ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Borisav Jović (Nikšić, kod Batočine, 19. oktobar 1928 — Beograd, 13. septembar 2021) bio je srpski i jugoslovenski političar i pisac, koji je bio predsednik Predsedništva SFRJ u periodu 1990—1991.

Biografija
Studirao je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, diplomirao 1952. a doktorirao 1965. godine. Tokom karijere bio je na različitim visokim državnim funkcijama, uglavnom iz oblasti društveno-ekonomskog razvoja. Bio je ambasador SFRJ u Italiji u periodu od 1975. do 1979. Godine 1983. je izabran za potpredsednika Skupštine Srbije.Od 1988 do 1989 je bio Predsednik Skupštine SR Srbije.

Dana 28. marta 1989. godine izabran je za predstavnika Srbije u Predsedništvu SFRJ. Bio je potpredsednik Predsedništva SFRJ od 15. maja 1989. do 15. maja 1990. a potom predsednik Predsedništva SFRJ od 15. maja 1990. do 15. maja 1991.[1] Uveče 15. marta 1991. podneo je ostavku nakon što Predsedništvo SFRJ na sednici od 12. do 15. marta 1991. kao Vrhovna komanda Oružanih snaga SFRJ nije odobrilo predlog Štaba Vrhovne komande Oružanih snaga o uvođenju vanrednog stanja u zemlji, ali Narodna skupština Srbije nije prihvatila njegovu ostavku.[2]

Bio je predsednik Socijalističke partije Srbije od 24. maja 1991. do 24. oktobra 1992, što je prethodno bio Slobodan Milošević koji je formalno otišao s te funkcije (ali je nezvanično zadržao presudni uticaj u njoj) jer po Ustavu nije mogao istovremeno da bude predsednik SPS-a i predsednik Srbije. Kada se Milošević zvanično vratio na čelo stranke, Borisav je postao potpredsednik SPS-a i ostao na toj funkciji do kraja novembra 1995.

Stavovi
Prema Borislavu Joviću, sintagma velikosrpski nacionalizam osmišljena je u drugoj Jugoslaviji i uvrštena u zvanična dokumenta partije i države kao stanovište koje treba iskoreniti. Optužbe za velikosrpski nacionalizam koristile su se kao sredstvo suzbijanja srpskih interesa i legitimnih pitanja unutar zajedničke države te odbijanja razgovara o pravima pripadnika srpskog naroda gde je činio manjinu.[3] Pored pritiska borbe protiv velikosrpskog nacionalizma koja je čvrsto sprovođen u okviru partije i njene visoke discipline, SR Srbija je stvorena sastavljena od dve autonomne pokrajine sa širokim opsegom prava koja su ih neretko dovodila u sukobljavanje sa Beogradom.[3] Akademici naučnici, profesori, direktori preduzeća i drugi pripadnici elita koji su zastupali interese Srbije, bili su smenjivani i marginalizovani.[3] Prema konceptu komunističke vlasti, Srbi iz Srbije trebali su da budu prvi među borcima protiv velikosrpskog nacionalizma. Ista sintagma se koristila tokom ratova devedesetih, u periodu tranzicije kao i na suđenjima u okviru Haškog tribunala.[3]

Jović smatra da će se propagandna sintagma o velikosrpskom nacionalizmu koristiti sve dok i poslednji Srbin ne bude proteran u maticu Srbiju.[3]

Kao blizak saradnik Slobodana Miloševića, Borislav Jović je pisao o njegovom stilu vladanja. Prema Joviću, on je vladao autokratski, kršeći sve procedure i statute, na državnom kao i partijskom nivou. Njegov apsolutizam je često delovao kao oštriji u odnosu na apsolutizam za vreme vlasti Tita.[4] Milošević nije podnosio kritiku svog mišljenja ili različito mišljenje izraženo u javnosti i bio je izrazito sujetan. Nepokorne saradnike je smenjivao ili ih primoravao da podnesu ostavke. On je želeo da prihvati Vens-Ovenov plan, što su Srbi iz Bosne i Hercegovini odbili, što ga je razgnevilo.[4]

Direktno i neprestano je uticao na medije, pošto je verovao da se za narod ono što nije prikazano u medijima nije ni dogodilo.[4] Jović navodi da je zbog odbijanja da sasluša i pošto nije imao oko sebe ozbiljne analitičare i savetnike, već poslušnike, Milošević pravio niz grešaka i pogrešnih procena u nacionalnoj i državnoj politici.