ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Srpski
Autor: Strani

kao na slikama

Seren Obi Kjerkegor[a] (dan. Søren Aabye Kierkegaard; Kopenhagen, 5. maj 1813[4] — Kopenhagen, 11. novembar 1855[5]) bio je danski teolog, filozof, pesnik, društveni kritičar i religiozni pisac koji se smatra prvim egzistencijalističkim filozofom.[6][7] Pisao je kritičke tekstove o organizovanoj religiji, hrišćanstvu, moralu, etici, psihologiji i filozofiji religije, pokazujući naklonost metaforama, ironiji i parabolama. Veliki deo njegovog filozofskog rada bavi se pitanjima kako se živi kao „jedan pojedinac“, dajući prednost konkretnoj ljudskoj stvarnosti nad apstraktnim razmišljanjem i naglašavajući važnost ličnog izbora i posvećenosti.[8] Bio je protiv književnih kritičara koji su definisali idealističke intelektualce i filozofe svog vremena, i smatrao je da su Svedenborga,[9][10] Hegela,[11] Fihtea, Šelinga, Šlegela i Hansa Kristijana Andersena „učenjaci“ prebrzo „shvatili“.[12]
Seren Kjerkegor

Nedovršeni crtež Serena Kjerkegora (Nils Kristijan Kirkegor, 1840)
Lični podaci
Puno ime
Seren Obi Kjerkegor
Datum rođenja
5. maj 1813.
Mesto rođenja
Kopenhagen, Danska—Norveška
Datum smrti
11. novembar 1855. (42 god.)
Mesto smrti
Kopenhagen, Danska
Obrazovanje
Univerzitet u Kopenhagenu
Partner
Redžin Olsen (1840–1841)
Filozofski rad
Epoha
Filozofija 19. veka
Regija
Zapadna filozofija
Škola filozofije
Egzistencijalizam, kontinentalna filozofija, hrišćanski egzistencijalizam, egzistencijalna psihologija
Interesovanja
estetika, epistemologija, etika i filozofija religije
Ideje
Teorija apsurda, očaj autentičnost, egzistencijalna kriza, egzistencijalizam, beskonačna kvalitativna razlika, vitez vere, skok vere, sadašnje doba, teleološka suspenzija etičkog
Uticaji od
DekartHamanHegelHejbergKantLedingLuterMelerPlsenPlatonŠelingŠekspir[1]SokratVulf[2]
Uticao na
Kami, Derida, Rilke, Sartr
Potpis

Kjerkegorov teološki rad se fokusira na hrišćansku etiku, instituciju Crkve, razlike između čisto objektivnih dokaza hrišćanstva, beskonačne kvalitativne razlike između čoveka i Boga i subjektivni odnos pojedinca prema Bogočoveku Isusu Hristu,[13] koji je došao kroz veru.[14][15] Veliki deo njegovog dela se bavi hrišćanskom ljubavlju. Bio je izuzetno kritičan prema doktrini i praksi hrišćanstva kao religije koju kontroliše država (cezaropapizam) poput Danske crkve. Njegov psihološki rad istraživao je emocije i osećanja pojedinaca kada su suočeni sa životnim izborima.[16] Nasuprot Žan-Polu Sartru i paradigmi ateističkog egzistencijalizma, Kjerkegor se fokusirao na hrišćanski egzistencijalizam.
Kjerkegorov rani rad napisan je korišćenjem pseudonima kako bi se predstavila posebna gledišta koja su u interakciji u složenom dijalogu.[17] Posebno složene probleme je istraživao sa različitih gledišta, svaki pod različitim pseudonimom. Dok naučnici uče o svetu posmatranjem, Kjerkegor je odlučno poricao da samo posmatranje može otkriti unutrašnje funkcionisanje sveta duha.[18]
Neke od ključnih Kjerkegorovih ideja uključuju koncept „subjektivne i objektivne istine“, viteza vere, dihotomiju prisećanja i ponavljanja, strepnju, beskonačnu kvalitativno razlikovanje, veru kao strast i tri etape na životnom putu. Kjerkegor je pisao na danskom i recepcija njegovog dela je u početku bila ograničena na Skandinaviju, ali su do kraja 20. veka njegovi spisi prevedeni na francuski, nemački i druge glavne evropske jezike. Do sredine 20. veka, njegova misao je izvršila značajan uticaj na filozofiju,[19] teologiju[20] i zapadnu kulturu.[21]
Biografija
Filozofija
uredi
Kjerkegor je nazvan filozofom, teologom,[26] ocem egzistencijalizma,[27][28][29] i ateističkim i teističkim varijacijama,[30] književnim kritičarom,[31] socijalnim teoretičarom,[32] humoristom,[33] psihologom,[34] i pesnikom.[35] Dve njegove uticajne ideje su „subjektivnost“ [a] i pojam u narodu poznat kao „skok vere“.[36] Međutim, danski ekvivalent engleskoj frazi „skok vere“ ne pojavljuje se u originalnom danskom jeziku, niti se engleska fraza nalazi u aktuelnim prevodima Kjerkegorovih dela na engleski jezik. Kjerkegor u svojim delima mnogo puta pominje koncepte „vere“ i „skoka“.[37]
Skok vere je njegovo shvatanje kako bi pojedinac verovao u Boga ili kako bi se čovek ponašao u ljubavi. Vera nije odluka zasnovana na dokazima da su, recimo, određena verovanja o Bogu istinita ili je određena osoba vredna ljubavi. Nijedan takav dokaz nikada ne bi mogao biti dovoljan da u potpunosti opravda vrstu potpune posvećenosti istinskoj verskoj veri ili romantičnoj ljubavi. Vera ionako uključuje preuzimanje te obaveze. Kjerkegor je smatrao da imati poverenje istovremeno znači sumnjati. Tako, na primer, da bi čovek zaista imao veru u Boga, takođe bi morao sumnjati u svoja verovanja u Boga; sumnja je racionalni deo čovekove misli koji je uključen u vaganje dokaza, bez kojih vera ne bi imala stvarnu suštinu. Neko ko ne shvata da je hrišćanska doktrina u osnovi sumnjičava i da ne može biti objektivne sigurnosti u njenu istinu, nema veru, već je samo lakoveran. Na primer, nije potrebna vera da bismo verovali da postoji olovka ili sto kada ga neko gleda i dodiruje. Na isti način, verovati u Boga znači znati da čovek nema perceptivni ili bilo koji drugi pristup Bogu, a opet i dalje veruje u Boga.[38] Kjerkegor piše, „sumnju pobeđuje vera, baš kao što je vera donela sumnju na svet“.[39]
Kjerkegor takođe naglašava važnost sopstva i njegov odnos prema svetu, kao osnova u samorefleksiji i introspekciji. U zaključivanju nenaučnog postskripta za filozofske fragmente tvrdio je da je „subjektivnost istina“ i „istina je subjektivnost“. To ima veze s razlikom između onoga što je objektivno istinito i subjektivnog odnosa pojedinca (poput ravnodušnosti ili posvećenosti) toj istini. Ljudi koji u nekom smislu veruju u iste stvari mogu se sasvim različito odnositi prema tim verovanjima. Dvoje ljudi mogu verovati da su mnogi iz njihove okoline siromašni i da zaslužuju pomoć, ali ovo znanje može navesti samo jednog od njih da odluči da zaista pomogne siromašnima.[40] Tako je to rekao Kjerkegor: „Kakva je neprocenjiva statistika izuma, kakav je veličanstveni plod kulture, kakav je karakterističan pandan antičkoj de te narratur fabula [priča se o vama]. Šlihermaher tako oduševljeno izjavljuje da znanje ne narušava religioznost i da religiozna osoba ne sedi zaštićena gromobranom i ne ruga se Bogu, ali uz pomoć statističkih tabela čovek se smeje celom životu. “[41][42] Drugim rečima, Kjerkegor kaže: „Ko ima teži zadatak: učitelj koji predaje o ozbiljnim stvarima na meteorskoj udaljenosti od svakodnevnog života - ili onaj koji treba da ga upotrebi?“[43] Evo kako je to sumirano 1940:
Kjerkegor ne poriče plodnost ili valjanost apstraktnog mišljenja (nauka, logika i tako dalje), ali negira bilo kakvo praznoverje koje se pretvara da je apstraktno teoretizovanje dovoljan zaključni argument za ljudsko postojanje. Smatra da je neoprostiv ponos ili glupost kad misli da bezlična apstrakcija može odgovoriti na vitalne probleme ljudskog svakodnevnog života. Logičke teoreme, matematički simboli, fizičko-statistički zakoni nikada ne mogu postati obrasci ljudskog postojanja. Biti čovek znači biti konkretan, biti ova osoba ovde i sada u ovom određenom i odlučujućem trenutku, licem u lice sa ovim određenim izazovom. -C Svere Norborg, David F. Swenson, učenjak, učitelj, prijatelj. Minneapolis, The University of Minnesota, 1940, pp. 20–21
Kjerkegor prvenstveno govori o subjektivnosti u pogledu verskih pitanja. Kao što je već napomenuto, on tvrdi da je sumnja element vere i da je nemoguće steći bilo kakvu objektivnu sigurnost u pogledu verskih doktrina poput postojanja Boga ili Hristovog života. Najviše čemu bi se mogao nadati bio bi zaključak da je verovatno da su hrišćanske doktrine istinite, ali ako bi neko verovao u takve doktrine samo u onoj meri u kojoj se činilo da je tačna, on ili ona ne bi bili iskreno religiozni. Vera se sastoji u subjektivnom odnosu apsolutne posvećenosti ovim doktrinama.[38]
Filozofska kritika
uredi

Teodor Adorno, nemački filozof i sociolog.
Među čuvene Kjerkegorove filozofske kritičare 20. veka spadaju Teodor Adorno i Emanuel Levinas. Nereligiozni filozofi poput Žan-Pola Sartra i Martina Hajdegera podržavali su mnoge aspekte Kjerkegorovih filozofskih stavova,[44] ali su odbacivali neke od njegovih religioznih stavova.[45][46] Jedan kritičar napisao je da je Adornova knjiga Kierkegaard: Construction of the Aesthetic „najneodgovornija knjiga ikad napisana o Kjerkegoru“[47], jer Adorno doslovno uzima Kjerkegorove pseudonime i gradi filozofiju zbog koje deluje nekoncizno i nerazumljivo. Drugi recenzent kaže da je „Adorno [daleko] od verodostojnijih prevoda i tumačenja Sabranih dela Kjerkegora koja imamo danas“.[48]

Emanuel Levinas, francuski filozof.
Levinasov glavni napad na Kjerkegora usredsredio se na njegove etičke i religiozne faze, posebno u Strahu i drhtanju. Levinas kritikuje skok vere rekavši da je ova suspenzija etičkog i skok u religiju vrsta nasilja („skok vere“, naravno, predstavljen je pseudonimom, što ne predstavlja sopstveno gledište Kjerkegora, ali namerava da podstakne tačna vrsta diskusije kojom su se bavili njegovi kritičari). Izjavljuje: `Kjerkegorsko nasilje započinje kada je egzistencija prisiljena da napusti etičku scenu kako bi se stupilo na religioznu scenu, domen verovanja. Ali verovanje više nije tražilo spoljašnje opravdanje. Čak i iznutra, kombinovalo je komunikaciju i izolaciju, a time i nasilje i strast. To je poreklo odbacivanja etičkih fenomena u sekundarni status i prezira etičkog temelja bića koji je, preko Ničea, dovelo do amoralizma novijih filozofija.`[49]
Levinas je ukazao na judeo-hrišćansko verovanje da je Bog taj koji je prvi zapovedio Avramu da žrtvuje Isaka i da je anđeo naredio Avramu da prestane. Da je Avram zaista bio u religioznom carstvu, ne bi slušao zapovest anđela i trebalo je da nastavi da ubija Isaka. Levinasu se „prevazilaženje etike“ čini kao rupa u kojoj se potencijalne ubice mogu opravdati za njihov zločin i stoga je neprihvatljivo.[50] Jedna zanimljiva posledica Levinasove kritike je da se činilo da otkriva da je Levinas gledao na Boga kao projekciju unutrašnje etičke želje, a ne kao apsolutni moralni agent.[51] Međutim, jedna od glavnih Kjerkegorovih tačaka u Strahu i drhtanju bila je da religijska sfera uključuje etičku sferu; Avram je verovao da je Bog uvek na ovaj ili onaj način etički u pravu, čak i kada zapovedi nekome da ubije. Stoga je duboko u sebi Avram imao veru da Bog, kao apsolutni moralni autoritet, nikada neće dozvoliti da na kraju učini nešto tako etički gnusno kao što je ubistvo sopstvenog deteta, i zato je prošao test slepe poslušnosti nasuprot moralnom izboru. Ukazivao je na to da Bog, kao i Bogočovek Hristos, ne govori ljudima sve kada ih šalje u misiju i ponovio je to u Fazama na životnom putu.
Zamišljam Boga kao onoga koji odobrava u proračunatoj budnosti, verujem da odobrava spletke, a ono što sam pročitao u svetim knjigama Starog zaveta nije me baš obeshrabrilo. Stari zavet daje obilno primere oštroumnosti koja je ipak ugodna Bogu, i da je kasnije Hristos rekao svojim učenicima: „Ovo vam nisam rekao od početka... imam još mnogo toga da vam kažem , ali sada ih ne možete podneti “- pa je ovde teleološka suspenzija etičkog pravila kazivanja cele istine.[52]

Žan Pol Sartr, francuski filozof, esejist i dramski pisac.
Sartr se usprotivio postojanju Boga: Ako postojanje prethodi suštini, iz značenja izraza osećajno sledi da osećajno biće ne može biti potpuno ili savršeno. U Biću i Ništavnosti Sartrova fraza glasi da bi Bog bio pour-soi (biće za sebe; svest) koji je ujedno i en-soi (biće-u-sebi; stvar) što je kontradikcija u terminima.[53][54] Kritičari Sartra opovrgli su ovaj prigovor izjavom da počiva na lažnoj dihotomiji i nerazumevanju tradicionalnog hrišćanskog pogleda na Boga.[55] Kjerkegor je naložio sudiji Vilhelmu da izrazi hrišćansku nadu na ovaj način ili-ili:
Bilo kako bilo, „prvi“ sadrži obećanje za budućnost, to je napredak, beskrajni impuls ili, „prvo“ ne podstiče pojedinca; sila koja je u prvom ne postaje sila koja pokreće, već sila koja odbija, ona postaje ona koja odbija... Tako - zarad malo filozofskog procvata, ne perom već mislima, Bog je samo jednom postao telo, i bilo bi uzaludno očekivati da se ovo ponovi.[56]
Sartr se složio sa Kjerkegorovom analizom Avrama koji trpi anksioznost (Sartr to naziva teskobom), ali je tvrdio da je Bog rekao Avramu da to učini. U svom predavanju, Egzistencijalizam je humanizam, Sartr se zapitao da li je Avram trebao sumnjati da li je Bog zaista razgovarao s njim.[45] Po Kjerkegorovom mišljenju, Avramova sigurnost je potekla iz tog „unutrašnjeg glasa“ koji se ne može demonstrirati ili pokazati drugom („Problem dolazi čim Avram želi da ga se razume“).[57] Za Kjerkegora je svaki spoljni „dokaz“ ili opravdanje samo spolja i izvan predmeta.[58] Kjerkegorov dokaz za besmrtnost duše, na primer, utemeljen je u meri u kojoj neko želi da živi večno.[59]
Vera je bila nešto sa čime se Kjerkegor često hrvao tokom čitave svoje karijere; pod svojim pravim imenom i pod pseudonimima istraživao je mnogo različitih aspekata vere. Ti različiti aspekti uključuju veru kao duhovni cilj, istorijsku orijentaciju vere (posebno prema Isusu Hristu), veru koja je dar od Boga, veru kao zavisnost od istorijskog predmeta, veru kao strast i veru kao rešenje za lični očaj. Uprkos tome, tvrdilo se da Kjerkegor nikada ne nudi potpun, eksplicitan i sistematičan prikaz onoga što je vera.[60] Ili / Ili je objavljeno 20. februara 1843; uglavnom je napisan tokom Kjerkegorovog boravka u Berlinu, gde je vodio beleške o Šelingovoj filozofiji otkrovenja. Prema Routledge Companion to Philosophy and Religion, Ili / Ili se sastoji od eseja književne i muzičke kritike, skupa romantičnih aforizama, hirovitog eseja o tome kako izbeći dosadu, panegirika o najsrećnijem mogućem čoveku, dnevnik koji govori o navodnom zavođenju i dva ogromna didaktička i hortatorna etička pisma i beseda.[61] Ovo mišljenje podseća na vrstu kontroverze koju je Kjerkegor pokušao da podstakne u mnogim svojim spisima kako za čitaoce u svojoj generaciji, tako i za naredne generacije.
Politički pogledi
Uticaj
uredi

Statua u čast Sorenu Kjerkegoru.
Mnogi filozofi 20. veka, i teistički i ateistički, i teolozi crpili su koncepte iz Kjerkegora, uključujući pojmove besa, očaja i važnosti pojedinca. Njegova slava kao filozofa izuzetno je porasla tridesetih godina prošlog veka, velikim delom i zbog toga što je uzlazni egzistencijalistički pokret ukazivao na njega kao na preteču, iako su ga kasnije pisci slavili kao izuzetno značajnog i uticajnog mislioca.[74] Pošto je Kjerkegor odgajan kao luteran,[75] spomen je kao učitelj u Kalendaru svetaca luteranske crkve 11. novembra i u Kalendaru svetaca episkopske crkve sa praznikom 8. septembra.
Kjerkegor je imao dubok uticaj na psihologiju. Široko ga smatraju osnivačem hrišćanske psihologije i egzistencijalne psihologije[76] i terapije.[34] Među egzistencijalistički (često nazivani „humanističkim“) psiholozima i terapeutima su Ludvig Binsvanger, Viktor Frankl, Erih From, Karl Rodžers i Rolo Mej.
Neki moderni teolozi smatraju da je Kjerkegor „otac egzistencijalizma“.[77] Zbog njegovog uticaja i uprkos tome, drugi samo Martina Hajdegera ili Žan-Pola Sartra smatraju stvarnim „Ocem egzistencijalizma“.[78] Kjerkegor je predvideo njegovu posthumnu slavu i predvideo je da će njegovo delo postati predmet intenzivnog proučavanja i istraživanja.[79]