao članicu Male Antante bilo poražavajuće. U jeku napetosti povodom Sudeta, Musolini je 19. septembra, nakratko posetio jugoslovensku teritoriju, pozdravio jugoslovensku zastavu i trupe sa `pomoz Bog junaci`. To je značilo da će Italija i Jugoslavija u predstojećem sukobu oko Čehoslovačke ostati neutralne. U Beograd je 24. septembra, iz Rima stigla vest da će Mađarska mirovati.

Konkordatska kriza
uredi
Glavni članak: Konkordatska kriza
Knez Pavle i nadbiskup Bauer vodili su razgovor o merama za sređivanje odnosa između rimokatoličke crkve i države, Bauer je tražio da se raspuste masonske lože i zaključi konkordat. Knez Pavle je obećao da će katoličkoj crkvi u većoj meri izaći u susret. Prvi potezi Stojadinovićeve vlade išli su u tom pravcu. Po Stojadinovićevom nalogu, ministar pravde Ljudevit Auer, katolik iz Siska je pre polaska za Rim posetio Patrijarha Varnavu Rosića. Tekst konkordata bio je dostavljen srpskom patrijarhu. Ministar Auer je potpisao konkordat u Rimu 25. jula 1935. godine. O potpisivanju konkordata Stojadinovićeva vlada i Vatikan izdali su svoja saopštenja. U saopštenju Stojadinovićeve vlade izneto je da će se konkordatom sprovesti „Ustavom kod nas usvojena, ravnopravnost katolicizma sa ostalim priznatim konfesijama.` Posebno je navedeno da se Sveta Stolica obavezala da će poštovati jugoslovenske državne interese prilikom popunjavanja crkvenih položaja, naročito onih najvažnijih. Vatikansko saopštenje sadržalo je više detalja. Ni jugoslovenska, ni vatikanska strana nije tekst konkordata stavila na uvid javnosti. Potpisivanje konkordata prošlo je bez reakcije u jugoslovenskoj javnosti. U međuvremenu, kopija konkordata izvađena je iz fioke patrijarha Varnave, verovatno podstaknut od nekog iz opozicije. Konkordat, koji je čekao na ratifikaciju u parlamentu, ležao je u Stojadinovićevoj fioci petnaest meseci. Pošto je početkom novembra 1936. Namesništvo izdalo ukaz kojim je ovlastilo predsednika Vlade da konkordat uputi Narodnoj skupštini, reagovao je Arhijerejski sabor. Početkom decembra vladi je upućen memorandum sa porukom da Srpska crkva ne može da pristane na takvu odluku. Tek od marta 1937. godine u Narodnom predstavništvu borba oko Konkordata se rasplamsala, nekoliko meseci pre nego što je njegova ratifikacija stavljena na dnevni red. Od proleća 1937. sveštenstvo i opozicija, oslanjajući se na opozicione govore u Skupštini, razvili su tako žestoku kampanju protiv Vlade da se stvorila sveopšta psihoza smrtne opasnosti za srpsko pravoslavlje. Stojadinović je pokušavao da parira kampanji koja se zahuktavala. Pred Svetim sinodom u Patrijaršiji izneo je sve razloge kojima su njegovi prethodnici bili rukovođeni po pitanju konkordata. Navodeći da je konkordat delo kralja Aleksandra i da Namesništvo želi njegovu ratifikaciju, on je napominjao da je i Nikola Pašić zaključio konkordat.

Gledajući kako se oko Srpske crkve skupljaju svi protivnici režima, i oni koji nisu imali pojma šta sadrži konkordat, i oni koji su zaboravili kada su poslednji put ušli u crkvu, Stojadinović je pitanje konkordata shvatio kao pitanje ugleda šefa vlade. Igrom slučaja, kako je narastala konkordatska kriza, stanje zdravlja patrijarha Varnave se pogoršavalo. U jednom trenutku pronet je glas da je otrovan. Za 19. jul, kada je bila zakazana sednica Skupštine o konkordatu, bilo je zakazano i moletestvije za ozdravljenje obolelog patrijarha. Zamišljena „kao velika manifestacija u borbi protiv konkordata“, litija je krenula u Knez Mihailovu ulicu. U Knez Mihalovoj nastala je tuča i rvanje građana sa policajcima i žandarmima. Intervencija policije je bila brutalna, ali su povrede učesnika litije preuveličavane. Politička borba oko konkordata se nastavila. Knezu Pavlu je upućen memorandum Svetog sinoda u kome se tražilo da odmah Kraljevska vlada dr Milana Stojadinovića podnese ostavku i da se konkordat skine sa dnevnog reda. Stojadinović nije hteo da odustane od ratifikacije konkordata. Pritisci na poslanike da ne glasaju za konkordat vršeni su sa raznih strana - od crkve, opozicionara i masona.

Uveče, 23. jula, konkordat je u Narodnoj skupštini izglasan sa 166 glasova, uz 129 protiv. Trebalo je da bude izglasan u Senatu, u kome je vlada lošije stajala, ali isto veče, Stojadinović je pred poslanicima JRZ objavio da će se neko vreme sačekati sa iznošenjem Konkordata pred Senat. Pri kraju dana, u kome je u donjem domu izglasan konkordat, umro je patrijarh Varnava. Svim članovima vlade, osim generala Marića, bilo je zabranjeno da prisustvuju sahrani. Posle glasanja u Skupštini 1. avgusta Sveti arhijerejski sinod jednoglasno je doneo odluku o ekskomunikaciji ministara i poslanika pravoslavne vere, koji su glasali za konkordat i isključeni su iz crkve. Stojadinović je tražio da se ukine ekskomunikacija. Posle Vladinog odricanja od konkordata i crkva je popustila u svom stavu prema ekskomunikaciji. Na spoljnopolitičkom planu, Stojadinović je konkordatom hteo da potvrdi svoje prijateljske veze sa italijanskom vladom. Ali i italijanska vlada, brinući se da konkordatska kriza ne dovede do Stojadinovićevog pada, počela se hladiti prema konkordatu. Pošto su obe strane u sporu popustile, u februaru 1938. godine za novog patrijarha izabran je Gavrilo Dožić. Na taj izbor uticao je Stojadinović. Crnogorski mitropolit bio je njegov prijatelj još od dvadesetih godina kada je kao radikalski poslanik išao po Crnoj Gori.

Put do pada Stojadinovićeve vlade
Srpska radikalna stranka
Internacija i izgnanstvo
uredi
Glavni članci: Sporazum Pavelić-Stojadinović i Atentat na Anta Pavelića
Milan Stojadinović je interniran iz Beograda 18. aprila 1940. nakon navodnog pronalaska `kompromitujućeg materijala`. Do marta 1941. držan je u Rudniku, Karanu i Ilidži.

Na sednici Krunskog saveta 6. marta 1941. godine odlučivalo se o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. U strahu da Hitler ne izdejstvuje povratak na vladu Stojadinovića, kao proosovinskog čoveka, na Krunskom savetu je tada rešeno da se bivši predsednik vlade - koji se već jedanaest meseci nalazio u internaciji - preda Britancima „na čuvanje“. Protivno izričitoj ustavnoj odredbi da „nijedan građanin ne može biti izgnan iz države“, Stojadinović je 18. marta izgnan na grčku teritoriju a zatim predat Englezima. Na Mauricijus je iskrcan 14. aprila.[24] Stojadinović je 1948. godine stigao u Argentinu, nastanivši se u Buenos Ajresu.

Po dolasku u Argentinu je započeo kontakte sa raznim strukturama, uključujući predstavnike nove jugoslovenske vlasti, sa ciljem postizanja ustupaka poput oslobađanja svog brata iz zatvora i zapošljavanja sestre.[25][26] Iako je javno zauzimao pro-jugoslovenski stav, njegovi tekstovi i aktivnosti ukazivali su na dvostruku igru.[27]

Jugoslaviji su bili potrebni dokazi da se Ante Pavelić, vođa Ustaša i počinilac genocida nad Srbima u NDH, krije u Argentini.[28] Zbog toga je odlučeno da se uspostavi saradnja i napravi tajni dogovor sa Stojadinovićem. Za tu svrhu je iz Jugoslavije specijalno poslat u Argentinu na tajni sastanak sa Stojadinovićem načelnik SID-a (Služba za informacije i dokumentaciju Ministarstva spoljnih poslova FNRJ) Boško Vidaković.[29] Tajni sastanak je održan 20. avgusta 1952. godine u Buenos Ajresu. U dokumentima UDB-e navedeno je da je Stojadinović, iako uključen u razgovore, ostao distanciran i oprezan, ne želeći da se obaveže.[29][26]

U planovima UDB-e bilo je predviđeno da Stojadinović koristi svoje veze za prikupljanje informacija o Paveliću i ustašama u Argentini.[28] Njegovo približavanje Paveliću bilo je delimično uspešno, s obzirom na to da je poznavao ljude iz Pavelićeve okoline i imao pristup informacijama o delovanju ustaške emigracije. Međutim, iako je bio konsultovan i iznosio stavove protiv Pavelića, smatrajući ga zločincem i krvožednim vođom, nije postigao veće konkretne rezultate u kompromitovanju Pavelića ili značajnijem uticaju na njegovu mrežu.[26]


Stojadinović i Pavelić tokom sklapanja sporazuma
Krajem 1954. godine potpisao je sa Pavelićem sporazum o razbijanju i podeli Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) na tri nezavisne države: Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju. Ovaj novi srpsko-hrvatski sporazum trebalo je da zameni zastareli Sporazum Cvetković-Maček iz 1939. godine, kojim je uspostavljena Banovina Hrvatska.

Eventualni sporazum je jedini način da se konačno stane na kraj međusobnom uništavanju … Jer Srbi i Hrvati su stotinama godina živeli u posebnim državama i uvek u najboljem prijateljstvu, te sam siguran da ćemo opet biti upućeni jedni na druge i pomagati se u odbrani zajedničkih interesa.[30]

— Milan Stojadinović
Sporazum Pavelić-Stojadinović je proizveo žestoke negativne reakcije od strane hrvatske emigracije uz osipanje ustaškog pokreta, ali i srpske emigracije i komunističkog režima u Jugoslaviji.[31][32]

Stojadinović je umro u svojoj kući 1961. godine.