Godina izdanja: 2009
ISBN: 978-86-86525-22-2
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Naslov: Dijalozi
Autor: Žil Delez i Kler Parne

Originalni naslov:

Izdavač: Fedon, Beograd
Prevod: Olja Petronić

Jezik: b.c.h.s./srpski
Godina izdanja: 2009
Pismo: filozofija

Žanr: savremena francuska filozofija, razgovori, intervjui

ISBN: 978-86-86525-22-2

POVEZ: broširan, sa zaštitnim omotom

Br. str.: 194
Fizički opis: 20 cm
Masa (u gr): 250


knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5* 

[kategorizacija stanja:


5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje 
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju 
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja 
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice 
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva 



- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]



DODATNO UZ KNJIGU:

Kafka nije plakao

Ivan Milenković

Neke knjige lakše je napisati nego doći u poziciju da se one napišu. Knjiga Dijalozi Žila Deleza i Kler Parne mogla je da ugleda svetlo dana zato što iza nje stoji jedna od najuzbudljivijih filozofskih tvorevina dvadesetoga veka, delo Žila Deleza.

Melodija u dva glasa (a da se ne zna kome pripada koja deonica), presek najmanje dve perspektive (a da se ne može jasno razlučiti odakle i ko govori), preplet tekstova (a da se ne zna ko je autor kog odlomka), mapa ideja (Delezovih), splet uskih prolaza, lavirint, ova se knjiga može čitati kao filozofska poezija (za osetljive), kao iščašeni vodič kroz Delezovu filozofiju, kao uzbudljivi filozofsko-literarni eksperiment, ili se čitalac, jednostavno, može prepustiti jezičkoj bujici i tekst, u odličnom prevodu Olje Petronić, pročitati u dahu. Možda ponešto i nećemo razumeti, ali ni Marks u prvom čitanju nije razumeo Hegelovu Fenomenologiju duha, pa je ipak zapisao (otprilike): `Ništa mi nije jasno, ali je divno, kao šum što ga prave talasi koji udaraju o stene!` Isto važi i za ovu knjigu.

Kada je godine 1968. perspektivni istoričar filozofije, pisac izvrsnih monografija o Hjumu, Ničeu, Prustu i Kantu, `nada` akademske francuske filozofije, 43-godišnji Žil Delez objavio doktorsku tezu Razlika i ponavljanje, univerzitetska je scena, blago rečeno, bila zatečena (pa se branila uvređenim ćutanjem). Malo je ko očekivao da će učeni istoričar filozofije u tolikoj meri da bude savremen i, nošen strukturalističkim nadahnućem, da napadne neka od najčvršćih filozofskih uporišta toga doba (hegelovsku dijalektiku, recimo, ili Huserlovu fenomologiju). Već naredne godine Delez objavljuje Logiku smisla, knjigu koja skida obrazinu školskog rada i u karnevalskoj povorci pojmova, u vrtoglavoj igri krivih ogledala, u putenom plesu apstrakcija, dopušta dotle nezamislive pojmovne susrete (haosmos), pravi sumanute spojeve (iz kojih se rađaju pojmovna čudovišta), organizuje siloviti vatromet ideja. Bilo je to malo previše za uštogljenu profesorsku svest: Delez neće ni prići najuglednijim francuskim akademskim institucijama. Čini se, međutim, da mu to ne smeta previše. Na njegovim predavanjima traži se slobodno mesto, a on nastavlja da stvara svoje čudovišne pojmove. Možda bolje nego bilo ko drugi, Delez je pojmom bio ščepao duh vremena. Neskriveno oduševljeni Mišel Fuko će, u svom slavnom tekstu `Theatrum philosophicum` iz 1969., posvećenom dvema rečenim knjigama, napisati kako će vek, možda, biti Delezov. Mislio je na 21. vek.

Knjigu Dijalozi Delez objavljuje 1977. godine sa svojom bivšom studentkinjom, saradnicom, novinarkom i fotografkinjom Kler Parne. U tom trenutku on iza sebe već ima iskustvo pisanja `u četiri ruke` sa Feliksom Gatarijem i Dijalozi su još jedan eksperiment u kojem Delez, na način performativan, živi svoju filozofiju: ako je tradicionalni subjekt, šćućuren u onome `Ja`, toliko samozaljubljen da nam pravi više problema no što nam omogućava da se sa tim problemima nosimo, onda je potrebno dekonstruisati ga na svaki način, pa i tako što će se autor povući iz prvog plana. Otud su Dijalozi tek uslovno dijalozi. Osim što znamo ko učestvuje u razgovoru, Delez i Parne dakle, mi, za razliku od Platonovih dijaloga na primer, ne znamo kome pripada koja uloga. S druge strane, sve teme i svi pojmovi upravo su delezovski. Iskusnije oko verovatno će uspeti da razluči koje deonice pripadaju njoj, a koje njemu, ali to, naposletku, nije previše važno. Bitno je nešto drugo. Bitni su ti neverovatni sklopovi: transcendentalni empirizam, krunisana anarhija, haosmos, plan imanencije, linije bekstva. Paradoks nije nerazrešivi čvor pred kojim mišljenje abdicira, već strast mišljenja. Zato je Delezu toliko potreban još jedan glas koji donosi sveže ideje, glas K. P., zbog toga mu je potrebna umetnost, potrebni su mu pisci i slikari koje voli. U retkom preuzimanju prvog lica jednine, u jednom slavnom, paradoksalnom odlomku, Delez kaže: `Kada pišem o nekome piscu moj ideal je da ne napišem ništa što bi moglo da ga rastuži, ili, ako je mrtav, da ga rasplače u grobu: misliti na autora o kojem se piše. Misliti na njega tako snažno da više ne može da bude objekat i da više ne možemo da se poistovetimo sa njim. Izbeći dvostruku sramotu – znalačku i rođačku. Uputiti svakom autoru malo te radosti, te snage, tog ljubavnog i političkog života, svega što je znao da dâ, da izume. Mora da su mnogi mrtvi pisci plakali zbog onoga što se pisalo o njima. Nadam se da je Kafku obradovala knjiga koju smo [Gatari i Delez] napisali o njemu, i zbog toga ta knjiga nije obradovala nikoga` (str. 149). Ne cediti Kafku presom znanja, ne sputaviti ga rođačkom dobrohotnošću, napisao je erudita, filozof koji je voleo pisce o kojima piše.

***

UNOS: 250906
Šifra: FDN_KD