ISBN: 160
Godina izdanja: 160
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

„Ukorenjivanje“ (originalno L`Enracinement) je jedno od najvažnijih i najdubljih dela francuske filozofkinje, esejistkinje i mističarke Simone Vej (Simone Weil), napisano u Londonu tokom 1943. godine, neposredno pred njenu preranu smrt.
Knjiga nosi podnaslov „Uvod u deklaraciju o dužnostima prema ljudskom biću“, a naručio ju je francuski pokret otpora pod vođstvom Šarla de Gola, sa ciljem da posluži kao plan za moralnu, duhovnu i političku obnovu Francuske i Evrope nakon završetka Drugog svetskog rata. Alber Kami, koji je bio veliki poštovalac njenog lika i dela, lično je priredio ovo delo za štampu i objavio ga 1949. godine.

Rezime

Osnovna ideja knjige jeste da je čoveku potrebno ukorenjenje. Čovek ne može da živi samo od individualnih prava, materijalnih potreba ili apstraktnih političkih ideala. Potrebne su mu stvarne veze sa određenom zajednicom, mestom, jezikom, kulturomkinu prirodne veze između čoveka i njegove zajednice. Posebno kritikuje položaj industrijskih radnika, koji često postaju samo izvrši, istorijom, radom i ljudima oko sebe.

Vej smatra da je savremeno društvo u velikoj meri iskorenjeno. Ratovi, industrijalizacija, birokratija, kapitalistička organizacija rada i centralizovana država mogu da prekinu prirodne veze između čoveka i njegove zajednice. Posebno kritikuje položaj industrijskih radnika, koji često postaju samo izvršioci zadataka i gube osećaj smisla i dostojanstva rada.

Za Vejovu su potrebe duše jednako važne kao i fizičke potrebe. Čoveku su potrebni red, sloboda, poslušnost, odgovornost, jednakost, hijerarhija, čast, kažnjavanje, slobodno mišljenje, sigurnost i istina. Ove potrebe nisu na nešto, iza toga mora da postoji naša obaveza da to pravo poštujemo. Moralni život zato ne može počivati predstavljene kao jednostavna prava pojedinca, već kao obaveze koje ljudi imaju jedni prema drugima.

Tu se nalazi jedna od najvažnijih razlika između njenog pristupa i moderne političke misli: Vejlova smatra da obaveza prethodi pravu. Ako kažemo da neko ima pravo na nešto, iza toga mora da postoji naša obaveza da to pravo poštujemo. Moralni život zato ne može počivati samo na zahtevanju sopstvenih prava.

Veliku pažnju posvećuje radu. Rad ne bi trebalo da bude samo sredstvo za zaradu ili preživljavanje. On može biti način da čovek stupi u stvaran odnos sa svetom. Međutim, industrijski sistem može rad pretvoriti u ponižavajuću rutinu, u kojoj radnik nema kontrolu nad sopstvenom aktivnošću niti vidi njenacuje potrebu za pripadanjem, ali pravi razliku između ljubavi prema sopstvenoj zemlji i nacionalizma zasnovanog na moći, osvajanju i kolektivnom ponosu. Čovek može voleti svoju zemlju bez toga da druge narode smatra širi smisao.

Vejova takođe razmatra patriotizam i pripadnost naciji. Ona ne odbacuje potrebu za pripadanjem, ali pravi razliku između ljubavi prema sopstvenoj zemlji i nacionalizma zasnovanog na moći, osvajanju i kolektivnom ponosu. Čovek može voleti svoju zemlju bez toga da druge narode smatra manje vrednim.

Posebno je značajna njena kritika totalitarizma i političkih ideologija koje čoveka podređuju kolektivnom cilju. Ni nacija, ni država, ni revolucija, ni bilo koja druga politička celina ne smeju postati apsolutna vrednost. Iznad političke moći mora postojati moralni princip koji štiti ljudsko dostojanstvo.

U završnim delovima knjige Vejova pokušava da zamisli novi društveni poredak posle Drugog svetskog rata. Taj poredak trebalo bi da se zasniva na odgovornosti, ukorenjenosti, lokalnim zajednicama, dostojanstvu rada, obrazovanju i poštovanju duhovnih potreba čoveka.

Ključne ideje

Ukorenjenost – čovek mora pripadati konkretnom mestu, zajednici i tradiciji.

Iskorenjenost – gubitak veza sa zajednicom, kulturom, radom i istorijom.

Potrebe duše – čovek ima moralne i duhovne potrebe koje nisu svodive na materijalne.

Obaveza pre prava – moralna obaveza prema drugom čoveku prethodi političkom zahtevu za pravom.

Dostojanstvo rada – rad treba da ima smisao i da čoveku omogućava aktivan odnos prema svetu.

Pripadnost – čoveku je potrebno da bude deo stvarne zajednice.

Domovina – može biti predmet ljubavi, ali ne sme postati opravdanje za dominaciju nad drugima.

Istina – jedna od osnovnih moralnih potreba čoveka.

Sloboda – nije samo odsustvo ograničenja, već mogućnost odgovornog delovanja.

Odgovornost – pojedinac je odgovoran prema drugim ljudima i zajednici.

Zajednica – prostor u kojem se ostvaruju potrebe za pripadanjem i solidarnošću.

Industrijalizacija – Vejlova je kritična prema njenim posledicama po ljudsko dostojanstvo.

Birokratija – može čoveka pretvoriti u bezličan deo sistema.

Totalitarizam – politički sistem koji kolektivnom cilju podređuje pojedinca.

Patriotizam – ljubav prema sopstvenoj zemlji bez mržnje prema drugim narodima.

Tradicija – važan izvor kontinuiteta i identiteta.

Obrazovanje – sredstvo razvijanja pažnje, mišljenja i odgovornosti.

Duhovne potrebe – ono što čoveku daje smisao izvan materijalnog blagostanja.

Najvažnija poruka

Za Simonu Vej, čovek ne postaje istinski slobodan tako što prekida sve veze, već tako što pronalazi zdrave i odgovorne veze sa ljudima, mestom, radom, kulturom i moralnim vrednostima. Suprotnost slobodi nije samo prinuda – to može biti i iskorenjenost.

Ako se knjiga čita zajedno sa Vejlinim „Težinom i blagodaću“, „Ukorjenjivanje“ predstavlja pre svega njen društveno-politički odgovor na pitanje kako duhovne vrednosti mogu da oblikuju društvo, dok „Težina i blagodat“ više istražuje unutrašnji, duhovni život pojedinca.




Simon Vej (fr. Simone Weil; Pariz, 3. februar 1909 — Ešford, 24. avgust 1943) bila je francuska filozofkinja, hrišćanski mistik i politička aktivistkinja.[1] Umrla je tokom Drugog svetskog rata od posledica neuhranjenosti i tuberkuloze nakon što je odbila da uzima hranu iz saosećanja prema Evropljanima pogođenim ratom.