Godina izdanja: 1991
ISBN: 86-7639-004-5
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Ređep, Jelka, 1936-2014 = Ređep, Jelka, 1936-2014
Naslov Grof Đorđe Branković i usmeno predanje / Jelka Ređep
Vrsta građe naučna monografija
Jezik srpski
Godina 1991
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej : Institut za jugoslovenske književnosti i opštu književnost Filozofskog fakulteta : Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine, 1991 (Bački Petrovac : KulturaRakovac Dupleks)
Fizički opis 255 str., [8] str. s tablama u boji : ilustr. ; 24 cm
Zbirka Biblioteka Saznanja
(Tvrdi povez sa omotom)
Napomene Tiraž 2000.
Slika autora i beleška o autoru na presavitku omota.
Summary: str. 247-248; Resümee: str. 251-253.
Predmetne odrednice Branković, Đorđe, 1645-1711
Narodna književnost, srpska -- Branković, Đorđe

Do skora je kružila anegdota da su obimno delo grofa Đorđa Brankovića za tri veka pročitala samo tri istraživača naše prošlosti – Jovan Rajić, Jovan Radonić i Nikola Radojčić. Mnogi istraživači su se vraćali „Slavenoserbskim hronikama“ Đorđa Brankovića, ali oni koji su ga u celini iščitali mogli bi se prebrojati na prste jedne ruke. Njima se pridružila i Jelka Ređep. To je pravi podvig jer delo Đorđa Brankovića, osim pojedinih odeljaka, nije objavljeno. Ono u rukopisu od 1861 strane dočekuje tristotu godišnjicu. Ravno četvrt veka Jelka Ređep sistematski proučava „Slavenoserbske hronike“ odabirući, pri tom, ključne teme, pre svega hrišćansko-turske sukobe koji su ušli u legendu – bitku na Marici, dve kosovske bitke, bitku kod Varne, zatim tri vladarska roda – Nemanjiće, Lazareviće i Brankoviće. Svesna da je tekst u kojem lebdi činjenica privilegija pesnika, a ne istraživača, Jelka Ređep se, u traganju za tradicijom koja je utkana u „Hronike“, uvek vraća pouzdanoj građi i proverenim saznanjima. Ona uporedno istraživanje shvata kao neminovnost, pošto je duhovni prostor bez granica, u koji pojave iz literature prodiru prelazeći s lakoćom granice svog umetničkog roda.

Đorđe Branković (1645–1711) je bio transilvanijski grof i navodni daleki potomak srpske srednjevekovne vladarske porodice Brankovića.
1683. godine, u vreme dok su Turci opsedali Beč Branković je austrijskom caru Leopoldu I izložio ideju o stvaranju srpske države, na čijem bi čelu bio on kao legitimni naslednik srpskih despota. Branković je nameravao da uz austrijsku pomoć podigne Srbe na sveopšti ustanak protiv Turaka i da obnovi srpsku despotovinu koja bi sprečila dalje turske prodore u centralnu Evropu.[1] U tu svrhu, austrijski car Leopold I, preko Ugarske dvorske kancelarije, je dodelio Brankoviću 20. septembra 1688. grofovsku titulu (titulu barona dobio je 7. juna 1683).
Srpski patrijarh Arsenije III Čarnojević je 5. maja 1688. godine uputio pismo Đorđu Brankoviću u kome mu šalje blagoslov i želje za uspeh njegove misije, kao vođe srpskog naroda i čuvara svetog prestola, nazivajući ga Bogoizabrani predvoditelj novoga Izrailja i Gospodar cele Srpske zemlje. Na osnovu pisma srpskog patrijarha i carskog priznanja, u Beču je vladalo uverenje da Đorđe Branković, kao potomak loze srpskih vladara, može uticati na podjarmljene Srbe da se dignu protiv Turaka i tako pomognu Veliki bečki rat (1683–1699). Međutim, kada su Turci uz srpsku pomoć potisnuti, Branković je počeo da predstavlja problem austrijskim vlastima. Po završetku rata sa Turcima, Branković je uhapšen u Kladovu 29. oktobra 1689, odakle je sproveden u Beč. Naredne 22 godine grof Đorđe Branković je držan u zatočeništvu, odakle je održavao veze sa srpskim glavarima.
Tokom svog zatočeništva Branković je održavao veze sa Isaijom Đakovićem, patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, Jovanom Monastirlijom i drugima. Pomagao im je u sastavljanju zahteva austrijskim vlastima i imao važnu ulogu u srpsko-habzburškim pregovorima u vreme Velike seobe Srba 1690. godine. Srbi su od cara Leopolda tražili dozvolu da se nasele i da im garantuje crkveno-školsku autonomiju. Leopold je Srbima dozvolio da se nasele sve do Budima i Komorana i garantovao im je željenu autonomiju uz uslov da budu austrijski vojnici graničari.
Srbi su na saboru u Budimu, marta 1691. godine izabrali Brankovića za srpskog despota, pokazujući na taj način želju da, pored crkvenog, dobiju i svetovnog gospodara. Tražili su i da se pitanje Brankovićevo izvede na čisto, a dok to ne bude želeli su, da mu mogu izabrati zamenika. Brankoviću je bilo dozvoljeno da stanuje u hotelu, da prima kontrolisane posete i da se poluslobodno kreće, ali ga osloboditi sasvim nisu nikako hteli. Verujući da se postepeno približuje svom cilju on se smatrao kao neka vrsta gospodara i titulisao se kao „samodržavni despot zemlji slavenosrpskoj i vsego Ilirika“, i to „milostiju božijeju“. Pod uticajem Đorđa Brankovića Srbi su kasnije 1694. godine tražili i zasebnu teritoriju a ne samo versku autonomiju.
Umro je u zatočeništvu u Hebu 1711.
MG56 (N)