Godina izdanja: 2010 i 2015
ISBN: 978-86-86525-21-5 i 978-86-86525-70-3
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Naslov: Sfere 1 i 2
[Tom 1: mikrosferologija. Tom 1, Mehurovi;
Tom 2: makrosferologija. Tom 2, Globusi]
Autor: Peter Sloterdijk (Sloterdajk)

Originalni naslov: Peter Sloterdijk – Sphären. 1, Blasen / Sphären. 2, Globen

Izdavač: Fedon, Beograd
Prevod: Aleksandra Kostić
Jezik: b.c.h.s./srpski
Godina izdanja: 2010 i 2015

Pismo: latinica
Žanr: filozofija

ISBN: 978-86-86525-21-5 i 978-86-86525-70-3

POVEZ: tvrdi povez, sa zaštitnim omotom
Br. str.: 639 + 998
Fizički opis: dva toma, 24 cm
Masa (u gr): 1100 + 1230

knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5* 

[kategorizacija stanja:


5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje 
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju 
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja 
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice 
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva 


- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]


DODATNO UZ KNJIGU:

Uz Sfere 1:

Ovenčan slavom svoje Kritike ciničnog uma, Peter Sloterdijk godine 1998. objavljuje prvu svesku svog trotomnog magnum opusa, Sfere, delo koje će, u narednih nekoliko godina, da zapremi dve hiljade stranica teksta. Pisac sigurne i razigrane ruke, maštoviti erudita, odvajkada u simbiotičkom odnosu sa umetnošću, duhovit i drzak, Sloterdijk se „skromno“ upušta u tumačenje istorije čovečanstva, ali na svoj način, uz pomoć pojma i fenomena sfere, sferičnih oblika, među kojima se mehurovi nalaze na istaknutom mestu (nemačko Blasen znači mehur, ali i bešika). Prva knjiga trotomnih Sfera u podnaslovu ima upravo mehurove.

Šta, u stvari, Sloterdijk želi uvodeći sfere u sferu filozofije? Ono što su njegovi veliki uzori Niče, Hajdeger, Fuko, Derida već pokušali, naime da razdrma fetišizam supstancije i metafizičkog individualizma. Drugim rečima, Sloterdijk postavlja eminentno političko pitanje: šta je to što ljudsku zajednicu drži na okupu, šta je to jedno u zajednici oko kojeg se zajednica okuplja? Ili se ljudska zajednica, možda, već nalazi u nečemu što joj, a da ona to ne zna, daje oblik, možda je ona usred nečega što je, kao nekakav mehur, spolja drži na okupu? Ili je, naposletku (ili na početku), ljudska zajednica jedan specifičan ne-fizički, zakrivljen, sferičan prostor u večitom nastajanju i nestajanju – prostor intime? Upravo se ideja intime kao specifičnog prostora nalazi u osnovi Sloterdijkove knjige.

*

Uz Sfere 2:

Druga knjiga velike trilogije Petera Sloterdijka Sfere II, nastavlja na onom mestu na kojem su se Sfere I zaustavile, ali ne ide istom putanjom, ne sledi iste tragove, već kreće drugim tragalačkim linijama i s neuporedivom duhovitošću i energijom suočava nas sa čitavim svetovima za koje nismo ni znali da se na takav način mogu posmatrati. Ako bismo se poslužili tehničkim jezikom, rekli bismo da Sloterdijk ponavlja gest nekih svojih velikih prethodnika, poput Žila Deleza recimo, i u pitanje dovodi poredak predstave. Zapadni naučnici i filozofi, piše Sloterdijk, postavljju ispred sebe kuglu kao realno prisutan model i u toj predstavljenoj kugli nastoje da vide celinu postojanja, čak i nekakvu natprirodnu suštinu (boga). Na taj način oni povlađuju mišljenju koje traga zaonim jednim, monotonim i monolitnim, koherentnim i celovitim. Istovremeno, međutim, događa se nešto neočekivano, suprotno namerama i to upravo zahvaljujući zakrivljenosti kugle, izmeštanju perspektive koja se kroz kuglu prelama. „Zahvaljujući predstavljanju kugle i panoramskoj navigaciji po širokom prostranstvu“, piše Sloterdijk, „koje privlači i oštri umi nežnu dušu, sâm intelekt postaje filozofski; on učestvuje u egzaktnoj žovijalnosti koja pripada samo panoptičkom bogu u njegovoj korelaciji sa samim sobom, korelaciji koja postavlja svet“.Misliti kuglu nipošto ne znači misliti neki, bilo koji predmet, ma koliko, inače, on bio neobičan. Misliti kugli znači suočiti se nužnom izmenom perspektive iz koje mislimo. „Misliti kuglu“, kaže nemački fiulozof, „znači otuđiti se u ono-ogromno, postajući njegova lokalna funkcija“. Misliti kuglu, drugim rečima, znači izložiti se gubitku poznatog sopstva, a teško da je zamisliva uzbudljivija pustolovina od te. Čitati Sfere II Petera Sloterdijka znači upustiti se upravo u takvu pustolovinu zajedno s jednim od najuzbudljivijih savremenih filozofa. 

*

Ivan Milenković

Slučaj Sloterdijk

Već to što ga akademska filozofska zajednica odbacuje kao strano tkivo, što ga prezire i otprema među medijske teoretičare, šarlatane, scandal-makere, a uglavnom i neznalice, odlična je preporuka za spise Petera Sloterdijka. Sloterdijku se ne može prigovoriti da ne poštuje pravila akademske igre – poštuje ih, njegovi su tekstovi potkrepljeni svim potrebnim akademskim pomagalima u vidu fusnota i jasno navedenih referenci – lom nastaje na dubljoj, temeljnijoj ravni: Sloterdijk piše paralelno sa glavnim tokovima, on nikada nije u njima. A profesori to ne praštaju. Naročito ako je pisac briljantan. Filozofija profesora filozofije stvara instituciju tako što neguje rituale, što golim ponavljanjem učvršćuje identitet institucije i tako je reprodukuje: ispiti, ispitna pitanja, obavezna literatura, broj stranica koje se imaju pročitati, izbor autora (među kojima, razume se, nema Sloterdijka), udžbenici, satnice... sve to obezbeđuje kontinuitet i stalnost instituciji školske filozofije. Institucija je, po svome ustrojstvu, konzervativna i, strogo uzev, tome se nema šta previše zameriti. Sloterdijkovim rečima (koje beleži Hans-Jirgen Hajnrih), `profesor filozofije prilagođen je univerzitetu kao pingvin Antarktiku`. Problem nastaje kada tako sklerotizovana institucija izgubi osećaj da mora nešto da promeni kako bi uopšte preživela, da uvede razliku u sopstvene rituale, da, na trenutak, izađe iz sebe i sebe osmotri spolja (što ume biti neprijatan prizor). U profesorskoj filozofiji razlika u najboljem slučaju može da bude predmet ispitivanja, ali ne i pokretački motiv rituala koji žive od ponavljanja bez razlike. Sloterdijk, dakle, napada strukturu golog ponavljanja, on odbija rituale, postavlja pitanja tamo gde im nije mesto i sebi tako, bez greške, stvara neudobnu poziciju enfant terrible nemačke filozofije.

Ovde se, razume se, odmah otvara čitava kohorta pitanja. U filozofiji, kao umeću postavljanja pitanja, ne-pitanje je oksimoron. Ne postoji, naime, pitanje koje se ne sme postaviti. Osim glupog. (A i ono je dozvoljeno. Čak i glupavo pitanje može da pokrene dobar odgovor.) Zbog čega je, onda, pre nešto više od deset godina, ugledni profesor Jirgen Habermas, papa nemačke akademske filozofije, na jedno Sloterdijkovo pitanje odreagovao kako nikada nije pre toga: nervozno, grubo, netrpeljivo, sa sebi nesvojstvenom agresivnošću? Sloterdijk je, naime, bio postavio pitanje o nečemu o čemu su u ondašnjoj Nemačkoj svi hteli po nešto da znaju, ali se uglavnom nisu usuđivali da pitaju: da li on, Sloterdijk, i njegova generacija (rođena, otprilike, pedesetih godina prošloga veka) treba da se oseća krivim za nacističke zločine onako kako se, recimo, krivom oseća Habermasova generacija, iako su Habermas i njegovi ispisnici (tridesete godine prošloga veka), u najgorem slučaju, bili stasali tek za Hitlerovu omladinu i za učestvovanje u idiotskim nacističkim sletovima (što je Hitler u poslednjim danima svoga ludila i njih gurnuo na ulice razorenog Berlina, posebna je i tragična priča)? Filozofsko-političke implikacije takvog pitanja sve su samo ne zanemarljive. Naizgled zdravorazumsko, ovo je pitanje, zapravo, gađalo strukture mnogo skrivenije od puke etičke dileme. U pitanje su bili dovedeni odnosi moći koji su, decenijama, građeni upravo na slepoj mrlji osećanja krivice. Nije, dakle, u pitanju bila sama stvar, problem krivice nemačkog naroda koja se morala nekako iskijati, već ono što se na toj i tako shvaćenoj krivici počelo graditi – specifični odnosi moći u čijem je centru stajao upravo prof. Habermas kao veliki arbitar nemačke filozofije. Nije li Habermas, osporavajući legitimitet takvome pitanju, insistirajući na svojevrsnoj političkoj korektnosti filozofskog diskursa, ispleo veoma neprohodne mreže moći, neprohodne za one koji tim mrežama nisu pripadali, to jest? Po Sloterdijkovom mišljenju – jeste. Zato je i pitao. Zato se na njega sručila teška i dobro organizovana baražna paljba iz univerzitetskih bunkera.

Sloterdijk je filozof koji uporno odbija da stvari vidi onakvima kakve jesu. Paradoks identiteta stvari sa samima sobom glasi: videti stvari onakvima kakve jesu znači ne videti ih uopšte. Identitet stvari sa samima sobom nikada nije stvar samih stvari, već onih koji ih opažaju i svojim tumačenjima okamenjuju, ili, tome nasuprot, dinamizuju. Diskurs o krivici, recimo. (Stvar shvaćena ne kao predmet već kao struktura koja se posmatra. Stvar, u ovom pojmovnom režimu, može biti odnos moći, biće, izvesna konstelacija, politički problem...) Sloterdijk, dakle, u svakoj vrsti angažmana – teorijskog, političkog, medijskog – polazi ne od identiteta stvari sa samima sobom, već od razlike između onoga što se prikazuje očiglednim i struktura koje tu očiglednost nameću kao očiglednu. Utoliko razlika kod Sloterdijka prethodi identitetu, ona je uslov mogućnosti dinamike stvari i odnosa. Prema jednoj formuli Mišela Fukoa, koju Sloterdijk potpisuje na svoj način, zadatak je filozofije da vidljivim načini ono što se vidi.

Taj i takav Sloterdijk, ovenčan slavom svoje Kritike ciničnog uma, godine 1998. objavljuje prvu svesku svog trotomnog magnum opusa, Sfere I, delo koje će, u narednih nekoliko godina, da zapremi dve hiljade stranica teksta. Pisac sigurne i razigrane ruke, maštoviti erudita, odvajkada u simbiotičkom odnosu sa umetnošću, duhovit i drzak, Sloterdijk se `skromno` upušta u tumačenje istorije čovečanstva, ali na svoj način, uz pomoć pojma i fenomena sfere, sferičnih oblika, među kojima se mehurovi nalaze na istaknutom mestu (nemačko Blasen znači mehur, ali i bešika). Prva knjiga trotomnih Sfera (u briljantnom prevodu Aleksandre Kostić) u podnaslovu ima upravo mehurove.

Šta, u stvari, Sloterdijk želi uvodeći sfere u sferu filozofije? Ono što su njegovi veliki uzori Niče, Hajdeger, Fuko, Derida već pokušali, naime da razdrma fetišizam supstancije i metafizičkog individualizma. Drugim rečima, Sloterdijk postavlja eminentno političko pitanje: šta je to što ljudsku zajednicu drži na okupu, šta je to jedno u zajednici oko kojeg se zajednica okuplja? Ili se ljudska zajednica, možda, već nalazi u nečemu što joj, a da ona to ne zna, daje oblik, možda je ona usred nečega što je, kao nekakav mehur, spolja drži na okupu? Ili je, naposletku (ili na početku), ljudska zajednica jedan specifičan ne-fizički, zakrivljen, sferičan prostor u večitom nastajanju i nestajanju – prostor intime? Upravo se ideja intime kao specifičnog prostora nalazi u osnovi Sloterdijkove knjige. No, da bi se progovorilo o intimi na način drugačiji nego što se to radi u hipertofiranoj literaturi o ovoj temi, potreban je Sloterdijkov talenat i nešto malo ludila (nad filozofijom, primetio je Derida, mora da bdi neko ludilo), potrebna je brutalnost: `Samo se telo mrtvog čoveka može jednoznačno lokalizovati; anatom koji stoji pored granitnog stola neće morati dva puta da razmisli pre nego što odgovori na pitanje gde je njegov predmet (...). Što se tiče bića koje živi ljudski, to jest ekstatički, pitanje mesta postavlja se na fundamentalno drugačiji način, budući da se primarna produktivnost ljudskog bića sastoji od toga da radi na svom smeštaju u samosvojne, nadrealne prostorne odnose` (str. 83-84). Intima je taj ne-fizikalni prostor koji, ma koliko se to činilo neočiglednim, uvek delimo sa nekim. Podeliti prostor intime uslov je intime. A potom, pošto je problem postavljen, kreće ludilo u kojem se, na načine teško zamislive (dok se ne pročita ova knjiga) prepliću Jonina avantura u utrobi kita (prema Sloterdijku Jona je, u stvari, u kitovoj utrobi potražio radosni egzil), dostignuća moderne psihologije, matematički čvorovi, razni (sferični) oblici boca, braća Grim i Dekameron, teorija srca u XVI i XVII veku (sa posebnom osvrtom na srce žabe), desetine reprodukcija, Pavle Florenski i Valter Benjamin, teorija o ljudskom nosu praćena ilustracijama, Šekspir (naravno) i Hufelandov model fetalnog stanovanja u majci, Frojd (opet naravno) i friz na palati Ašurnasirpala II u Kalhi, razne teorija jajeta, ulje na platnu Arnolda Šenberga, placenta kao organ kojeg nema, Rene Magrit, Jozef Bojs i sveprisutni Hrist, čitanje misli, Fihte, oralni fundamentalizam i ždranje, neobjekti i neveze, Pseudo-Dionisije i Lakan... i tako na više od 600 uzbudljivih stranica.

Sloterdijk ispisuje jednu alternativnu istoriju sveta u kojoj središnje mesto zauzima pojam sfere, pre svega umetnički i filozofski uobličen, a da se, uprkos tome, politički momenat zapravo ne zanemaruje, jedino što se o njemu piše na način drugačiji, uzbudljiviji, bliži i, istovremeno, dalji od svega što nam je teorija u stanju ponuditi. 


*

Filozofija / umetnost / istorija / politika / filozofija umetnosti / Sfera / Mehur / Bešika / Mjehur / istorija sveta / savremena filozofija / pojam sfere / filozofska antropologija / savremena nemačka filozofija / kritička filozofija /


***

UNOS: 251004
Šifra: FDN_KD