ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2008
Autor: Domaći
Oblast: Pravoslavlje
Jezik: Srpski

КРОЗ ПОВЕСТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Живорад Јанковић,

издање Светог Архијерејског Синода СПЦ, Београд, 2008.

Писати историју Цркве није исто што и писати световну (светску) историју. Јер свет пролази, а Црква остаје, претрајава, одолева свету и вратима ада. Иако има знатан број објављених радова из историје наше Цркве, не постоји дело добро написано о повести Христове Цркве код Срба. Овај наизглед скроман, али зналачки и промишљено написан рад Живорада Јанковића представља не само нови покушај, него и нови приступ нашој црквеној историји. Писана лепим и течним језиком, скоро сажетим исказом о људима и догађајима кроз пуних седам векова (1219–1920. г.), са познавањем извора и новим вредновањем њиховог садржаја и смисла, ова књига представља заиста нови корак у српској црквеној историографији.

Почињући од времена организовања самосталне Српске Цркве, Јанковић с правом посвећује посебну пажњу Светоме Сави и изнова разматра његову делатност. С разлогом истиче значај Савиног чина добијања аутокефалије Српске Архиепископије, са благословом не из Охрида него из Никеје, чиме је Свети Сава битно помогао, не само своме народу и младој Српској држави, него и, због латинске крсташке окупације Цариграда, пресељеном у Никеју Византијском царству и исељеној Цариградској Патријаршији, канонски надлежној за просторе Српских и Приморских земаља. Због тога Васељенски Патријарх Саву „шаље у сву васељену, у област мога Светитељства (јурисдикцију Цариградске Велике Цркве) да има област по моме начину“, тако да је Савин поступак обраћања Никеји био не само политички, него и канонски исправан, наспрам претензија латинског псевдопатријарха из Цариграда и локалних сепаратних тенденција охридског Хоматијана и епирског господара Теодора Анђела. Њега ће Хоматијан незаконито прогласити царем у Солуну, да би утро пут себи за аутокефалију и патријараштво, а што скоро нико од наших, па и грчких историчара (изузев Ј. Тарнанидиса) није запазио.

Осим прегледно описаних Савиних црквених дела и списа, посебно описа Сабора у Жичи 1220. г. (са крунисањем Стефана извршеним „после Великог Входа у Светој Литургији“), одлично су обрађени и наследници на трону Светога Саве. Изузетно је добро и разложно изнет саборни, црквенонародни, а не краљевски избор за Архиепископа Никодима, испред Данила Бањско-Хумског, најчвршћег ослонца краља Милутина („што показује да су снага и утицај владара на црквени живот ипак били ограничени“); сву је тројицу аутор са дужним поштовањем и познавањем описао и окарактерисао, показујући да је у тадашњој Србији заиста владала симфонија=сагласје у односима Цркве и Државе.

Такође је изнова промишљено и добро објашњено питање наводне „анатеме“ Српског цара и Патријарха од стране Цариградског Патријарха. Заиста, анатеме није било, већ је то творевина новије литературе, тј. наших незнавених историчара, који, као и много у чему другом, углавном копирају западњачки менталитет. Реаговање Цариграда, уколико је и постојало, није доводило у питање припадност Српске Цркве заједници Православних Цркава.

Исто је тако добро изложен и однос Светог кнеза Лазара према Патријарху Светом Јефрему, насупрот писању неких наших историчара. Писац добро даје опис и доба кнеза Лазара и његових наследника Стефана Високог и Ђурђа Бранковића. (Бранковићи су били српска властела из Требиња, сродници Немањића; њихова кула и данас стоји поврх Требиња, близу Црквине, где је сада Херцеговачка Грачаница. Зато је аутор требао да истакне значај чудесне Маре Бранковић.)

Краће поглавље Црквени живот, мада је документовано речју и сликом, могло је бити шире обрађено, уз детаљније навођење богатства наше рукописне традиције, првенствено богослужбених текстова, који су преписивани све до 18. века, када је и наш србуљски језик и наше литургијско предање потиснуто кроз рускословенски језик уношењем из Русије штампаних књига, посебно украјинских, из кијевске могилијанске школе. (Последице тога и данас се осећају, а за које садашњи псевдоревнитељи мисле да је то „вековно предање“ Светосавске Цркве! Вредно је пажње ауторово истицање залагања Београдског Mитрополита Мелентија Павловића о враћању на стари српски црквени језик и старе српске књиге – србуље.)

У овом синоптичком прегледу наше богате славом и страдањем црквенонародне историје више пажње је требало посветити Хумско-Захумско-Херцеговачкој Епархији, живој и активној не само у слободи под Немањићима, него и у ропству, пре и у време обнове Пећке Патријаршије. Обнова је почела најпре у Херцеговој земљи („Сабор Епископа Херцегове земље“), када су многе цркве и манастири, после турског рушења, обновљени и обнављани током векова (Требиње, Ошанићи, Тврдош, Житомислић, Завала, одакле херцеговачки зограф Георгије Митрофановић живопише широм Патријаршије, све до Хиландара. У Тврдошу су настале бројне рукописне књиге и уметнички рукоради, потом пренети у манастир Савину, где их има још и данас. Поред тога је херцеговачки манастир Пива дао неколико Патријараха обновљене Патријаршије, чија имена аутор спомиње.)

Поглавље о Карловачкој митрополији, и њен сложен живот и рад, историјски је добро обрађен, мада недостаје обухватнија црквено-богословска процена и оцена њене делатности и њена даља улога у Српској Цркви (посебно њеног новонаносног наслеђа, које је добрим делом пренето и у обновљену Српску Патријаршију од 1920. г. Новија проучавања и у самом Новом Саду истичу да, и поред великог отпора унијаћењу и труда да се очува Православље, у Карловачку митрополију су продрли и бројни украјински, тј. пољски утицаји. Аутор спомиње и својеврсну „германизацију“, а ми додајемо не само у организацији, него и богословљу, црквословљу, обредословљу).

У приказу Сарајевске Митрополије требало је више истаћи значај Херцеговачке Епархије (која није била у „саставу“ ове, јер је њен Архијереј био „Архиепископ и Митрополит“ као и Сарајевски). А она је имала итекако значајне Јерархе, духовнике, писце, бујан и буран црквенонародни живот. Можда се могло поменути да је римокатоличку јерархију у Босни и Херцеговини обновила тек Аустроугарска, по Берлинском конгресу (та јерархија је од турског доласка избегла у Ђаково, само су фрањевци остали на том подручју), и црножута монархија их је свестрано протежирала, на рачун Православних Срба (сви њихови самостани око Бања Луке подигнути су од Аустрије). Није узиман у обзир негативан суд о Епископима фанариотима, јер су они, како је разложно говорио проф. Светозар Душанић (коме Ж. Јанковић доста дугује своје изоштрено историјско чуло и научну трезвеност), били чувари Православне вере у народу, а језуитски је посао био „забијање клина“ између њих и народа, као и између Грка и Словена. И сам аутор је на једном месту с разлогом запазио: „У литератури (код наших историчара) још увек није довољно присутно схватање да је од Латина претила подједнако велика опасност за опстанак Православне Цркве, као и од Турака“.

Добро је обрађено поглавље о Јужним Српским областима (мада се Косову и Метохији, с обзиром на садашњи историјски час, можда могло више написати) и поглавље о Београдској Митрополији, као и завршни Општи поглед, из којег наводимо овај значајни закључак: „За разлику од пословичне неслоге Срба и њихове склоности ка цепању у политичком погледу, у црквеном животу кроз цело време постоји тежња ка очувању целине“, тј. очувању јединства Цркве.

Добро, кратко и концизно су промишљене и дате биографије Српских Архиепископа и Патријараха.

У књизи није обухваћено предсветосавско доба Цркве код Срба, о крштењу, првим Светитељима, постепеном урастању Срба у Православно византијско Црквено наслеђе, о раду и одјецима рада Свете Браће и њихових ученика, о првим познатим Подвижницима и Мученицима (Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски, Јован Владимир), о примљеној од грчких колонија народне побожности у Српским и Поморским земљама (у Хумској земљи, Травунији, Зети имамо врло старих храмова из 3–6. века, и у долини Лима више преднемањићких цркава), о задужбинама попут Мирослављевог Јеванђеља и његове цркве Св. Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу и Св. Врачева код Благаја на Буни, о доласку Светогораца у Хумску земљу, са којима је и отишао млади Растко. Ту је Мирослав доводио свештенство из Рашке и византијског Драча. Тиме је припреман потоњи рад Светога Саве у овим крајевима. Јер Свети Сава није „зидао на туђим темељима“, него је нашао Православни народ, и без „православизације“ (како клеветнички говоре латино-усташки „историчари“ од Драгановића до Шањека), организовао епископије Хумску и Зетску. Свакако се очекује да ће и то време историје наше Цркве и народа бити обрађено.

Новина и богатство књиге је и у прилозима пробраних текстова у међупросторима страница, као и у добром избору слика знаменитих лица, храмова и манастира и докумената за сваки период.

Аутору желимо даље продубљено проучавање наше црквенонародне повеснице и попуњавање недостатака у истраживањима досадашњих историчара.

† Епископ Атанасије (Јевтић)

K. D. S. POL. 2 . 4