Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Vrsta: Eseji i kritike
Jezik: Srpski

COVEK I DELO - TIHOMIR PETROVIC

-2016 GODINA ,SOMBOR
-140 STRANICA
-LEPO OCUVANA ,KAO NOVO ,malo zguzvana zadnja bela stranica


Tihomir Petrović (Bošnjace kod Leskovac, 12. novembar 1949). Otac Borivoje, radnik, majka Radoslava, rođena Jovanović, domaćica. Osnovnu školu pohađao u rodnom mestu (1956-1964), gimnaziju u Leskovac (1964-1968), višu pedagošku školu u Nišu (1969-1971). Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu pohađao kao vanredni student (1972-1976). Magistrirao na Filološkom fakultetu, na smeru Nauka o književnosti sa temom „Pogledi Velibora Gligorića na književnost realističke orijentacije“ (1986). Doktorsku tezu pod nazivom „Književna kritika o srpskoj književnosti za decu odbranio na istom fakultetu (1990). Nastavnik je srpskog jezika i književnosti u srednjoškolskom centru „M. Radovanović“ u Topoli (1971-1976); predavač za predmet Kultura javnih komunikacija na Školi za više obrazovanje radnika u trgovini i ugostitenjstvu u Leskovcu (1976-1992); profesor Književnosti na Učiteljskom fakultetu u Vranju (1992-2003); profesor Književnosti i književnosti za decu i Kulture govora s retorikom na Učitešskom fakultetu u Somboru. Petrović je do sada, između ostalog, objavio sledeća dela: Ogledi i kritike iz književnosti i jezika (1993), Retorika (2006), Istorija srpske književnosti za decu (2008), Tamno ogledalo – ogled o čitulji (2008), Govori i kritike (2009), Uvod u književnost (2009), Sreća se radom stiče – poslovice o radu (2012), Rad, iznad svega (2013), Umeće govorenja (2014), Ivo Andrić o sirotinji, (2015), Čovek i delo (Sombor 2016).

Nova knjiga uglednog profesora dr Tihomira Petrovića „Čovek i delo“ (Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki“, Sombor 2016) upečatljiva je slika o ljudima i događajima, o vremenu prošlom i sadašnjim i istovremeno još jedna potvrda umešnosti autora da izrekne jasne sudove o aktuelnom trenutku u čijem je središtu – politika! U više tematskih celina, prof. Petrović govori o školi, politici, iznosi svoju „živu reč“ i ocene o ljudima s kojima se družio ili je, kao univerzitetski profesor, proučivao njihov rad.

Na samom početku ove zanimljive knjige, pisane jasnim, prepoznatljivim stilom profesora Petrovića, data je upečatljiva istorijska geneza Osnovne škole „Radoje Domanović“ iz Bošnjaca, koju je pohađao i iz koje je poneo divne uspomene na učitelje Oliveru i Radosava Krivokapića. Kao talentovani istraživač, profesor Petrović iznosi zanimljivu genezu istorijata samoga sela Bošnjace, ali i škole.

U poglavlju „Škola“, Petrović posvećuje pažnju nekim nezaobilaznim temama „školskog svakodnevlja“, koje je obradio u prilozima „Scenska umetnost u školi“ i „Školska disciplina“, a tu su i zanimljivi tekstovi „Spomen-dar neznanom učitelju“, „Učiteljski (ne)poznavanje“, „Školski trubaduri“, „Prvi susret“, „Galerija Pedagoškog fakulteta – boja na somborskoj kulturnoj baštini“.

Profesor Petrović otvoreno („Školska discilina“) ukazuju da je svojevrsna „đačka republika“ i „anti-škola“ urušila dobru pedagošku praksu, pojeftinila i snizila kvalifikacije, usporila i ukočila vaspitno-obrazovna postignuća. Zbog toga je, kako dobrano primećuje profesor Petrović, usledio krah za školu, za učenike, za učitelje ili profesore.

U prilogu „Spomen-dar neznanom učitelju“, profesor Petrović, kao pedagog jasnoga stava, podržao je ideju Dragana Stanića, profesora i i književnika, predsednika Matice srpske, da se u Somboru „gradu dvoipovekovne tradicije“, gradu u kome su, pored ostalih, pohađali učiteljsku školu Jovan Dučić i Isidora Sekulić, podigne spomenik neznanom učitelju.

Za pedagoge kojima je stalo do istinskog napretka školstva u Srbiji, sigurno će biti više nego zanimljiv, ali i upozoravajući prilog „Učiteljsko (ne)poznavanje“ („Prosvetni pregled“, 28. februara 2001). Uz ocenu da je „učitelj čovek bogatog znanja i širokih interesovanja“, prof. Petrović s pravom uočava: „Beležimo primere neobazrivosti u ophođenju i neodgovornosti za izgovorenu reč. Pričaju se na časovima vicevi, familijarno razgovara, često tešačkim rečnikom“.

U prilogu zanimljivog naslova „Školski trubaduri“ (Književne novine, jun 2010), prof. Petrović ukazuje da se sa decom i mladima druže pesnici „boljeg glasa, među njima umetnici reči koji se dižu na vidiku kao školski pisci u najboljem smislu reči“, ali, zaključuje ugledni profesor, „kao po nekom pravilu školskoj mladeži kazuju svoje stihove pesnici čija krila nemaju pesnički zamah, letači podsečenih krila čiji stihovi ne ostavljaju utisak očekivanja valjano obavljenog posla.“

U „Prvom susretu“, prilogu koji odiše toplinom i istinskom nadahnutošću, prof. Petrović podseća na reči učiteljice da je „škola velika kuća u kojoj su sva deca braća i sestre, a učiteljica mama koja uči i čuva.“

Prof. Petrović u izuzetno nadahnutom prilogu „Galerija Pedagoškog fakulteta – boja na somborskoj kulturnoj paleti“ naglašava: „Galerija preparandije, po mnogim svojim crtama, ostaje kao oficijelna institucija koja uvodi autore u kulturnu i estetsku javnost, osvedočuje i utemeljuje. Rečeno sa izvesnom kritičkom slobodom, ona je ono što je za sliku okvir, a pozornica za dramsku predstavu“.

U poglavlje „Politika“ posebnu pažnju privlače zanimljivi, literarno obojeni naslovi „Planina bogata rudama“, „Savest i politika“, „Slikanje“, „Građaninu glasaču“, „Profesija političar“, „Svesno izrečena neistina“, „Agitacija i (pred)školska pedagogija“, „(Ne)institucionalna pravda“, „Nov vid mafije“, „Verski turizam“, „Ne, ne na sud“, „Solidarnost sa Srbima na Kosovu“ i „Kao da se dragi bog na Srbe ražljutio“.

Prof. Petrović ocenjuje („Planina bogata rudama“) da „ne bez iznenađenja, i ne prvi put, naša nevolja dolazi od soja ljudi koji se visoko uspeo na stepenicama vlasti“ uz zaključak da se „koruptivni uticaj vlasti, njen napukli karakter, prenosi se, poput narodnih umotvorina, s kolena na koleno, kao stalna nasledna bolest.“ Po oceni prof. Petrovića „neprihvatljiva je rečnička definicija politike kao delatnosti upravljanja i rukovođenja državom.“ Petrović zaključuje u tekstu „Savest i politika: „Blizu je istini njeno određenje kao racionalne delatnosti koja barata ljudskim interesima, kao mogućnost „dobijanja određenog ljudskog materijala“.

Prof. Petrović s pravom smatra („Slikanje“) da bi političara trebalo da preporuči skromnost i radinost, a njegov odnos prema vlasti trebalo bi da bude bez senke nedostojne poniznosti ili laskanja.

Od politike se očekuje briga za sav narod, da svi članovi zajednice dođu do hleba i krova, ali i do pogodnosti, pa i sjaja koji se vidi kod drugih, ocenjuje u „Građaninu glasaču“ prof. Petrović, uz nesporni zaključak („Profesija političar“) da je „nepopularnost političara opšta pojava.“

U ponajboljem tekstu poglavlja „Politika“ („Svesno izrečena neistina“), koji ima moto iz „Gorskog vijenca“ Petra Petrovića Njegoša i „Znakova pored puta“ Ive Andrića, prof. Petrović ocenjuje da „političari jesu soj ljudi koji, izgleda, ne govori po čovečanski, iskreno, rečima pravim, zdravim i snažnim, a kako bi istina bila prava, a ljudi zdraviji i jači.“ Taj, slobodno se može nazvati lekoviti prilog, prof. Petrović zaključuje na sledeći način: Držimo se latinske: „Veruj, ali gledaj kome“. Ili, bolje, ruske poslovice: „Ne veruj rođenom bratu, veruj svom ćoravom oku“.

Do koje mere prof. Petrović uočava opasnost od političkih propagatora („Agitacija i (pred)školska pedagogija“), najbolje se uočava u njegovom stavu da bi političke kampanje trebalo da se odigravaju u časovima kada mladi utonu u san. Takođe, ocenjuje prof. Petrović, „televizija bi trebalo da, pošto krene izborni program, istakne upozorenje zaokruženo jarko crvenim bojama – da govorna ponašanja nisu za decu ispod 14 (četrnaest) godina.“

Zbog nedelotvornosti politike, koja je arbitar svega i svačega, prof. Petrović uočava u prilogu „(Ne)institucionalna pravda“, i to uz nesumljivu zabrinutost da je „put do pravednog rešenja lutanje u bespuću i pogibelj, jedna antologija čovekovih muka dostojnih sažaljenja.“

Zabrinost zbog „novog vremena u kome caruju prevrljivi ljudi“, ali i zbog brojnih drugih upitnika, prof. Petrović izriče u tekstu „Novi vid mafije“ otvoreno, bez uvijanja, što priliči intelektualcima čistoga obraza i srca, da „prisvajanje tuđe autorske svojine omogućuje napredovanje u nastavnička zvanja – sve do titule redovnog profesora i izbora za šefa katede ili dekana.“ Pred ovom činjenicom, zaključuje prof. Petrović, čovek zanemi.

U prilogu „Verski turizam“, prof. Petrović ukazuje da se „uprkos činjenici da se treba bojati ruženja maternjeg jezika kao đavo svete vodice, svedoci smo njegove vulgarizacije i neprekidnog kvarenja.“ Prof. Petrović, kao i svaki umni, obrazovni i pošteni delatnik svoga posla, zaključuje: „Kazana po nesreći i božjem pripuštanju, sirovošću svoga doba i golom pamćenju, direktnom i agresivnom dikcijom, nesabrano i bez stidljive uzdržanosti – konstrukcija „verski turizam“ je „ogledni primer“ jedne profanizacije i raskoraka između sadržine i obličja rečenog“.

Opisujući prelomne trenutke oktobarskih dana 2000. godine („Ne, na sud“), prof. Petrović primećuje kako je konačno „krilata reč demokratija doletela je i do Srba“, a zatim, povodom okupljanja ispred zgrade Učiteljskog fakulteta u Somboru 19. marta 2004. godine („Solidarnost sa Srbima na Kosovu“) poručuje: „Kosovo je naša najrazumnija, najzvučnija i najskuplja reč. Njega volimo nagonom i umom, slabošću koju čovek ima za svoje najrođenije“.

(kutija gorenje)