ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2012
Autor: Domaći
Vrsta: Istorija srpske književnosti
Jezik: Srpski

Tvrd povez
Broj strana:
Službeni glasnik, Beograd, 2012
Ilustrovane.

1. Rani radovi 1908-1918 646
2. Patologije - Alajbegova slama 724
3. Čardak ni na nebu ni na zemlji 532
4. Odabrana pesništva 478
5. Zanosi i prkosi Laze Kostića 822
6. Videlo sveta 520
7. Duša, Zver, Svest, 574
8. Jezik naš nasušni Gramatika i nadgramatika 490
9. Beogradsko ogledalo 558
10. Evrospka Noć 850
11. Bog i čovek na pozornici 782
12. Muzički krasnopis 812
13. Gromobran Svemira Goč Gori 576
14. Zemlje koje su izgubile ravnotežu 576
15. Ukrotitelji haosa 620
16. Kobni vidici 1066
17. ... I druge teme 1024
18. Zanosi i prkosi Stanislava Vinavera 1074

1. Uvek nestrpljiv, grozničav, zanesen, obilan i preobilan i kao omađijan nekim duhovima koji mu nisu dozvoljavali ni jednog jedinog časa da predahne, Vinaver je bio godinama, čitavih nekoliko decenija, od pre balkanskih ratova do najnovijeg vremena, do svoje smrti (1955), viđen i primećen, ali je dublje sagledan i shvaćen tek kada svojim tumačima nije mogao da priredi nikakvo novo iznenađenje. Van svake sumnje, ugradio je sebe u osnove najnovije srpske kulture jezika i stiha, ali je najčešće, po pravilu sredine u kojoj caruje ono što je on nazvao (bez ozlojeđenosti, sa osmehom) „mudrost lokalnih šereta“, oglašavan za duh koji se, istina, odlikuje takozvanom velikom kulturom, pa i lucidnošću kakve jedva da još ponegde ima, ali čija su se kultura i lucidnost rasejali, po zlosrećnoj njegovoj sudbini, na sve strane, tako da on nije uspeo nigde da se istinitije „nađe“, ni u esejistici, ni u poeziji.

(Rade Konstantinović)

2.
Vinaverove su parodije, u stvari, najtemeljnije ispitivanje našeg pesničkog nasleđa i jedan od najpreciznijih kritičkih instrumenata za prosuđivanje šta je u tome nasleđu izveštačeno, šta prazna retorika, šta prenemaganje, šta uspijanje.

(Jovan Hristić)

Jedan od najbriljantnijih duhova srpske književnosti HH stoljeća...

Kao izvanredan znalac jezika, poznavalac svih mogućih stilističkih zamki i zakonitosti, kritičar goleme erudicije i opasna jezika, Vinaver je godinama objavljivao svoje parodije, satire i travestije u kojima je, kao u nekom iskrivljenom ogledalu, ismijavao pjesnička, pripovjedačka i kritička dela svojih suvremenika. U stvari, kao genijalni parodist, Vinaver je pisao pjesme, pripovijetke, dramske ulomke ili recenzije u stilu jednog određenog književnika. Na taj je način vješto, duhovito, pa i zlobno isticao dobre i loše strane njegova stila, stvarajući u isto vrijeme i jednu novu književnost.

(Igor Mandić)
3. NJegova analiza naše međuratne poezije, rasuta po tekstovima iz Čardaka ni na nebu ni na zemlji, spada među najlucidnije što je o našoj poeziji rečeno. A šta bi nam jedno potpuno izdanje Vinaverovih eseja pokazalo? Otkrilo bi nam jednog od najblistavijih esejista u našoj književnosti, koji nas neprekidno poziva da krenemo na velike puteve i u velike intelektualne avanture, koji se ne boji smelih uopštavanja što ne prestaju da nas podstiču, koji se ne boji dalekosežnih poređenja, koji se – jednostavno rečeno – ne boji ničega, zato što je veliki tragalac.

(Jovan Hristić)

Najmoćnije srpske književne ustanove njegovoga vremena stajale su na putu Vinaverovih ideja, i sve su se na njega bile jednako okomile. Čardak ni na nebu ni na zemlji odbacili su i osporili svi u tadašnjoj književnoj čaršiji – konzervativci i levičari, stari i mladi, akademici i nadrealisti, terazijska elita i skadarlijska boemija. Uprkos tome, izgubljena u novim podelama i pod ratnim ruševinama, ta knjiga je postala primer po kojem su sastavljene mnoge potonje knjige kritičke proze.

(Predrag Palavestra)

4. Često je bilo govora o Vinaveru „polihistoru“ i „sveznadaru“. Dok, po nekakvom pravilu, slični mitovi časom padnu u vodu, legenda o Vinaveru odoleva. A zašto se i ne bismo divili nečemu što je divotno i čudesno! Voleti matematiku, muziku i „mistiku“, prevesti dvadeset knjiga s nekoliko jezika, znati modernu fiziku i lingvistiku podjednako, biti prisan, štaviše – familijaran, s klasičnom i modernom svetskom književnošću i umetnošću, pisati književnu kritiku, „kritiku jezika“ i književnu istoriju, pisati o slikarstvu, teatru, vezovima, duborezima, radiju, filmu, stripu, baletu, i u svakoj pomenutoj oblasti i drugim, nepomenutim, oblastima i strastima biti nadahnut i samosvojan, prepoznatljiv a nepredvidljiv, suvereno učen i suvereno nedoktrinaran, zanesen i lucidan istovremeno, u dosluhu s novim ili na svoj, vinaverovski način različit i neizmenjiv – takav duh, zamah i sluh biva zamisliv tek post festum, s Vinaverom i u Vinaveru.

(Slavko Gordić)

On sistematizuje svoje poglede na književnost postižući istovremeno savršenstvo svog toliko osobenog, bujnog, asocijativnog, duhovitog stila.

(Pavle Zorić)

5. Vinaver je bio određen da piše o Lazi Kostiću. Da je vatra zaborava, nemarnosti ili ma kakve nesreće spalila ovu knjigu, naše siromaštvo bilo bi neizmerno veće, a mi toga ne bismo ni bili svesni. Kostić je Vinaverova kob, njegov veliki fatum, ali i više: on je za njega ono što je Gete bio za Tomasa Mana. Jedan mit duha i kulture kome treba služiti u skrušenosti, trudoljubivo, ali i sa zanosom i prkosom. U Kostiću je Vinaver naslutio, još u doba Skerlićevo, prethodnika moderne naše literature, novog našeg jezičkog stvaranja. Ali verovatno je da je u ovoj njegovoj upućenosti na Lazu Kostića, takođe, bio presudan – Bergson. On je, predavanjima koje je na Kolež de Fransu Vinaver slušao, zarazio Vinavera idejom da pesnik nije ukras, luksuz jedne epohe, već onaj koji je sudbonosan za nju, jer joj daje sudbonosna rešenja.

(Rade Konstantinović)

Vinaverov magnum opus jesu Zanosi i prkosi Laze Kostića. Da je napisana na engleskom jeziku, jeziku na kome su napisane tolike sjajne biografije, ona bi, bez sumnje, bila smatrana jednom od velikih intelektualnih biografija koje čine čast tom žanru. U njoj nam se Vinaver pokazuje kao majstor koji delo i život jednog pisca ume da stavi u sve one kontekste u kojima će nam oni pokazati i svoje najskrivenije i najmanje očekivane vrednosti i značenja.

(Jovan Hristić)

6. Videlo sveta je jedan od onih simbolički najbitnijih stvaralačkih projekata iz kojeg se mnogo toga može otkriti i (pro)čitati o samom Vinaveru, o njegovoj poetici, njegovim ishodištima, njegovom intelektualnom profilu – sve ono što bi zanimalo svakog posvećenika njegovom sveukupnom projektu unutar srpske kulture. I više od toga. Videlo sveta je, usuđujem se reći, jedan od najsvetlijih i najlepših spomenika francuskoj modernoj tradiciji u najširem značenju te reči, knjiga duboke odanosti francuskom duhu i duhovnosti, ona vrsta književne činjenice koja bi, čini mi se, trebalo da bude događaj prvoga reda i za Francusku, koja jeste Vinaverova duhovna matica iz koje izrasta, titanski upisujući sebe u srpsku modernost na jedan izuzetan način. Videlo sveta jeste velika knjiga Vinaverove posvećenosti i duboke zahvalnosti francuskoj filozofiji, književnosti i umetnosti, tj. onoj tradiciji moderniteta u kojoj je stekao mnoga znanja i preneo ih u svoju osnovnu nacionalnu maticu – srpsku kulturu i srpsku modernu tradiciju.

Ova knjiga je i neka vrsta antologije književnih vrednosti, ali i pogleda iskosa, vinaverovskog, posve drugačijeg, uzbudljivog, strasničkog čitanja francuskog poetskog moderniteta. Nesporno, knjiga koja nam otkriva Vinaverovo iskreno priznanje o najpretežnijim i najvažnijim stvaralačkim uticajima.

(Gojko Tešić)

7. Držeći se Renanove izjave, Vinaver je – a to pokazuju sve njegove kritičke studije – u svojoj recepciji svjetske književnosti uzimao u obzir samo vrhove; djela manjega, ograničenijega ili samo nacionalnoga značenja za njega nisu postojala. Zato se rado služio superlativima da istakne značajnost pojedine pojave, pojedinoga pisca ili pojedinoga književnog djela.

(Zdenko Škreb)

Prvo što nam u Vinaverovim tekstovima pada u oči svakako je sama njegova ličnost. On je imao strast „konačnog ispoljavanja“ o kojoj je pisao u eseju „Šekspirova minđuša“ i, u paničnoj žurbi da se domisli i izrazi dokraja, nije se brinuo za granicu između usmene i pismene retorike, između privatnog i opšteg; pisao je onako kako je govorio, govorio onako kako su misli dolazile. Raznovrstan i ambiciozan, argumentovan i neobavezno familijaran, patetičan i ironičan, oduševljen i polemičan, Vinaver je imao još jedan pozorišni dar – dar dramatizacije. Ako pažljivo čitamo njegove tekstove, primetićemo u njima pozornicu na koju Vinaver izvodi Baha i Vijona, Rablea i Šekspira, Lazu Kostića i Valerija, Rastka Petrovića i Ajnštajna, i ne samo njih; za njega je i naš jezik, koji je umeo da analizira lucidnije od svih, bio živo biće i ličnost u patetičnoj božanstvenoj komediji.

7. Držeći se Renanove izjave, Vinaver je – a to pokazuju sve njegove kritičke studije – u svojoj recepciji svjetske književnosti uzimao u obzir samo vrhove; djela manjega, ograničenijega ili samo nacionalnoga značenja za njega nisu postojala. Zato se rado služio superlativima da istakne značajnost pojedine pojave, pojedinoga pisca ili pojedinoga književnog djela.

(Zdenko Škreb)

Prvo što nam u Vinaverovim tekstovima pada u oči svakako je sama njegova ličnost. On je imao strast „konačnog ispoljavanja“ o kojoj je pisao u eseju „Šekspirova minđuša“ i, u paničnoj žurbi da se domisli i izrazi dokraja, nije se brinuo za granicu između usmene i pismene retorike, između privatnog i opšteg; pisao je onako kako je govorio, govorio onako kako su misli dolazile. Raznovrstan i ambiciozan, argumentovan i neobavezno familijaran, patetičan i ironičan, oduševljen i polemičan, Vinaver je imao još jedan pozorišni dar – dar dramatizacije. Ako pažljivo čitamo njegove tekstove, primetićemo u njima pozornicu na koju Vinaver izvodi Baha i Vijona, Rablea i Šekspira, Lazu Kostića i Valerija, Rastka Petrovića i Ajnštajna, i ne samo njih; za njega je i naš jezik, koji je umeo da analizira lucidnije od svih, bio živo biće i ličnost u patetičnoj božanstvenoj komediji.

8. Ono što je o problemima našeg jezika imao da kaže niko pre njega nije bio rekao, a , po svemu sudeći, izgleda da se u njegovoj teoriji o našem desetercu i krije najvažnija istina o jeziku kojim pišemo i govorimo.

(Jovan Hristić)

Vinaver je stvorio jednu koncepciju jezika čijih svih dalekosežnih rezultata još nismo ni svesni u dovoljnoj meri.

(Pavle Zorić)

Konačnu meru koju je naš jezik izborio u deseteračko-trohejskom ritmu Vinaver je u Jezičkim mogućnostima poricao kao preživelu jezičku formulu koja ne može da obuhvati nove sadržaje. Nedelotvorna ravnoteža, koban jezički krug. To je bolje osetio i definisao no bilo ko i pre i posle njega. Bio je u pravu (kao što je, u principu, i rat koji je vodio s gramatičarima bio na njegovoj strani), ali ne u pojedinostima, nego u stavu. Vinaver je senzibilnošću pravog pesnika i svešću teoretičara modernih poetskih strujanja beležio samo odnos novog doba prema staroj jezičkoj formuli, ali nije zadirao u samu bit te formule. U deseteračkom ritmu lomili su se vekovni napori, i jednom konačno uspostavljena ravnoteža značila je trijumf čoveka u jeziku. A u tom jezičkom trijumfu čovek je napokon ostvario potpun sklad sa svojim svetom, došao do potpune sigurnosti i definitivne mere. Vinaver je to osećao, a kasnije i podvlačio.

(Novica Petković)

9. U Beogradskom ogledalu Stanislava Vinavera prelamaju se, održavaju i traju – i za nas danas – stotine lica i pojava jedne važne velegradske, nacionalne i državne kulture. Na stranu njegove glavne obuzetosti književnošću, teatrom i muzikom (na kojim područjima briljira fantastičnom obaviještenošću i duhovitim zaključcima), on se bavi i pitanjima školstva i etnologije, arhitekture i „krimića“, svakidašnjom (kavanskom) kulturom i ćilimarstvom, „orfeumdžijama“ i knjižarima, karikaturistima i profesorima, japanskim drvorezima i književničkim plenumima i tako dalje.

(Igor Mandić)

Ovi feljtoni kao da su živi. Oni se ljute, podsmevaju, osporavaju. Oni mirišu kao da su sada izašli iz Stašine jezičke kuhinje. Beograd je ovom knjigom dobio jedan lep spomen i spomenik. Kad sam pročitao Beogradsko ogledalo, pomislio sam: najbolja ogledala na ovom svetu imaju razbarušeni i nezačešljani ljudi.

(Vlada Bulatović Vib)

10. Pesnička knjiga Evropska noć, naslovljena prema istoimenoj prevratničkoj pesničkoj zbirci (1952), jeste knjiga sabranih pesama nastalih u vremenskom rasponu između 1919. i 1955.

Osnovu Evropske noći čine četiri pesničke zbirke Stanislava Vinavera: Varoš zlih volšebnika, Čuvari sveta, Ratni drugovi i Evropska noć – a neku vrstu dodatka i zbirka Iza Cvetkove meane (ne u celini: izostale su parodije, pesničke igre na zadate teme, dakle prigodničarski stihovi, itd.). Naročit dodatak Evropskoj noći jesu pesme koje su, zapravo, varijante pesama objavljenih u pesničkim zbirkama – kao svojevrsni dokumenti o stvaralačkom procesu Stanislava Vinavera.

Napokon, Vinaverova Evropska noć, kao njegov sveukupni pesnički projekat, nesporno je onaj trenutak u prevrednovanju pesničke tradicije kojim se ukazuje i na izuzetno važnu poziciju samog pesnika unutar konteksta srpskog poetskog moderniteta. Sačuvani autografi pesama otvaraju sasvim novu stranicu u razumevanju Vinaverove koncentracije na pesničku strukturu – te nikako nisu dokument o njegovoj antisistematičnosti, dekoncentraciji, već svedočanstvo o jednoj vrsti matematičke preciznosti i brižljivosti u sferi poetske umetnosti u kojoj se osećao, čini nam se, najodgovornije. Temeljito čitanje poetskog rukopisa Stanislava Vinavera tek predstoji.

11. Stanislav Vinaver je jedan od najznačajnijih pozorišnih kritičara između dva svetska rata – ova preobimna i preobilna knjiga to ponajbolje potvrđuje: jer po prvi put pred čitaocem, ali i onom stručnom, pozorišnom javnošću, nalaze se sabrani, nadam se, skoro svi Vinaverovi pozorišni eseji, kritike, članci, rasprave i beleške. Dakle, Bog i čovek na pozornici jeste jedan sasvim nov, nepoznat, dragocen, inspirativan, provokativan i izazovan dijalog sa pozorišnom stvarnošću, ne samo međuratnog već i poratnog razdoblja. I u priči o dramskom stvaralaštvu, o njegovoj interpretaciji na pozorišnoj sceni, ali i o vrednovanju i jednog i drugog segmenta Vinaver je imao ulogu onoga koji je mesijanski branio modernizam kao stvaralački koncept. I kao pozorišni kritičar bio je na modernističkim pozicijama – jedan od blistavih znalaca evropskog dramskog i pozorišnog konteksta modernitet je prepoznavao i u srpskoj kulturi. I tu je jedan od razloga nerazumevanja. Nije on ni u jednom analitičkom polju bio onaj koji robuje kanonima, čvrsto zakovanim pravilima, normama, ideologijama, pragmatizmima itd. Pa ni u pozorištu, operi, koncertnoj dvorani – Vinaver je na svakom mestu bio atipičan, provokativan, žestok, ćoškast i vickast, svoj u svemu. Ponavljam, ova knjiga će ubedljivo pokazati koliko je Stanislav Vinaver nepravedno, neodgovorno, čak i nekulturno eliminisan iz vrednosnog sistema pozorišne teorije, istorije i kritike.

(Gojko Tešić)

12. Muzika je bila ključna stvaralačka, duhovna i intelektualna opsesija Stanislava Vinavera i zato je Muzički krasnopis jedinstven, čudesan i neponovljiv kritički rukopis o muzici, dakle o onoj umetnosti koja je njemu bila najpretežnija, najsuštinskija, najkosmičkija, najmetafizičkija – ona srž ka kojoj je on težio u svemu. Onaj ideal kome je sve u umetnosti podređivao.

Priča o muzici je na početku svih Vinaverovih priča o umetnosti.

Muzički krasnopis je najcelovitiji zbornik Vinaverovih eseja i kritika o muzici – i on jeste, nesporno, događaj u mnogo čemu otkrivalački, iznenađujući, jer nam ukazuje na izuzetnost i neponovljivost kritičkog čitanja muzičkog teksta iz pera najizrazitijeg zagovornika modernizma u srpskoj umetnosti i kulturi.

13. Knjigu čine tri grupe tekstova. Prva prezentuje preostale priče iz Vinaverovog pripovedačkog opusa (jer su Priče koje su izgubile ravnotežu u Ranim radovima), a naslovljena je prema priči „Gromobran Svemira“ (iz istoimene knjige). Druga je „Goč gori. Jedna jugoslovenska simfonija“, a čine je putopisi i reportaže s prostora bivše Jugoslavije. Treći blok pod naslovom „Mediteran“ čine dva segmenta: „Konačna Venecija“ i „Izlet po Jadranskom i Sredozemnom moru“. Mediteranske teme u Vinaverovom slučaju ukazuju na izuzetan putopisni rukopis koji nam svedoči o piscu-polihistoru, suverenom znalcu svega onoga što čini identitet umetnosti i kultura sredina/prostranstava kroz koja putuje. Neko će se zapitati otkud putopisi o Mediteranu u ovoj knjizi. Jednostavno, mediteranski duh je važan činilac u stvaranju kulturnih modela i u jugoslovenskom kontekstu.

Putopis u izvesnom smislu i jeste istorija, ili bar dokument na osnovu koga se može oblikovati kulturnoistorijski kontekst. Dva sloja/bloka ove neobične Vinaverove celine – „Goč gori. Jedna jugoslovenska simfonija“ i „Mediteran“ – i jesu tekstovi na osnovu kojih se može re-konstruisati kulturni obrazac sredina koje je putopisac pohodio. Vinaverovi putopisi su, nesporno, i svedočanstva o njegovim umetničkim hodočašćima.

Troslojna struktura knjigu Gromobran Svemira – Goč gori, u izvesnom smislu, čini raznotonom, raznolikom, ali je ona i dokument o dva tipa proznog rukopisa Stanislava Vinavera. Manji segment čine tzv. priče – ali višestruko je važan jer još ubedljivije ukazuje na autopoetički projekat tzv. priča koje su izgubile ravnotežu. Ipak, veći deo ove Vinaverove knjige putopisnog je karaktera – ali i u tim tekstovima Vinaver je stvaralac koji se na samo sebi svojstven način poigrava sa žanrom (npr. političke reportaže o izborima u Bosni, putešestvije kroz Crnu Goru). Ipak, valja ukazati na činjenicu da poetski putopisi svedoče o Vinaverovom izuzetnom majstorstvu (opis Plitvičkih jezera, Krka, Dubrovnika, potom sa putovanja Jadranom i Sredozemljem) – jer su oni i svojevrsni vinaverovski eseji koje je poezija obojila jarkim bojama i snažnim emotivnim ushićenjima te tako prerastaju u apoteozu lepotama koje se najčešće „dešavaju“, ostvaruju na nezaboravnim putovanjima po prostorima kultura i umetnosti (jer Vinavera ta dimenzija zapravo najviše i privlači). I otuda je u skoro svakom putopisu umetnička činjenica, ma koje vrste bila, u prvome planu njegovog interesovanja. Putovanja po različitim slojevima kultura i umetnosti jesu ona strast koja Vinavera s razlogom stavlja u prvi plan modernog srpskog putopisa.

14. Zemlje koje su izgubile ravnotežu – naslov knjige Vinaverovih evropskih putopisa, naslov kao simbolički znak ovoj knjizi, preuzet je iz podnaslova putopisnog serijala „Kod boljševika“, koji je objavljivan u Politici (1919–1920), a on glasi: „Iz zemlje koja je izgubila ravnotežu!“

Apokalipsa Prvog svetskog rata i Oktobarska revolucija jesu istorijski događaji koji su u svetu, ne samo u Rusiji, Nemačkoj i Austrougarskoj, gubljenje ravnoteže nametnuli u prvim poratnim godinama kao ključnu oznaku novog poretka. I u tom sistemu razorenih, pomerenih, izmeštenih, rasutih vrednosti na tri ključne tačke istorijskih prevrata (Moskva, Berlin, Beč) našao se Stanislav Vinaver pesnik, pripovedač-putopisac, istoričar, politički mislilac-ideolog, novinar i kao svedok koji je srpskoj književnosti darovao izuzetne putopisne tekstove.

NJegovi putopisi iz dvadesetih godina prošloga veka jesu umetnička ostvarenja naročite vrste, ali i dragoceni dokumenti i svedočanstva o tragičnim vremenima ratne i revolucionarne apokalipse.

15. U osnovi Ukrotitelja haosa leži promišljanje kulture i umetnosti u vremenima tragičnih kriza evropskog duha (o fenomenu izdajstva intelektualaca!!!) – i otuda je na prvome, dakle prološkome mestu, taj tip kritičkog pisma, uz napomenu da je taj problem ključni u segmentu posvećenom nemačkoj ideologiji kulture i umetnosti, odnosno tragičnoj sudbini nemačke kulture u vreme nacizma. Taj blok je i u problemskom i u istorijskom smislu veoma važan dokument o zloupotrebi i kulture i umetnosti i nauke u ideološke svrhe – a u tom smislu Stanislav Vinaver je jedan od najpouzdanijih i najhrabrijih očevidaca i tumača sumraka kulture početkom tridesetih godina ne samo u Nemačkoj nego i u celokupnoj Evropi. I nije nimalo slučajno što se u svim svojim tekstovima vraća Parizu i Bergsonu – videlu sveta, i u tim tačkama vidi svetionike ljudskoga duha.

Valja reći da je ova knjiga samo zbirka preostalih tekstova posvećenih umetnosti i kulturi koje nije bilo moguće uklopiti u jednu celinu, jer su, ipak, sve ostale umetnosti bile znatno manje zastupljene u Vinaverovom interpretativnom i čitalačkom vidokrugu: film, arhitektura, likovne i primenjene umetnosti, fotografija – ali, što je najvažnije, bile su predmet njegove pažnje, i to je ono po čemu je Vinaver apsolutno jedinstven i neponovljiv u srpskoj kulturi.

Iako su Ukrotitelji haosa knjiga tzv. restlova o ostalim umetnostima, potom i rasprava o kulturi, nesporna je činjenica da je i ona izuzetan dokument Vinaverovog kritičkog pisma ne samo u kulturno-umetničko-istorijskom smislu, već pouzdan prilog teoriji kulture i umetnosti u najširem značenju te reči.

16. Kobni vidici su spisi koji sadrže značajne segmente narativnog tkiva koja je u mnogo čemu podseća na orvelovsku romansku strukturu njegovih antitutopijskih romana Životička farma i 1984. Kazivanja, to jest svedočanstva, i o tome koji misli o tome Orvelova romana o diktaturama i tiranijama ne samo u proteklom, KSKS veku, već i bitna šire i više. Mozda će ova Vinaverova knjiga biti i najčitanija ?! Ovim knjigom otkrivamo jedno drugo fascinantno Vinavera, relevantno za istoriju ideja i ideologija, odnosno za istoriju evropskih političkih misli. U tome se i ogleda univerzalna vrednost ovog Vinaverovog rukopisa, ispunjenog polemičkog žestinom kakve bezmalo da i nema u srpskoj političkoj tradiciji ...

Stanislav Vinaver je u Kobnim vidicima i dopisniku, i novinaru, i izveštaču, i putopiscu, i svedku, i opisivaču događaja, tumača, sociologa, kritičara ideologije, intervjua i ravnopravnog sagovornika u dijalogu, ali i polemičar pavor , pesnik i prorok ... Jedini srpski pisac koji je u svetu književnosti i kulture sam po sebi žanr-sinteza s jednostavnim znakom i šifrom - žanr Stanislav Vinaver. Neponovljiv u svemu!

Knjigu Kobni vidici čine tzv. evropske i svetske političke teme. Vinaverova politička publicistika nešto je sasvim drugo od onog što je specifičnost srpskog novinarstva (ako smo samo iščitali tekstove i druge pisce o događajima iz Rusije, Nemačke i drugih evropskih zemalja i - posebno, da bi bio siguran da će ovaj svaki čovek postati novi čovek priča: priča koja će, nesporno je, naši svoje čitaoce). Imat tu (publicističko-žurnalističku) sreću i nađi se u žarištu rađanja dve najvećih svetskih nesreća koje su obeležene ceo KSKS vek jedan je od onih štampa koji najdublje zasedaju u tkvom svakom pojedincu. A ti ožići su u Vinaveru ostali duboke tragove.

17. Vinaverovski rečeno knjiga ... I druge teme raznotona je, raznolika, raznorodna, rapsodična, kolaž-knjiga, neka vrsta svaštare, koje čine tekstovi različitih žanrovskih odredaba, tematske raznovrsne ... Znalo se od samog početka , ali se nije mogao ni služiti da će smanjiti planirani obim, niti se mogao pretpostaviti da će i nju, većim delom, činiti takozvani tekstovi novinskog tipa. Na samom početku vađenja reči: novinar Vinaver je veliko otkriće za srpsku kulturu, ali i za politiku i političku istoriju - jedan je od najvažnijih svedoka burnih i tragičnih vremena prve polovine KSKS veka - i u svojim delima „zauzeo“ je tada bio dvadeset.

Jako je ova knjiga i neujednačena i raznorodna, ona nam otkriva najpoznatijim delom posla nepoznatog Vinavera u nekoliko slučajeva: nepoznati radiodromski stvaralac; takođe nepoznat, brižantan i žestok analitičara političkih prilika u Kraljevini Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji ranih dvadeset godina (izuzetna grana te vrste je u podgrupi „Iz zemlje nasilja i korupcije“, a iz celine „Ka zemlje iznijanje“). napokon, ono što je bilo apsolutno nepoznato do ovih knjiga je obično obitavanje kratak, jetki, žestokih, katod i surovih, kratkih tekstova / komentar u kojima je Vinaver na najbliskiji način demonstrirao svoje polemičko-parodijsko-narodno saborovanje u rubrikama „Moj film“ / „Naš film“, „Uzgrednice“ i „Zapažaji“, u kojima se kao novinar i urednik lista Republika (1920–1924) takođe bavio političkim stvarstvom Kraljevine Srbije, Hrvatske i Slovenije.

Napokon, jako su ... I druge teme i raznotone, i raznorodne, i nesrodne, i posve razlikuju - i tematski i žanrovski, one nam svedoče o jednom neverovatnom, razbarušenom, ali i ostrašćenom i antirežimskom nastrojenom, ali, ipak, nepoznatom Vienom. u političkom diskursu u kome je njegov duh prksa i zanosa, polemičnosti i provokacije, jezičke razobručenosti i imaginacije i te kako vidljiv, prisutan, samosvojanski vinarevski do kraja. Zato ... I druge teme su neka vrsta skrivenih rukavca jedne od najviše razumevanja stvaralačkih delti srpskih književnosti. I po tome je Vinaver neka vrsta usamljenika, Don Kihota, jedinstveni slučaj i srpske književnosti, i srpska kultura, i srpska politika.

18. Razmišljajući kako da sačini knjigu književnoistorijskih i kritičkih tekstova o Stanislavu Vinuveru, kao dodatnu (18) Delima Stanislava Vinavera, a ona će tada biti valana slika o njegovom sveukupnom delu, suočio sam sa sobom koji bi sada bio svaki sebi. Ipak, i najlakše i jednostavnije mi je bilo da se opredeli za naslov: Zanosi i prkosis Stanislava Vinavera. Potom sam se odlučio da u knjizi uvrstim prevashodno sintetičke tekstove o svim tipovima Vinaverovog stvaralaštva. Nažalost, ispostavilo se da su najbrojniji prilozi o njegovom kritičko-esejističkom angažmanu, sleduju oni o poeziji (ova dva segmenta čina najombiniji deo ovog izbora!), I napokon, o parodijama. Dodatni problem i u ovoj verziji hrestomatije predstavljaju do sada objavljene knjige i zbornici (Pavle Zorić: Stanislav Vinaver kao književni kritičar; zbornik radova Književno delo Stanislava Vinavera; G. Tešić: Prkosima i imenovanjima NJ. iz knjige Parodije Stanislava Vinavera kao kritički govor Milice Seljački Mirković). Napomenuo sam da je ovaj zbornik sačinjen od sintetičkih (mahom obimnih) studija i rasprava koje su posvećene ili sveukupnim delima, ili pak pojedinačnim tipovima Vinaverovog stvaralaštva.

(Gojko Tešić)

Ne možemo revalorizovati stvaraoca a da ne prevlađujemo i njegov kulturni kontekst. U Vinaverovom slučaju to znači: da se bar okrznu nekadasnji normalizatori, padači, zla sejači, režimci, sebljnjaci, površnjaci, lažni znaci. Pa ipak, čitaoci Vinaverovih parodija i prevoda, pre svega, a onda i priče, pesme, putopisa, eseja, kritika, ne vide tragiku koja je u oku istoričara kulture. Oni znaju onog drugog Vinavera, onu legendarnu figuru beogradskog kulturnog života koja sme sve da istražuje, dovodi u pitanje, ismeje ili uzdignuće, onog koji zna sve što piše, radi i misli u belom svetu ... Onoga što je sinoć guta knjige i rasipa mudre i humorne reči kod „Moskve“ i „Mažistika“. Onoga što neumorno sakuplja jezičke izraze od Crnotravaca sa gradilišta i dece sa beogradskim kaldrmama, trampeći ih za fišeke bombone i sladoled. Onoga što je umeo da prevodi sa svih jezika ... Vinavera što sebi i drugima čita svet kao knjigu, zaseđen ljudskim poretkom linije.Vinavera koja je svoj život vodi kao roman i uvek bila istorijska vetrometina, ono što je započeo na Sorboni kao asistent da bi za otadžbinu ratovao na Balkanu, ono što je prošao Albaniju, video Oktobarsku revoluciju objava, osetio Nemačku u vremenu između dva rata, zarobljeništvo u Drugom svetskom ratu, koji će zbog toga postati. Onoga što je očarao Rebeku Vest. Taj drugi, nesagledivi, nesavladivi Vinaver za nas je ispravno.

(Milica Vinaver Ković)