ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis na nultoj stranici, desetak recenica podvuceno drvenom bojicom, sve ostalo uredno!

Iz sadržaja:

I.Čovek od krvi i mesa,
II. Polazna tacka
III.Žeđ za besmrtnošću,
IV.Suština katoličanstva,
VI. Na dnu ponora
VIII.Od Boga ka Bogu,
IX.Vera, nada i ljubav,
X.Religija, mitologija o zagrobnom životu i apokatastaza


Migel de Unamuno i Hugo[3] (šp. Miguel de Unamuno y Jugo; Bilbao, 29. septembar 1864 – Salamanka, 31. decembar 1936) bio je španski baskijski pisac, filozof i esejista, jedna od najznačajnijih figura generacije 1898. Za života je bio poznat po svojim esejima o religiji, metafizici, politici i španskoj kulturi. Danas se pre svega pamti po svojoj prozi u kojoj je na sebi svojstven način i pesničkom upotrebom jezika izražavao psihološka stanja i emocionalne konflikte. Kao jedan od preteča egzistencijalizma, u svojoj filozofiji je ispitivao napet odnos razuma i vere, religiju, slobodu misli i tragičnost smrti. Artur A. Koen ga smatra „najvećim stilistom španskog jezika posle Servantesa.[2]“ Aktivno je učestvovao u akademskom i političkom životu svoje zemlje. Predavao je grčki jezik i istoriju španske književnosti na Univerzitetu u Salamanki[4], a 1900. godine prvi put je imenovan za rektora[5]. Bio je član Španskog poslaničkog kongresa od 1931. do 1933. godine[3].

Biografija
Porodica i detinjstvo

Zastave Bilbaa i crveno i belo cveće u čast Migela de Unamuna, Plasa Unamuno u Bilbau, nekih sto metara od kuće u kojoj se rodio.
Migel de Unamuno je rođen 29. septembra 1864. u Bilbau, u ulici Kalje de Ronda broj 16[6]. Bio je treće od šestoro dece i prvi sin trgovca Feliksa de Unamuna i njegove sedamnaest godina mlađe sestričine Salome de Hugo [7]. Budući da je rođen istog dana kad i Migel de Servantes, najverovatnije je po njemu dobio ime. Pre njega su rođene Marija Felisa[8] i Marija Hesusa[9], a posle su na svet došli Feliks Gabrijel Hose, Susana Presentasion i Marija Mersedes[6].

Njegov otac Feliks (rođen 1823), sin konditora iz Vergare[10], kao mladić je emigrirao u Meksiko i tamo stekao malo bogatstvo. U Bilbao se vratio 1859. i otvorio pekaru u četvrti Ačuri[11]. Sa sobom je doneo i malu biblioteku: to je bio prvi kontakt mladog Migela sa knjigama iz društvenih i prirodnih nauka[12]. Na opštinskim izborima u Gloriosi izabran je za predstavnika okruga San Huan[13]. Njegova majka Salome krštena je u Bilbau 25. oktobra 1840[14].

Migelovi roditelji su nekoliko meseci nakon njegovog rođenja promenili mesto boravka i nastanili se u ulici Kalje de la Krus broj 7. U istoj kući su živeli njegovi kumovi (tetka Valentina i teča Feliks Aranzandi) koji su u prizemlju držali prodavnicu čokolade „La Vergaresa“[15]. Migel je sa nepunih šest godina ostao bez oca koji je umro 14. jula 1870. godine u banji Urberuaga, u Markini, od „tuberkulozne upale pluća“[13]. Porodica je od tada imala ekonomske poteškoće i bila je prinuđena da živi skromno[12].

Od 1871. pohađao je časove kod don Ihinija u školi „San Nikolas“[6], koja je bila smeštena u potkrovlju ulice Kalje del Koreo[16]. Na pripremnom katehizisu za prvo pričešće, u crkvi San Huan, upoznao je Konsepsion Lizaragu koja će kasnije postati njegova verenica i supruga[17].

Sa 9 godina je bio svedok opsade rodnog grada tokom Trećeg karlističkog rata (1872–1876), događaja kojeg će se kasnije prisetiti u svom prvom romanu „Mir u ratu“. Grad je držan pod opsadom od decembra 1873. do maja 1874. godine[18]. Prema biografima, ovo iskustvo građanskog rata označilo je njegov prelaz iz detinjstva u adolescenciju[18][19]. I sam Unamuno je govorio da je to prvi značajan događaj u njegovom životu[12].

Gimnazija u Bilbau
Sledeća etapa u Unamunovom obrazovanju počela je 11. septembra 1875. godine. Tog dana je uspešno položio prijemni ispit za upis u Provincijal nu gimnaziju[20][21]. Prvu godinu je pohađao u staroj školi „San jer je gimnazija tokom rata bila pretvorena u vojnu bolnicu[24]. Santos Baron mu je bio profesor latinskog i španskog jezika, a Henaro Karenjo opšte geografije. Iz sva tri predmeta je imao primerne ocene[21].

Ostale četiri godine je pohađao u gimnaziji. Imao je odbojnost prema učenju napamet, a posebno su mu bili dosadni časovi latinskog, istorije, geografije i retorike. Iako nije cenio didaktičke metode svog profesora Feliksa Askuenaga, dopadala mu se filozofija, koja je u četvrtoj godini obuhvatala osnove psihologije, logike i etike[25][26]. Osim obavezne literature koju su činili Balmes i Donsoso, počeo je da čita Kanta, Dekarta, Hegela, Fihtea, Njutna i druge filozofe[12]. Iz predmeta koje je držao Fernando Mijeg, kao što su prirodna istorija, fiziologija i higijena, dobijao je odlične ocene, verovatno zbog pedagoškog sistema profesora koji je umeo da probudi radoznalost i zanimanje kod svojih učenika[25][26]. Završne ispite u gimnaziji je položio 19. i 21. juna 1880, a diplomu je stekao 17. avgusta[21].

Učio je crtanje u ateljeu Antonija Lekuone[27], ali ga je nedostatak vladanja bojom naterao je da odustane od umetničke karijere[28]. Prvi članak pod nazivom „Unija nas čini jačim“ (šp. La Unión hace la fuerza) objavio je 27. decembra 1879. godine u listu „Vesnik Bilbaa


Univerzitetske studije u Madridu

U ovoj zgradi, u ulici Kalje de San Bernardo broj 7 u Madridu, bio je smešten Madridski univerzitet koji je Unamuno pohađao od 1880. do 1884.
Studije filozofije i književnosti na Madridskom univerzitetu upisao je 1880. godine[6]. Madrid nije ostavio pozitivan utisak na Unamuna budući da je bio usamljen i da je patio za domom u Bilbau. To je bio jedini period u njegovom životu kada je duže boravio u španskoj prestonici. Kasnije se povremeno vraćao da održi neko predavanje ili da prisustvuje okupljanju u Ateneumu, kao i iz akademskih i političkih razloga[12]. Tokom studija je naučio nemački jezik „čitajući Hegela“, Kanta i Getea[6][12]. Boravak u Madridu je značajan i po tome što je Unamuno prestao da ide na misu (što je u Bilbau redovno činio) i počeo da racionalizuje svoju veru, tj. da traži logički fundament hrišćanske dogme. U tome nije uspeo i zapao je u neku vrstu agnosticizma[12].

Sa 19 godina, 21. juna 1883. godine, okončava studije filozofije i književnosti i polaže diplomski ispit sa odličnom ocenom. Doktorsku tezu pod nazivom „Kritika problema o poreklu i praistoriji baskijske rase“ (šp. Crítica del problema sobre el origen y prehistoria de la raza vasca) odbranio je 20. juna 1884[29]. Iako je Unamuno govorio baskijski jezik i bio ponosan na svoje baskijsko poreklo, u svojoj tezi je izneo sledeće po stanovište po kom se razlikovao od baskijskih nacionalista:

Baskijski jezik nestaje i nema te ljudske sile koja može da spreči njegovo izumiranje, umire po zakonu života. Neka nas ne žalosti to što iščezava njegovo telo — tako će bolje preživeti njegova duša. (...) Baskijski i španski su, ma šta ko rekao, neuskladivi, a ako i postoje dvojezični pojedinci, ne postoje takvi narodi. Ova dvojezičnost je prolazno stanje.[30]

Nakon povratka u Bilbao 1884. drži časove latinskog u Biskajskoj gimnaziji, a tokom naredne godine predaje psihologiju, logiku i etiku u školi „San Antonio“. Svoju prvu priču – „Videti očima“ (šp. Ver con los ojos) – objavio je u listu „Vesnik Bilbaa“ 1886. U tom periodu objavljuje članke u listovima „Na severu“, „Vesnik Bilbaa“ i „Biskajska revija“. Godine 1888, nije uspeo da dobije katedru za psihologiju, logiku i etiku na Institutu u Bilbau, a ni katedru za baskijsku filologiju. Sledeće godine putuje u Francusku, Italiju i Švajcarsku[6].

Sa Končom Lizaragom, u koju je bio zaljubljen od detinjstva, oženio se 31. januara 1891. Imali su devetoro dece: Fernanda, Pabla, Rajmunda, Salome, Felisu, Hosea, Mariju, Rafaela i Ramona. Bili su u braku sve do njene smrti 15. maja 1934. godine u Salamanki[12].

Zimu i proleće 1891. provodi u Madridu pripremajući se da konkuriše za katedru za grčki jezik na Univerzitetu u Salamanki, koju je na kraju i dobio u junu iste godine[12]. Tokom tih meseci sklopio je prijateljstvo sa Anhelom Ganivetom, koji nije dobio katedru na Univerzitetu u Granadi. Njihova prepiska o suštini španskog nacionalnog bića u časopisu „Branilac Granade“ 1898. (iste godine Ganivet je napisao svoju čuvenu knjigu „Španski idearijum“ i izvršio samoubistvo) objavljena je u knjizi „Budućnost Španije“ 1912. godine[31].

Početak akademske karijere; duhovna kriza

Unamuno je učestvovao u kružocima na terasi Kafea Novelti, na Plasa major u Salamanki.
Porodica se 1891. nastanjuje u Salamanki, a Unamuno započinje univerzitetsku karijeru koja će, sa prekidima, trajati sve do nekoliko meseci pred smrt. Prema rečima njegovih studenata, kao profesor je bio tačan i savesno je izvršavao svoje akademske obaveze[12]. Od početka svog boravka u tom gradu aktivno je učestvovao u kulturnom životu, a njegovo prisustvo na terasi Kafea Novelti, pored opštine, postalo je regularno; taj običaj je trajao sve do 1936[32].

Pristupa Socijalističkoj grupaciji (šp. Agrupación Socialista de Bilbao) 11. oktobra 1894, iz koje istupa tri godine kasnije nakon odbacivanja filozofske doktrine materijalizma. Objavljuje članke u različitim časopisima, a posebno se ističe njegova saradnja u socijalističkom nedeljniku „Borba klasa“, osnovanom 1895. Te godine objavljuje čuvenu zbirku eseja „O kasticizmu“[6],

Njegov sin Rajmundo, rođen 1896. godine, razboleo se od meningitisa koji je izazvao hidrocefaliju, od koje je i umro 1902. To je bilo izuzetno bolno za celu porodicu i tokom tih šest godina Unamuno se nije razdvajao od svog sina. Godine 1897, objavio je „Mir u ratu“, svoj prvi roman koji se bavi Trećim karlističkim ratom (1872—1876) i opsadom Bilbaa. Ta godina je značajna i po Unamunovoj dubokoj religioznoj krizi koja predstavlja prekretnicu u njegovom pogledu na svet. Tokom najtežih dana krize razmišljao je da izvrši samoubistvo, ali je zbog porodice odustao od te ideje. Ta epizoda je zauvek ostala urezana u njegovom pamćenju jer je iz nje izveo problem ljudske besmrtnosti - centralnu temu svog filozofskog i književnog dela. Glavni uzrok za ovo iskustvo leži u brizi za ozbiljno bolesnog sina. Sam Unamuno je krizu protumačio kao neku vrstu konverzije, kao početak vraćanja veri koju je izgubio[6][12]. Počinje da piše dnevnik i na kratko se povlači u manastir San Esteban blizu Salamanke...