ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1988
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Knjiga je dobro očuvana.
,,Џејмс Х. Билингтон је рођен 1929. године у Брим Моуру, америчка савезна држава Пенсилванија. Дипломирао је на универзитету Принстон 1950. године. Потом је похађао универзитет у Оксфорду.

Током служења у Армији Сједињених Држава постао је аналитичар Службе за националне процене (Office of National Estimates). Од 1964. до 1974, предавао је историју на Универзитету Харвард, а од 1973. до 1987. је био професор на Универзитету Принстон.

Амерички је академик и професор руске и европске историје на Харварду и Принстону. Годинама је радио као извршни директор (CEO) четири федералне културне установе САД – Фулбрајтовог програма, Вудро Вилсоновог међународног центра, Конгресне библиотеке и Отвореног света. У оквиру Вудро Вилсоновог међународног центра основао је Институт за предвиђање догађаја у Русији (Kennan Institute).

Године 1987. председник САД Роналд Реган га је именовао за директора Конгресне библиотеке и на тој функцији је остао до пензионисања 2015. Током каријере је често посећивао СССР као члан делегације америчког Конгреса. Године 1988. се налазио у пратњи Председника САД Роналда Регана приликом његове посете Совјетском Савезу.

Године 1999. је с Дмитријем Лихачјовим основао руско-амерички програм „Отворени свет“ (Открытый мир / Open World) захваљујући којем је 14.000 младих лидера с простора СССР посетило САД.

Инострани је члан Руске академије наука, почасни доктор МГУ и Државног универзитета у Тбилисију. Иницијатор је пројекта Светске дигиталне библиотеке (World Digital Library) подршком Конгресне библиотеке САД.

Руски председник га је 2009. године одликовао Орденом дружбе, а 2012. донео указ о награди због заслуга за развој руско-америчке културно-хуманитарне сарадње."
,,Икона и секира. Тумачење историје руске културе, 1966. (The Icon and the Axe. An Interpretive History of Russian Culture)
Студија Џејмса Билингтона о историји руске културе обилује огромним библиографским материјалом. Обрађује период од покрштавања Русије до совјетског доба. Сам наслов овог дела обухвата два угаона камена руске културе. Икону, као архетип ванредно духовног узвишеног смисла сваког конструктивног прегнућа и секиру као архетипски симбол насиља, убиства и уништења. Билингтону ови архетипови означавају тачке амплитуде унутар којих се циклично развија и сажима руска култура.

По Билингтону, оданост православном хришћанству, страсна одушевљеност новотаријама и страховита деструктивност су по њему међу најупадљивијим обележјима руске културе. Билингтон је очигледно одлично разумео значај `сликовитог размишљања“ које је било императив руских интелектуалаца још од Висариона Бјелинског, потребу делатног интелектуалног рада које датира од Петра Чадајева и страсну самодисциплинованост делатног револуционара из прозе Николаја Чернишевског.

Билингтон сматра важном особеношћу руску рецепцију православља које је очувало ранохришћански симболички израз без усвајања рационалистичког умовања и ту околност сматра заслужном за некритички, емотиван или догматски поглед на идеје који је обележио читаву њихову културу. Сви потоњи покушаји усвајања западних модела током модерног доба су стога били изузетно продуктивни у области Руске уметности, културе и науке, али катастрофални у области политичких и друштвених реформи. Стога су се руски интелектуалци пред „проклетим питањима“ богословља, етике, политике, социјалног поретка, државног уређења и горуће потребе реформе заостале империје окренули народу убеђујући га у потребу народне, а затим социјалистичке револуције.

Аутор види „расколништво“ као битно обележје руског националног духа, па с тог становишта тумачи непријатељски однос руског народа и империје, народњака и западњака, социјалиста и славјанофила... Бројне примере својих ставова Билингтон је илустровао изузетним примерима стваралачких личности и уметничких дела из руске историје. Према њему, руска култура је достигла врхунац у позном добу империје којег назива „крешчендом“. Окретање Западу је кулминирало бољшевичком Октобарском револуцијом и стварањем наднационалне комунистичке државе, али је тај процес услед необузданог и некритичког узлета, искривљених месијанских идеја о смислу руске историје и разобручене деструктивности окончан Стаљинизмом. Стаљинизам је за Билингтона израз старе ксенофобије и „освета Московије“ Русији Петра Великог и историјски узор Стаљинистичког поретка преко Ивана Грозног налази у главном „идеологу средњовековне московије“, Јосифу Волоцком.

Од посебног значаје је Билингтоново предвиђање окончања совјетског периода и појава нове, постсовјетске Русије што је аутор такође навео у овом делу још 1966. године."