Godina izdanja: 2012
ISBN: 978-86-86525-44-4
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Naslov: Slobodna volja (Poreklo pojma u antičkoj misli)
Autor: Mihael Frede
[priredio Entoni E. Long; s predgovorom Dejvida Sedlija]

Originalni naslov: Michael Frede – A Free Will

Izdavač: Fedon, Beograd
Prevod: Aleksandar Dobrijević
Jezik: b.c.h.s./srpski

Godina izdanja: 2012
Pismo: latinica
Žanr: filozofija

ISBN: 978-86-86525-44-4

POVEZ: broširano, sa zaštitnim omotom
Br. str.: 234
Fizički opis: 20 cm
Masa (u gr): 250

knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5* 

[kategorizacija stanja:


5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje 
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju 
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja 
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice 
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva 

- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]

DODATNO UZ KNJIGU:

Godine 1997-1998. Majkle Frede je na Berkliju (Kalifornija) održao šest predavanja o slobodnoj volji, koja su, potom, pretočena u knjigu U minucioznom izvođenju koje se oslanja na klasične tekstove Platona, Aristotela, na radove grčkih i rimskih stoika, potom Plotina i ranih hrišćanskih filozofa Origena i svetog Avgustina, Frede istovremeno polemiše i sa uticajnim savremenim radovima o pojmu volje, pokazujući da se (kao što je poznato), vrag krije u detaljima i nijansama. Pojam volje počinje da se formira u grčkom stoicizmu, u trenutku kada polis upada u krizu i kada se način života koji su proslavili Platon, Aristotel i grčki tragičari – menja. Naša sloboda da pravimo izbore odjednom se usložnjava, stoici utvrđuju da postoji unutrašnji (nepolitički) život, a filozofi otkrivaju da se iza pukog htenja nalazi jedna temeljnija struktura koja nije ni sasvim racionalna, niti je sasvim iracionalna, ali je slobodna. To je volja. Kao ključna figura u teoriji volje pojavljuje se upravo Avgustin, ali će Frede primetiti da, uprkos izvesnim novim uvidima, ovaj veliki mislilac ipak ostaje zarobljenik teoloških perspektiva u kojima je vrhunski pokretač božanska, a ne ljudska volja. Volja će morati da se strpi još nekih hiljadu godina da bi, sa modernim dobom, oslobođena božje senke najzad postala slobodna.

*

Volja za voljom

Ivan Milenković

Nama, ljudima modernog doba, potpuno je samorazumljivo da nas pokreće upravo volja, onako, otprilike, kako benzin pokreće kola: nema benzina, nema kretanja.

Više nego nužnost preživljavanja volja nam je potrebna da bismo se svakoga jutra budili i odlazili na posao (ponekad je potrebna snažnija volja da bismo se s posla vratili), sportistima je da bi izdržali naporne i dosadne treninge, vernicima da bi istrajali u veri. Ne možemo bez snažne volje ostaviti cigarete, niti ostati u dobroj kondiciji. Govori se o političkoj volji i odsustvu političke volje. Ume se reći da je volja za životom savladala tešku bolest, te da je begunac iz Gulaga samo volji zahvaljujući preživeo ledenu sibirsku pustinju. Izvesna volja je potrebna i da bismo svakodnevno pisali. Nije nam daleko od pameti ni to da je svet koji živimo sazdan na volji, čak i da je sam svet, rekao bi Šopenhauer, volja (i predstava). Moć je, sugeriše nam Niče, u stvari volja za moć. Stvar se malo komplikuje kada Hajdeger koji čita Ničea doda da je volja za moć u stvari volja za voljom, pa potom, prenabregavajući sopstveni uvid, pristupi nacistima. Hajdegerova će partijska drugarica Leni fon Rifenštal, u međuvremenu, da napravi dijabolično remek-delo naslovljeno `Trijumf volje`. Hana Arent će, pak, tome nasuprot, prema pojmu volje da gaji najdublju odbojnost. Agamben će, najzad, na sebi svojstven način da doda kako niko još nije razrešio problem volje, iako se čitavim narodima pripisuje volja – za slobodom, recimo. Kako god okrenemo volja se smestila u središte našeg sveta. Ne možemo joj izmaći čak ni kada utvrdimo da nam manjka (naročito ne tada).

Zbog svega ovoga sa ne malim čuđenjem utvrdićemo da stari narodi, čak i stari Grci koji su, manje ili više, izmislili sve što danas živimo, nisu poznavali volju. Znali su za slobodan izbor. Baratali su htenjem. Umeli su, naravno, da žele i išli su ka ispunjenju svojih želja. Ali za volju nisu znali. To je jedna od retkih stvari o kojoj su se stručnjaci za antički svet saglasili. Mihael Frede jedan je od najcenjenijih u tome društvu, a knjiga `Slobodna volja. Poreklo pojma u antičkoj misli` (Fedon, Beograd 2012, izvrstan prevod sa engleskog Aleksandar Dobrijević), njegova je prva knjiga prevedena na naš jezik.

Godine 1997-1998. Frede je na Berkliju (Kalifornija) održao šest predavanja o slobodnoj volji, koja su, potom, pretočena u knjigu (Frede je preminuo 2007. godine, a tekstovi su objavljeni 4 godine kasnije, što znači da su se, agilnošću prevodioca i izdavača, na našem jeziku pojavili samo godinu dana posle objavljivanja na engleskom). U minucioznom izvođenju koje se oslanja na klasične tekstove Platona, Aristotela, na radove grčkih i rimskih stoika, potom Plotina i ranih hrišćanskih filozofa Origena i svetog Avgustina, Frede istovremeno polemiše i sa uticajnim savremenim radovima o pojmu volje, pokazujući da se, kao što je poznato, vrag krije u detaljima i nijansama. Pojam volje počinje da se formira u grčkom stoicizmu, u trenutku, dakle, kada polis upada u krizu i kada se način života koji su proslavili Platon, Aristotel i grčki tragičari – menja. Naša sloboda da pravimo izbore odjednom se usložnjava, stoici utvrđuju da postoji unutrašnji (nepolitički) život, a filozofi otkrivaju da se iza pukog htenja nalazi jedna temeljnija struktura koja nije ni sasvim racionalna, niti je sasvim iracionalna. Pa ako se, recimo, sloboda izbora dokazivala mogućnošću ostvarenja toga izbora, ako je izbor uvek zahtevao asistenciju uma koji će mu došapnuti da li je izbor dobar ili nije, odnosno ako je izbor pretpostavljao moć da se izabere neka od ponuđenih mogućnosti, volja se ukazuje kao daleko autonomnija struktura kojoj nije potrebno ništa sa strane, ništa do nje same. Volja je, naime, slobodna. Kao ključna figura u teoriji volje pojavljuje se upravo Avgustin, ali će Frede primetiti da, uprkos izvesnim novim uvidima, ovaj veliki mislilac ipak ostaje zarobljenik teoloških perspektiva u kojima je vrhunski pokretač božanska, a ne ljudska volja. Volja će morati da se strpi još nekih hiljadu godina da bi, sa modernim dobom, oslobođena božje senke najzad postala slobodna.

Ono, međutim, što bi se moglo prepoznati kao neuralgična tačka Fredeove teorije slobodne volje, jeste njegovo nastojanje da u svoju studiju ne uvede politički momenat koji jedna Hana Arent, recimo, smatra ključnim u određenju slobodne volje. Iako je Fredeova studija jasno filozofsko-teorijskog karaktera, ograničena temom i načinom izlaganja, te, u krajnjoj liniji, nedovršena, čini se da to ne može dovoljno da opravda odsustvo analize grčkog razumevanja moći (u smislu `dinamis`) i načina na koji moć kao pokretač ustupa prostor jednom unutrašnjem pokretaču, jednoj unutrašnjoj veličini kakva je volje.


*

Knjigu Slobodna volja: poreklo pojma u antičkoj misli, sačinjenu od šest predavanja koja je Majkl Frede (Michael Frede) održao na Univerzitetu Kalifornija u Barkliju tokom jesenjeg semestra 1997/98. godine, priredio je i objavio Entoni E. Long posle autorove iznenadne smrti 2007. godine. Naime, Frede je preminuo za vreme kolokvijuma o helenističkoj filozofiji u Delfima, dok je u slobodno vreme plivao Korintskim zalivom.  Kako komentariše Dejvid Sedli, pisac predgovora ove knjige, Fredeovo četrdesetogodišnje bavljenje antičkom filozofijom ostavilo je jedinstven trag, kao i njegova umna ličnost. Bio je magnet za mlađe naučnike od kojih su mnogi postali predvodnici u ovoj oblasti. Inače, Frede je poznat po knjizi Predikcija i predikat egzistencije (1967), monografiji o Platonovom dijalogu Sofist, nenadmašnoj studiji o stoičkoj logici (1974), kao i po zbornicima, prevodima, autorskim i kooautorskim knjigama i člancima.



Iako je poreklo pojma volje, odnosno slobodne volje, predmet brojnih rasprava čija nezaključenost ukazuje na filozofsku neodređenost ovog pojma, Fredeova strategija je da izbegne sve početne pretpostavke o preciznom značenju i da, umesto toga, dopusti da razumevanje iskrsne iz samih tekstova. Stoga se Frede, ostavljajući Aristotela po strani, usredsređuje na stoicizam, uz tvrdnju da je tek u Epiktetovom učenju rana stoička „teorija pristanka` vodila prvoj filozofskoj koncepciji koja se na uverljiv način može identifikovati kao slobodna volja. Ovaj zaključak je utemeljen na Fredeovom opsežnom radu o stoičkoj psihologiji, a kasnija poglavlja posvećena su pokazivanju toga da je ovaj osnovni stoički pojam, iako nije mogao da se u svom nemodifikovanom obliku preporuči platonizmu ili aristotelizmu, bio pojam koji je konačno našao svoj put ka hrišćanskom učenju. Shodno tome, u emisijama ciklusa REFLEKSIJE O ANTICI u ponedeljak i utorak možete slušati poglavlje pod naslovom Nastanak pojma slobodne volje u stoicizmu, u sredu Platonističke i peripatetičke kritike i odgovori, a u četvrtak i petak Rano hrišćansko shvatanje slobodne volje: Origen.


*

Mihael Frede: Sposobnost uma da pravi izbore i donosi odluke

Ranko Vuković

Naše svakodnevno življenje i naše odluke ne daju nam za pravo da problem slobodne volje odložimo u istoriju filozofije, kao pojam koji nema svoju praktičnu svrhu

Pojam slobodne volje i porijeklo tog pojma su predmet beskonačne rasprave, a vjekovna rasprava o tom pojmu ukazuje na svu neodređenost samog pojma.

Mihael Frede polemiše u svojoj knjizi “Slobodna volja - poreklo pojma u antičkoj misli”, sa onima koji su tvrdili da je stvarni tvorac pojma slobodna volja bio sveti Avgustin.

Prema Fredeu, Epiktetov pozni stoicizam je odgovoran za razvijanje pojma slobodne volje, a sam Avgustin je pojam preuzeo i razvio u svojim razmatranjima. Frede postavlja pitanje - nije li ovaj pojam iscrpio svoju korisnost, nije li on prije teret nego što je od stvarne pomoći u razumijevanju nas samih i onog što činimo.


Da bi se razriješila ta dilema Frede se vraća korijenima pojma, koji se nalaze u antičkoj Grčkoj, i pita se kojoj svrsi je pojam slobodne volje izvorno trebalo da služi.

“Kad se u antici prvi put pomislilo da ljudi imaju slobodnu volju, zašto se rodila ta pomisao, te šta je bilo sadržano u pojmu slobodne volje kada se o ljudima počelo misliti na ovaj način“. Da bismo ispitivali slobodnu volju moramo imati u vidu složenost ovog pojma. On se sastoji iz pojma volje i pojma sloboda.

„Ovi pojmovi volje i slobode moraju biti takvi da ima smisla reći da imamo volju koja je slobodna“.

Pojam volje jeste pojam o našoj sposobnosti da pravimo takve izbore ili da donosimo odluke koje nas tjeraju da postupamo na način na koji postupamo. A slobodni smo ako to činimo bez prinude, po sopstvenoj savjesti, to jest reći da su ljudi slobodni znači da nam svijet ne postravlja takva spoljašnja ograničenja, koja bi nam onemogućila dobar život. Platon i Aristotel ne operišu pojmom slobodne volje. Možda je napribližniji pojam koji oni upotrebljavaju - htijenje.


To je oblik želje specifične za um, kad um nešto želi.

“Ukoliko um prepoznaje, ili veruje da prepoznaje, nešto kao dobro, on to hoće ili želi“. Pojam volje po prvi put dobijamo sa stoicizmom, naročito kod Epikteta. Oni volju doživljavaju kao sposobnost uma ili razuma da pravi izbore i donosi odluke.

Ta sposobnost, koju svi imamo, ipak se u svakom od nas formira i razvija na različite načine. Njeno razviće prvenstveno zavisi od napora i brige koju ulažemo da bismo unapredili tu sposobnost, a čije razvijanje isto tako možemo zanemariti. Na taj način formirana i razvijena volja objašnjava različite izbore i odluke koje različiti ljudi prave i donose. Slobodu stoici razumiju kao pitanje sposobnosti da se djela bez ičije pomoći, po sopstvenoj odluci, iz poterbe da se postupa nezavisno.

“Stoički pojam slobodne volje jeste pojam o moći da se prave izbori koji odgovaraju stvarima kakve jesu, koji nisu izobličeni lažnim verovanjima i pogrešnim stavovima ili fantazijama ili pustim željama“. Pojmom slobodne volje operišu i prvi hrišćanski mislioci i taj će pojam zahvaljujući uticaju hrišćanstva naići na skoro opšte prihvatanje. Origen je bio prvi hrišćanski pisac koji je detaljno i sistematično pisao o slobodnoj volji.


Bog je stvorio slobodne ljude. Njihovo djelovanje je zato podložno božjoj kazni ili nagradi jer posjeduju slobodnu volju koju upotrebljavaju na dobar ili (po)grešan način. Kada se govori o slobodnoj volji naročito je značajna Avgustinova promišljanja. Njegov pojam volje radikalno je drugačiji od svih njegovih predhodnika, a naročito od grčkih filozofa.

Prema njegovom učenju mi smo slobodnu volju izgubili čineći prvobitni grijeh. On ne govori što je i u čemu se sastoji taj grijeh. Ali kaže da je prvobitni grijeh moguć samo zbog nedostatka mudrosti, ili zbog nemoći da se mudrost upražnjava. U prvobitnom stanju nije bilo potrebe za političkom zajednicom, za zakonima, za prinudom. Međutim, ljudi su postali pokvareni, sebični, pohlepni, zavisni, nasilni... tako da su u nedostatku mudrosti tragali za onim što su smatrali svojim prije negoli zajedničkim dobrom. Ljudi više nijesu slobodno slijedili mudre.

Prirodni autoritet mudrih zamijenjen je političkim autoritetom vladara, potpomognutim nametnutim zakonima. Otuda i gubitak slobodne volje. Frede zaključuje: “Pojam slobodne volje sadrži ideju sposobnosti da se prave izbori i donose odluke koji se svode na čovekovo htenje da se nešto učini. A ta sposobnost treba da bude potencijalno ili delotvorno slobodna, u smislu da, ukoliko je delotvorno slobodna, nama ničeg na svetu, ni sile ni moći u svetu izvan nas koje nas mogu sprečiti da na osnovu te sposobnosti pravimo izbore i donosimo odluke kakve su nam neophodne da ostvarimo dobar život...

Da li imamo volju koja je delotvorno slobodna, zavisi od našeg otpora tome da nas svet ne porobi i da na taj način predamo svetu, moćima i silama koje upravljaju svetom vlast nad sobom, vlast čak i nad svojim izborima i odlukama“. Naše svakodnevno življenje i naše odluke ne daju nam za pravo da problem slobodne volje odložimo u istoriju filozofije, kao pojam koji nema svoju praktičnu svrhu. Itekako je taj pojam aktuelan. Da nije tako ne bi bilo toliko nasrtaja na slobodnu volju, na slobodno odlučivanje, na kraju krajeva na slobodu kao takvu.

Izvor:

*

Filozofija / antička filozofija / Platon / Aristotel / Origena / Sveti Avgustin / stoicizam / slobodna volja / volja / politika / nepolitika /


***

UNOS: 250905
Šifra: FDN_KD