ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju!

Laozi (takođe poznat kao Lao Cu ili Lao Ce;[1] kin: 老子; pin: Lǎozǐ: doslovno Stari Učitelj; 6. ili 5. vek p. n. e. — oko 531. p. n. e.) bio je stari kineski filozof i pisac. On je ugledan autor Knjige puta i vrline,[2] osnivač filozofskog taoizma i božanstva u verskom taoizmu i tradicionalnim kineskim religijama.[3]

Prema delu Povesni zapisi, živeo je kao pustinjak i učitelj.[4] Laozi je tema mnogih kineskih predaja. Religijski daoizam ga poštuje kao božanstvo.

Ime
Smatra se da je Laoziovo prezime bilo Li (李, pinjin: Lǐ), lično ime Er (耳, pinjin: Ěr, bukv. uvo), a nadimak Bo Jang (伯阳, pinjin: Bó Yáng). Njegovo posthumno ime bilo je Dan (聃, pinjin: Dān).

Ime Laozi je zapravo počasna titula: Lao (老, pinjin: Lǎo) znači stari, a titula Ce (子, pinjin: zǐ) se dodavala u znak poštovanja uz prezime velikih učitelja (npr. Kung Ce, Meng Ce, Džuang Ce, Gung-sun Lung Ce i dr.) tako da se titula Laozi može okvirno prevesti kao stari učitelj.

Laozi je poznat i pod sledećim imenima:

Stari Dan (老聃)
Stari plemeniti gospodin (老君, pinjin: Lǎo Jūn)
Stari plemeniti gospodin Li (李老君, pinjin: Lǐ Lǎo Jūn)
Krajnja uzvišenost ili Preuzvišeni plemeniti gospodin (太上老君, pinjin: Tàishàng Lǎo Jūn)
Pod poslednjim je imenom prihvaćen kao najviše daoističko božanstvo sa nebesa Uzvišene čistote.



Konfučije ili Konfucije[1] (tradicionalno: 28. 9. 551. – 4. 3. 479. pre nove ere) kineski filozof i socijalni reformator čija su učenja bila i ostala veoma značajna širom istočne Azije. Bio je jedan od prvih privatnih učitelja u kineskoj istoriji. Najznačajniji je njegov etički sistem vrednosti, koji je bio temelj kineske državnosti i socijalne misli tokom celog feudalnog perioda. Sa razvojem feudalizma tokom Han dinastije u Kini njegova je filozofija instrumentalizovana u cilju učvršćivanja carske vlasti.


Čuang Ce (kin. 莊子) je bio kineski filozof koji je živeo približno u 4. veku p. n. e. Smatra se jednim od velikih učitelja taoizma, a njegovo ima znači „učitelj Čuang“.

Čuang Ce je govorio da je civilizacija iskvarila ljudska srca i uništila harmoniju čoveka i kosmosa. On je, slično ranim taoistima zagovarao život u skladu sa prirodom. Poput Lao Cea, smatrao je idealan život onaj u jedinstvu sa taom. Ovo se može postići jedino čistog, praznog srca, što je Čuang Ce nazivao „izgladnjivanjem srca“.[1]

Čuang Ce je čvrsto verovao da život i smrt nisu ništa drugo do različiti stupnjevi kosmičke transformacije i da ne treba da se oduševljavamo životom, niti da strahujemo od smrti, već da ih jednostavno prihvatimo kao različite korake velikog Puta.[1]

Biografija
Čuang Ce je živeo u periodu zaraćenih država, kako se naziva razdoblje kineske istorije od 475. do 223. godine p. n. e. Pretpostavlja se da je živeo u 4. veku p. n. e., otprilike između 370. i 300. godine p. n. e. Bio je rodom iz grada Meng (蒙城), u državi Song (današnja provincija Henan).[2] U to vreme na teritoriji Kine je postojalo 7 manjih država, koje su često ratovale jedne s drugima. U tom razdoblju se razvio velik broj filozofskih učenja, pa se to vreme još nazivalo i „razdobljem sto škola“.

Čuang Ce je bio savremenik Mencija i prijatelj Huj Šija.[2] Živeo je povučenim životom, ali je ipak bio čuven po svojim idejama i spisima. Pripoveda se da je kralj Vej iz Č`ua, čuvši za njega, poslao glasnike s darovima da ga pozovu na njegov dvor, obećavajući da će ga postaviti za glavnog ministra. Čuang Ce se, međutim, samo nasmejao i rekao im:
Odlazite, ne prljajte me... Više volim da uživam u svojoj slobodnoj volji.[3]

Kada je umrla Čuang-ceova žena, njegov prijatelj Hui Si je krenuo da mu izrazi saučešće. Nađe ga kako sedi na podu, peva i bubnja po zdeli. Kad ga je upitao zar ne oseća žalost prema pokojnoj ženi, Čuang Ce mu reče:

Kada je umrla, bio sam jako žalostan. Potom sam razmislio polazeći od samog početka, u kome ona nije imala ni život, ni oblik, pa čak ni svojstva. Bila je deo velike bezobličnosti. Zatim se promenila, poprimivši svojstva, pa oblik i onda život. Sada se ponovno menja i prelazi u smrt. Ove promene su jednake sledu četiri godišnja doba, proleća, leta, jeseni i zime. Sada ona počiva u velikoj kući svemira. Da idem naokolo plačući i naričući, ponašao bih se kao čovek koji ne shvata nužnost zbivanja. Zato sam prestao.