Autor: Domaći
Godina izdanja: ostalo
ISBN: ostalo
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski

тврд кожни повез, 21 цм, 400 стр.

Ovu knjigu, koja se nalazi u osnovi našeg kalendara, čitala je iznova i iznova u zatvoreništvu u Tobolsku i carica-mučenica Aleksandra Fjodorovna. U svom pismu Ani Virubovoj (Tanejevoj) 24. novembra 1917. ona piše: „Svako jutro čitam knjigu ’Dan za danom’, koju si mi poklonila pre sedam godina i veoma je volim, nalazim u njoj mnogo reči utehe”.

Uporedivši duhovni sadržaj te knjige sa pismima poslednje ruske carice iz zatočeništva, vidimo koliko su misli duboko verujuće duše Aleksandre Fjodorovne bile saglasne sa mislima autora te knjige, pravoslavnog sveštenika koji je želeo da ostane nepoznat. Ovaj svojevrsni dnevnik, kao i pisma caričina, prožeti su dubokom verom, čak ubeđenošću u to da je Milosrdni Gospod svuda i u svemu. Samo od Njega treba tražiti pomoć i utehu. On nas tako voli, kako nas nijedan čovek na zemlji ne može voleti i ako šalje žalost, to znači da je ona neophodna za naše spasenje. Naš krst Gospod nosi zajedno sa nama. Ovaj je život samo priprema za pravi život, večni život.

Očigledna je Promisao Božja u tome da je baš ta knjiga, izdata u malom tiražu početkom prošlog veka, došla do ruku carice u teškim danima iskušenja, pred njen mučenički kraj. U toj knjizi sve uliva nadu, neprekidno podseća svako stradalno srce na Božju blizinu. Uči nas da nađemo svetlu stranu i u najžalosnijem stanju: „Nema takve tuge, u koju Gospod ne uliva makar malu česticu utehe. On ne otklanja odmah bol našeg srca, jer nam je potreban i koristan, ali nam ga On olakšava Svojim prisustvom. Samo se trudimo da lovimo te svetle zrake koji dolaze do nas.”

U svim pismima carice i velikih kneginja naći ćete to stremljenje „da se uhvate svetli zraci”. Smrzavajući se u ledenim sobama u Tobolsku, lišenim ponekad i najneophodnijeg, zatvoreni u tesnom prostoru, oni se raduju tome što ima mnogo sunčanih dana, što deca mogu da se sankaju sa brega, što mogu da seku i cepaju drva.

„Bože, šta vi sve tamo preživljavate, a nama je ovde dobro”, piše carica. Ili: „Ništa, život je taština, mi se spremamo za Carstvo Nebesko. Tada ničeg strašnog nema”. Oni se ni na šta ne žale, trude se da sve uteše i obodre. I često su te reči utehe prepričavanje onoga što je pročitano u knjizi „Dan za danom”: „Od tog trena, kada sve Njemu predate u ruke, prepuštajući da vama upravlja umesto vas i prihvatajući Njegovu volju bez pogovora, u vašem srcu, verujte, zavladaće nepomutiv mir, onaj mir, koje je iznad svakog razuma”.

Kada čitamo pisma poslednje carske porodice iz zatvoreništva, sa čuđenjem shvatamo da su oni u tim uslovima sloma, svega nekoliko meseci do neizbežne smrti, u duši imali „onaj mir, koji je iznad svakog razuma”. Nije li to čudo?

Neka, dragi čitaoče, ova knjiga postane i tvoj prijatelj, naročito u trenucima tuge